Umorna bih od života na tvoje grudi pala, kada bi mogao da vidiš sazvežđa u mojim očima i svojom strašću da zapališ sve moje ugašene zvezde. Umorna bih od osećanja teških na tvoje grudi pala, kada bi mogao da osetiš miris Toskane na mojoj koži i sve stare građevine u meni da obnoviš il […]
Lara, dugo ti nisam pisao Kako uopšte da počnem? Da li sa Draga ili možda Poštovana? Ili sa oba odjednom, spojeno bez razmaka ? Ja sam ludak Lara! Spajam te od reči koje ni sam ne razumem. Kako se piše uzdah, Lara? Muk, zbog kosti u grlu. Kako se piše ovaj umor u šakama? I
Месецима ти нисам чула глас, а још га се сећам. Месецима ти нисам видела лик, а проналазим га у случајним пролазницима. Сваки други ми има нешто твоје, а опет није ти. И не, не патим. Осетим неку посебну емоцију кад нешто твоје препознам. Кад осетим познати парфем, кад ме песма сети на море, на нас.
ДУШАН СТОЈКОВИЋ рођен је 27. јуна 1994. године. Пише поезију, прозу, есеје, књижевне критике Објавио је збирке поезије: „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023), као и књигу ,,Перо Зубац у аманет“ (2026) о поезији и животу Пере Зупца са мемоарским
Neki lik pokušava da se uparkira prilično bezuspešno ležim u krevetu čekam san kao nadu deprimira me bezuspešno parkiranje podseća me na mene satima i godinama mogu da trpim neuspeh ali svoj, samo svoj zbog ovog dole bi sišla ne mogu još i tudji neuspeh da slušam
Prošlo je leto a ja nisam nosila sve letnje haljine koje imam neke vise u ormaru već dva leta i opet sam ih ispalila krivo mi je neke su iz perioda neljubavnih orgija a neke iz 1999 dobila sam ih kad su prošle sve one žurke za koje nisam imala šta da obučem
Neću da kupim kartu na kiosku lije kiša niz ulicu ne zaustavlja se na semaforu Samo počni da deluješ jače nego lepak slabije nego hemija bezbednije nego ljubav ne mogu da se samo slijem moram da se zaustavim meni inhibicije spašavaju život zaustaviću se na životnom semaforu semafor mog života ima jednu boju svetla
Još pišeš pesme ? Podrugljivo me pita, otvoreno podjebavački A ja tog trenutka znam Ono šta će on kasnije saznati a to je da nikad neću stići vatrogasnim kolima u trenutku kad izgara .. izgore ti i nema te izgore ti meni Još od tog glupog pitanja
Sećaš li se vremena kada svetlost nije bila nadomak ruke tada duhovi nisu spavali u zidovima svaka upaljena sveća ih je oslobađala a noćni stočić je bila domovina
Prizovi me u tami noći, prizovi me u svoje odaje – jer mojim telom umesto krvi teče ž u d nj a. Prizovi me – moje telo nek oslikva platna tvojih misli, moje oči nek budu nebo koje ne možeš uhvatiti. Poput slobode ptica, moju ljubav uzmi – radosno oberučke. // prizovi me
Sirena Sve što želim da ti šapnem na ušne školjke, Bačeno je u hladne okeana mog uma. Svi krici koje ispuštam sa dna mora Prigušeni su na površini morskim strujama. Ja rekla bih ti sve, Ali reči se na vrhu jezika lako pretvore u penu pljuvačke Koja začepi mi glasne žice. Šta mi uopšte znači
1. poglavlje “Tkalje vezilje vezu konce smrti. Odavno sam trebao biti izabran da umrem, ali su se niti tkaljama umrsile i sada smrt me mimoišla nekim čudom. Nazovimo to tako.” Ja sam Državni Službenik i jedino što znam je da na kraju moram biti ubijen. Pitate se kako znam? Jednostavno znam. Jer sam i ja
