Nisam žena koju želis – niti žena koju trabaš, nemoj misliti da jesam, samo zato što te tako strasno ljubim. Navikla sam ja da gubim u bitkama ljubavnim tužnim; zato pazi kada kažeš, da sam žena kakvu želiš, da sam žena koju trebaš. Dovoljno imam ožiljaka po srcu, rana na duši -ne pitaj me zašto […]
Idem tamo gde sam srećan U beskrajno plavetnilo samoće I neko će me pitati, zašto si sam? Ali ja od samoće nisam usamljen Samoća nije izbor, samoća je svest, Svest o tome da nisi sam Da ti niko ne prkosi i ne čini zlo Već si izgubljen Prosto sam nemoćan Izgubljen i otrovan
Ako ikada budem sreo neke druge oči, Zvaću ih tvojim imenom, Svaki deo tog oka milovaću, Kao rajsko zeleno polje mirisni povetarac Kao majka svoje prvo čedo Ako ikada budem sreo neke druge oči, Moliću se da u njima ne vidim tebe, A sama znaš, to je nemoguće, Još u svakom treptaju čujem tvoje
Polako, Ne okreći se prema mraku tek tako Ispred tebe je rajski vrt Ti grešni čoveče, I ne, Nije ti zabranjen ulaz, Ali ti odbijaš svaku pomoć Da se očistiš i pokaješ svoje grehe, Pogledaj tu tvoju dušu, Tako je zaprljana i trula Ni sam u njoj ne osećaš mirise, Zar ne vidiš da svet
Naša ljubav je kao reka koja teče večno, naša ljubav je naša veza koja nikada neće biti slomljena, nedostaješ mi kao da si moje srce, moja duša, moj život. Kroz našu ljubav, osećam se kao da sam na vrhu sveta. Dani naše ljubavi su bili teški, ljubav je bila naša snaga, u našoj ljubavi, pronašli
Poželiš li nekada da budeš more? More je svoje, ono je hrabro, nekada surovo. / ume da bude tiho,mirno samo pri površini dok su u dubinama neredi, nemiri, nemani. / Poželiš li nekada da budeš more? Da u tebi žive sve te boje, sve te lepote, sve te strahote. /
Gledaš me, gledaš me… Uporno ti oči hvatam u mrežu senovitih sumnji. Pitam se da li me vidiš? Vidiš li plamen iza stidljivog osmeha? Vidiš li, s one strane bola, radost življenja? Nežnost gde kulja iz stisnutih zuba pobesnelog psa preplašena, zgrčena? Vidiš li razigrano dete u šarenim krpama i staru dušu skrivenu u grudima?
Pogledom si me dodirnuo – dahom me probudio. Pogledom ispleo si niti moje crne. Vetar nosi tvoju čežnju – meni na obraze je lepi. Tišinom te dozivam, pogledom me budiš – postajem živa. Dugo sam spavala, od samoće bez milovanja ostala. Sve si niti moje ispleo, sa dušom mi se igraš, ako kažeš da
Blue U mračnoj sobi, dok su se zavese borile sa olujnim vetrom, Kosta je ležao potrbuške. Desni obraz mu je propadao u jastuk kojim je pritiskao šake postavljene ispod njega. Na komodi, nedsleko od kreveta, kasetofon je lenjo ispuštao zvuke sa Radija 202. Tiho, taman toliko da zaspi, iako nije uspevao da uhvati san. Zatim
Umeš u mom nemiru da nadješ mir, – poput skitnice nalaziš dom u mojim rečima. Umeš u mojoj tišini da čuješ vapaje, – poput izumitelja poznaješ ritam moga srca. Umeš u mojoj strasti da plivaš dugo, – poput avanturiste istražuješ moje dubine. Umeš li i da me čekaš, ti koji čekanje prezireš?
Uspavanoj te zori ne želim ostaviti poput rose sa kožom mi se igraš, Ali ovaj sumorni me život vuče – ja moram otići. Ostavljam te prvom zraku sunca – da ti usne ljubi. Ostavljam te prvoj pesmi – da ti ljubav izjavi. Ako se ponovo vratim i u tvom naručju dočekam zoru – od
Eh, kako je divno verovati u laž Pa čak i da je ta laž istina Ali kakva je to laž, ako nije istina, Kao u tudjini svoj bez svojega Nisam ni znao za nju, Da nju, veliku laž, Nekako mi je došla iznenada i ostala tu, Sačuvana u meni zanaveka Mislio sam, možda i ludim,
