9. poglavlje
Krenuli su rano ujutru da bi izbegli vrućinu. Čisto, plavo nebo i sunce koje se polako izdizalo obećavali su još jedan lep letnji dan. Danijel, njen nekadašnji drug iz škole, sedeo je na suvozačkom sedištu. Njegova oprema bila je spakovana u gepek. Ivine stvari su ležale u koferu na zadnjem sedištu. Bili su spremni za snimanje i hitali su prema Andrejevom imanju.
“A čekaj, nisam stigao ni da te pitam. Ko je zapravo taj čovek? Neki influenser, koliko sam razumeo?”
“Hmmm…Tako nešto. Mada mislim da se njemu ne bi dopao taj naziv.”
“Zašto?”
“Zato što on to ne radi iz tih razloga. Ne da bi bio popularan. To je više kao misija.”
“Svi oni veruju da imaju misiju.”
“Hahaha. Moguće. Ovo je ipak drugačije. Videćeš već.”
“Ok. Ali zašto baš on? Kako ste uopšte došli u kontakt?”
Iva je zastala na trenutak, nesigurna da li treba sve da mu ispriča ili ipak da pusti da mu se samo objasni kad stignu.
“Gostovala sam u njegovom gradu. Tako smo se upoznali.”
“Aha, ok.”
“Njegov stil života mi odgovara za ovaj snimak. Pošto ima imanje i kože i sve…A priča treba da se odvija upravo oko jareta.”
“E, da. Nisi mi ni rekla detalje. Samo da će biti negde u divljini.” dodao je Danijel kroz smešak.
“Da, pa nije baš divljina. Reka, šuma. Videćeš.”
“Bila si već tamo?”
Iva se lecnula. Odala se pre vremena. A htela je da izbegne razgovor o tome.
“Bila sam.” odvratila je kratko.
Osetila je njegov pogled na sebi, ali nije ništa rekao.
Vozili su se u tišini neko vreme.
“Pa hajde, reci mi sad, kakva je priča. ” odlučio je da nastavi razgovor.
“Priča?”
“Pa da, za spot?”
“Aha, ok. Pa ja ću da glumim čobanicu. Nosiću belu haljinu i venac na glavi i to. I ja kao čuvam koze i zaigram se i jedno jare mi nestane i krene prema reci. Ideja je bila da malo i zagazi u vodu, ali ne znam da li je bezbedno, to ćemo sa njim da vidimo. On bi trebalo da glumi rečno božanstvo ili tako nešto, koje spasava jare i vraća mi ga. To je ideja. E sad, na tebi je kako ćeš to da razradiš i vizuelno dočaraš. I hvala ti što si pristao, mnogo mi to znači…” dodala je na kraju.
“Ti znaš da ja volim da sarađujem sa tobom. Uvek imaš zanimljive ideje. A i drugari smo.”
“Da. I ja volim da sarađujem sa tobom. Uvek neka poezija ispadne iz toga. I sad će.”
Danijel se nasmejao.
Provukli su se kroz grad i krenuli putem prema Andrejevom selu. Letnje jutro je već bilo u punom zamahu. Skrenula je i kroz kukuruze se uputila prema kući. Srce je počelo da joj snažno lupa. Nikada pre nije dovela Andreja u dodir sa nekim iz svog sveta. Osećala je užasnu tremu, skoro strah. Pokušala je da to prikrije, ali noge su joj drhtale dok su koračali prema kući. Pozvala ga je.
“Hej, stigli smo.”
“Izlazim.”
Još su bili na kapiji kad se pojavio na terasi. Njegova pojava ju je prodrmala. Odjednom je sve postalo stvarno. Strah se proširio po celom telu. Noge su počele da joj trnu. Nije smela da dozvoli da je to omete. Kad su skroz prišli, spetljala se. Nije bila u stanju da proceni kako treba da se ponaša. Pružila mu je ruku.
“Zdravo.” rekla je i odmah se pokajala.
Pogledao je u njenu ruku na trenutak. Ako je i bio zbunjen, nije to pokazao. Pružio je i on njoj ruku i protresao je.
“Zdravo, zdravo.” rekao je. Osetila je peckavu ironiju u njegovom tonu.
Ali nije joj ispuštao ruku, kao da nešto čeka. Pokušala je da je povuče.
“Andrej, ovo je Danijel, moj drug iz škole…” počela je, ali Andrej joj je iznenada prišao, zagrlio je oko ramena i spustio kratak, lagan poljubac na njene usne. I učinio je to sasvim prirodno, kao da nije primetio njeno oklevanje i zbunjenost. Ali znala je da jeste. Onda je čvrsto stegnuo Danijelovu šaku.
“Dobro došao.” rekao je.
“Bolje vas našao.” uzvratio je Danijel.
Seli su na terasu. Andrej se odmah raspričao sa Danijelom, kao da se znaju godinama. Poslužio ih je sokom od višanja, suvim mesom, kukuruznim hlebom, svežim povrćem.
“Vino ćemo večeras, kad završimo, da proslavimo.” dodao je sa smeškom.
Ivi je prijalo što ne mora ona da priča i održava razgovor. Mogla je da se povuče u sebe i polako reguliše svoj nervni sistem. Andrej sa drugim ljudima nije bio isti onaj Andrej koji je bio sa njom. Bio je opušteniji i manje intenzivan. Verovatno je tu masku naučio da nosi još u detinjstvu, kad ga je otac vodio sa sobom na svoja putovanja po seoskim vašarima. Kad srećeš mnogo ljudi raznih sojeva, valjda naučiš da kriješ delove sebe. Bar one koji mogu da te dovedu u probleme. To je bilo nešto što ona nije umela. Jedini
način da se sakrije bio je da se distancira ili pobegne. Nakon što je malo prezalogajila, Iva je uzela kofer iz kola i otišla u kuću da se presvuče. Ogledalo u kupatilu je bilo malo, pa nije mogla da odmeri celu figuru. Ali haljinu je već probala kod kuće i znala je otprilike kako joj stoji. Dugačka, bela. Vukla se po zemlji. Malo joj je bilo žao što će isprljati krajeve jer je planirala da hoda bosa, ali nadala se da će uspeti da je opere. Ramena su bila spuštena skoro do laktova, a rukavi su bili široki i lepršavi. Zeleni šal je vezala oko struka umesto pojasa. Na glavu je stavila prirodni venac od vrbovog pruća. Spolja je to bio skoro minimalizam. U simboličkom smislu, mnogo toga. Izašla je na terasu u papučama, oprezno držeći krajeve hajine. Nije želela da je isprlja pre vremena.
“Odličan kostim!” uzvikno je Danijel. “Savršeno ćeš se stopiti sa prirodnim ambijentom.”
“Hvala.”
Zavrtela se stojeći u mestu kao devojčica i pomalo nesigurno se okrenula prema Andreju.
“Šta ti misliš?”
“Prelepo. Zaista.” odgovorio je. Ali bilo je nečeg čudnog u njegovom pogledu.
“Hvala.” odvratila je jednostavno. “Vreme je da se i rečni entitet spremi, pa da krenemo polako da
radimo.”
“OK. OK. Idem…” rekao je veselo i nestao u kući.
Danijel je bio otišao do kola po kameru i Iva je bila sama na terasi kad se pojavio. Kad ga je videla, bila je
na ivici da prsne u smeh.
“I? Šta misliš?”
Pokrila je usta da prikrije osmeh koji je odbijao da se ugasi. Nosio je čakšire od tankog materijala, široke u gornjem delu, uske na listovima. Noge su mu bile bose. Preko struka mu je bila vezana tkanica u kombinaciji crvene, zelene i verovatno još nekih boja, ali crvena je dominirala. Da je imao košulju i pamučni prsluk, bio bi otelotvorenje seoskog čoveka iz nekog drugog vremena. Ali Andrej ne bi bio to što jeste da se nije poigrao sa tradicijom. Preko golih prsa nosio je samo nekakav dugački, odrpani prsluk od kože neke domaće životinje. Ivice su bile opšivene krznom toliko odrpanim da je bilo smešno.. Tako nešto su verovatno njihovi preći nosili tokom hladnih, zimskih dana. Ceo prsluk je zapravo delovao veoma iznošeno, ali u kombinaciji sa ogoljenim gornjim delom tela, bradom i dužom kosom koju je dodatno razbarušio, davao je Andreju vajb pravog divljaka.
“Je l’ ovo dovoljno sirova energija?” upitao je smeškajući se.
“Dovoljno, dovoljno.” klimala je glavom. “A reci mi…Gde si nabavio taj prsluk?”
“Pripadao je mom dedi. Ostalo sam pozajmio od drugara što igra u folkloru.”
Prekinuo ih je Danijel koji se vraćao sa opremom. Podigao je palac u znak odobravanja.
“Ok, reditelj je odobrio kostime.” uzviknuo je Andrej teatralno. “Vreme je da počne predstava!”
“Možda da dodaš gumene čizme?” predložio je Danijel posle kraćeg razmišljanja pokazujući pogledom na čizme koje su stajale u uglu terase.
“Misliš da je rečno božanstvo obuvalo čizme dok gaca rekom?” upitao je Andrej u svom prepoznatljivom stilu.
“Ne verujem. Ali mislim da bi ti super išlo uz taj autfit. Sve bi izgledalo još sirovije.”
“Dakle, rečni entitet, sirovina. OK. Mogu ja to.” mrmljao je Andrej obuvajući čizme.
“Odlično! To je to!” dobacio je Danijel. “Biće sjajno!”
Andrej ih je poveo iza kuće do štale sa kozama. Izdvojio je jedno jare i uzeo ga u naručje.
“Evo glavnog glumca.”
Glavni glumac je bio miran i delovao je veoma krhko. Bila joj je dirljiva nežnost sa kojom se Andrej ophodio prema njemu. Mnogo dirljivija nego što bila spremna sebi da prizna. Prišla mu je i pomazila jare. Nije delovalo da uživa u dodiru.
“Uzmi ga.” rekao je.
“Ja? Ne smem. Šta ako ga povredim?”
“Ma nećeš. Uzmi ga slobodno.”
Oklevajući, uzela je jare i stisnula ga na grudi. Plašila se da joj ne ispadne. Ipak, verovatno je njen strah bio danak neiskustvu. Jare nije bilo baš toliko malo. I delovalo je čvrsto pod prstima. Ljudi su oduvek voleli da projektuju sopstvenu bespomoćnost na životinje. Andrej je pustio još nekoliko koza da slobodno idu ispred njih.
“Pusti i njega. Neka ide sa majkom.” rekao je.
Nežno je spustila jare na zemlju. Posle kraće nesigurnosti, potrčalo je za ostalim kozama. Kad su stigli do potoka, krenuli sa snimanjem prvih kadrova. Iva je sedela na zemlji, na ćebetu i držala jare u naručju kao mačku. Trudila se da joj pogled odaje materinsku toplinu. Koze su se smucale oko nje, meketale i zasmejavale je, a ona je trebala da dočara snažnu, iskonsku emociju i spokoj. Nije bilo nimalo lako. Danijel je Andreja smestio pored drveta iza njenih leđa kao nemog posmatrača prizora. Prvo je bila ideja da Andreja snimi kako viri iza drveta, ali je to očigledno izgledalo previše smešno.
“Prijatelju, previše si neozbiljan.” smejao se Danijel. “Mora to malo drugačije. Otkopčaj taj prsluk, namršti se, budi malo razbacan. “
“Nije pisalo u ugovoru da moram da budem ozbiljan.” jogunio se Andrej u sali. A onda se okrenuo prema Ivi : ” Tačno sam znao da ćeš me naterati da hodam go.”
“Nisam te ja naterala!” branila se Iva kroz smeh. “On je kriv!” pokazala je na Danijela.
“To se zove vizija! Dovukli ste me ovde da pravimo poeziju i sad biste da sve ispadne zezanje! E pa neće moći!”
Kad su se nekako primirili, vratili su se poslu. Andrej se naslonio na drvo, prekstio ruke na grudima i smrknuo pogled. Iva se okrenula, da ga ne bi ometala svojim reakcijama. Dobra stvar je što mu je bila okrenuta leđima kad su oboje u kadru. Onda je ona trebala da glumi razigranu čobanicu koja pleše među drvećem i kozama. Ali haljina je bila previše dugačka i stalno ju je gazila. Kad bi je podigla da se ne sapliće, lepršala je i otkrivala više nego što treba. Venac joj padao sa glave više puta. Dok je plesala, s vremena na vreme bi uhvatila Andrejev lažno namršteni pogled između stabala. Njegov zadatak u toj sceni je bio da se šunja za njom i krišom je posmatra. Zatvarala je oči da bi izgledalo kao da se smeši u nekom unutrašnjem zanosu, a ne Andrejevoj komičnoj ozbiljnosti. Kad su konačno završili tu scenu, Danijel se izvinio i vratio se do kuće da izvrši nuždu. Andrej mu je prethodno morao objasniti kako funkcioniše japanska wc šolja.
“Ma imam ja maramice u torbi. Ne brini ti za mene.” dobacio je Danijel nehajno, ali je delovalo da mu je nelagodno da priča o tome.
Kad su ostali sami, čudna tišina je zauzela prostor između njih. Andrej je otkinuo neku granu sa drveta i oslonio se na nju kao na pastirski štap.
“Ovo bih mogao da koristim u nekoj sceni.” rekao je prilazeći joj. Podigao je pogled sa štapa na nju. “A reci mi, kakav je ono bio čudan pozdrav jutros kad ste naišli?”
Pretrnula je. Nadala se da će izbeći taj razgovor, ali po svom običaju, Andrej to nije dopustio.
“Samo sam se zbunila.”
“Do kad planiraš da budeš zbunjena?”
“Andrej, zašto me sad smaraš time? “
“Smaram te?”
“Nisam se dobro izrazila. Izvini. Ne znam šta je trebalo da kažem? Hej, ovo je moj dečko, šta? To zvuči previše banalno za ovo između nas, zar ne misliš?”
“Zanimljivo. Ti čak ni ne znaš šta sam ti ja.”
“Znaš li ti šta sam ja tebi?”
“Ljubav? Žena mog života?”
“Uh! Ja ne umem da budem tako teatralna kao ti! Kad bih ja rekla tako nešto zvučalo bi pretenciozno.”
“Kome bi zvučalo pretenciozno? Drugima ili tebi?”
Osetila se bespomoćno. Kako bilo šta objasniti čoveku koji ne želi da shvati? Onda je naglo promenio taktiku. Odbacio je štap i nežno je pogurao do drveta. Pritisnuo je uz stablo kao u filmovima. Venac joj je pao preko očiju. Nasmejao se, zgrabio ga i bacio u travu. Ruke su mu bile oslonjene na drvo sa obe strane njene glave. Podsećale su na kavez. Nije mogla da umakne. Poljubio je nežno u nos, ugao usana, pa na nekoliko mesta na vratu. Odjednom je postala bolno svesna svog međunožja. Njegovo lice je bilo previše blizu. Osećala se kao da se molekuli sa njihovih tela odvajaju i spajaju negde u međuprostoru. Koža joj je postala nekako lepljiva, mazna. Elektricitet je podizao dlačice. Um je tonuo u nešto nalik paralizi. Njegov dah je postao dublji.
“Nije trebalo da dovedeš tog čoveka. ” rekao je tiho. ” Sad moramo da se pravimo da je sve što želimo da snimamo spot…”
“A šta ti stvarno želiš sad?” Gledala pravo u oči, bez zadrške. Strast je dodavala magiju njenoj ličnosti i doprinosila njenoj lepoti. Bila je toga itekako svesna u tom trenutku. Svojih lepih očiju, kose, usana, vitkog vrata, nabreklog tela koje spontano otvaralo prema njemu.
“Moram li to da imenujem?”
“Moraš.” rekla je odlučno.
Sad je ona izazivala njega, a on kao da se ustručavao da to izgovori.
“Radije bih ti pokazao delima…Ali trenutno, nisam u mogućnosti. Neka ostane na tome.”
“Možda to ispadne dobro na kraju, ko zna…” promrmljala je Iva pomirljivo, uzdahnuvši.
“Ha…Možda. Eto, na primer, ta haljina. Kad te vidim u njoj…Ja mogu da mislim samo na jednu stvar. Samo na jednu.”
Taman je htela da pita koju, kad je odnekud iskrsnuo Danijel i povikao :
“Hej, vas dvoje!”
Andrej je pogledao u njegovom pravcu, a Iva je to iskoristila da se iskobelja iz njegovog stiska.
“Ja se stvarno izvinjavam…Ako sam prekinuo nešto.”
“Jesi, ali šta sad…” rekao je Andrej nehajno.
Iva ga je ćušnula krišom.
“Ali mislim da scena ima potencijala!” nastavio je Danijel ozareno. “Da li biste mogli da se vratite tamo gde ste bili malopre? Ti, Iva, nasloni se na drvo…”
“Zašto? Nema takve scene u scenariju.” Pošto Iva nije bila voljna da se pomeri, a i Andrej je stajao kao kip pored nje, Danijel joj je prišao i povukao je za mišiću prema drvetu.
“Rekla si da imam slobodu da pravim rešenja u hodu. Andrej, ti stani tu, ispred nje. isto kao malopre, stavi ruke na drvo.”
Andrej je se samo cinično nasmešio i poslušao ga.
“To! Ostanite tako! Ostanite tako! Ne mrdajte!”
“Ali Danijele, ovo se ne uklapa u ideju…”
“Ma uklopiće se! Nemaš pojma koliko dobro izgleda! Samo ostanite tako. Iva, podigni glavu, gledaj ga u oči. Ti isto nju gledaj u oči, ali bez dodira. Samo blizina i pogled. To je to. Sjajno!”
Nije joj se dopala ideja da ta scena postane deo spota. Nije želela da bude nimalo eksplicitno. Ali odlučila je da to naknadno reši s njim. Ali snimanje više nije bilo isto kao pre. Neke nevidljive niti su se rastezale između nje i Andreja kakvu god scenu da su snimali. Pogledi su im se sretali bez humora, prepunjeni neiskazanom dubinom. Potisnutom željom. Bila je veoma svesna svog tela, svojih pokreta. Njegovog tela. Njegovih pokreta. Otreznila se malo tek kad je jare zagazilo u vodu i pokvasilo se. Tek tad je vreme
nastavilo da se kreće uobičajenim tokom i ritmom. Odglumila je brigu i strah vrlo prirodno. Andrej je zagazio u potok i laganim pokretom izvukao jare iz vode. Onda je seo na zemlju tik uz vodu i umotao ga u ćebe. Pogled mu je bio brižan i umoran. Kleknula je pored njega i nežno, jedva osetno mu dodirnula kosu. Njegov zadatak je bio da se pravi kao da je ne primećuje, kao da mu je dašak vetra zalutao u kosu. Jer to zapravo nije bila ona, već njena duša koja je želela da ga zagrli i da mu se zahvali. Prava čobanica stajala je nešto dalje i posmatrala taj prizor sa knedlom u grlu. Nije se usuđivala da posegne za onim što želi. Ona prva čobanica je potom skinula venac sa svoje glave i stavila ga na njegovu. Kao da ju je tek tad primetio i pogledao u oči sa nežnošću. Onda je on ustao i pokretom ruke pozvao onu drugu čobanicu da uzme jare. Prišla mu je. Na trenutak su oboje držali malo, mekano jare, gledajući se u oči. Vrhovi prstiju su im se dodirivali. Onda ga je ona privila na svoje grudi i nestala u šumi. Koze su otišle za njom. Poslednja scena je prikazivala njegove noge u gumenim čizmama kako sve dublje uranjaju u vodu, potom fade out uz žubor potoka.
“Odlično, imamo baš puno materijala. Jedva čekam da sve montiram!” veselo je pevušio Danijel dok su se vraćali nazad do kuće. Bilo je kasno popodne, ali još uvek je bilo vruće. Pored reke nisu toliko osećali vrelinu, ali sad ih je sustigla. Bili su umorni, iscrpljeni i oznojeni. I veoma gladni. Osvežili su se, presvukli, jeli i nazdravili čašama punim vina. Kad su se odmorili, Iva i Danijel su krenuli kući. Nije želela da ponovi grešku od jutros. Bukvalno se bacila Andreju na grudi na rastanku.
“Poslaću ti snimak kad bude gotov.” rekla je. “Vidimo se uskoro.”
“Vidimo se.” potvrdio je, poljubivši je u usne i celo.
Pozdravio se sa srdačno sa Danijelom, i mahnuo im sa kapije. Onda je nestao u kući.
Danijel je bio pun utisaka. Nije prestajao da priča.
“Mnogo će da bude dobar spot. Dugo se nisam ovako zagrejao za nešto. A ti? Nisi mi rekla da imaš dečka? “
“Pa video si i sam. Nije bilo potrebe da pričam.”
“Gde si ga krila do sad? Baš je dobar lik. Malo čudan, ali vrlo zanimljiv. I dobro izgledate zajedno. Videćeš kad bude gotovo. Ti si sva nežna, eterična. Ne ličiš baš mnogo na sebe, iskreno. Ali si sjajno to iznela. A on izgleda kao pravi divlji čovek! Zapravo kao parodija na divljeg čoveka. Potpuno je neopterećen. Sviđa mi se to. “
“Šta sad, hoćeš da kažeš da ja nisam nežna i eterična?” izazivala ga je Iva.
“Nisam nikad video to u tebi. Ti si uvek misteriozna, uzdržana. Pomalo mračna, nedokučiva. Ali sad si delovala skroz drugačije. I super je to, transformacija je sposobnost pravih umetnika. Ne može to svako.”
I brbljao je tako još dugo, a Iva se trudila da ga prati. Ali kad ga je odvezla do kuće i kad je utonula u poznate, opore miriše svog dvorišta, osetila je olakšanje. Majka je stajala u bašti i brala prve smokve sa drveta.
“Pravicu slatko večeras.” rekla je.
Iva je klimnula glavom. Istuširala se, obukla čistu odeću. Belu haljinu je izvadila iz kofera. Neodlučno je stajala nekoliko trenutaka posmatrajući krajeve zaprljane blatom. Uhvatila je sebe kako razmišlja o tome da li bi joj život sa Andrejem zauvek zatvorio vrata za ekscentrične i ekstravagantne kombinacije. Pa čak i ovako jednostavne, ali preduge haljine koje bi se vazda prljale. Široke rukave koji bi se kačili za granje. Skutove koji bi se cepala na divljim kupinama. Strah joj se na kraju ipak učinio neosnovanim. Niko ne bi
mogao da joj zabrani da napušta selo kad god želi ili ima potrebu za tim. A bilo joj je žao pred samom sobom što takvim mislima čini nepravdu Andrejevom domu. Ona je volela da bude tamo. Volela je tu kuću i to imanje. I taj život. I njega. Samo nije želela da baš stalno mora da bude tamo. Nije želela da se odrekne svog umetničkog identiteta, kruga, društvenog života. Svega što je predano gradila sve ove godine. I delovalo je da Andrej to sad razume i prihvata. A onda je postala svesna da razmišlja o budućnosti sa njim iako to nikada nisu pomenuli. “I bolje što nismo.” pomislila je. To bi je samo još više uplašilo. A taman je počela da se navikava na činjenicu da su opet zajedno i da njihov odnos više ne može ostati tajna. Ubacila je haljinu i još neke stvari u mašinu za veš i pritisnula dugme.
Predveče je pomogla majci da očiste smokve za slatko. Letnje veće je bilo toplo i pesma cvrčaka je odjekivala iz trave. Iva je uživala u tom zvuku, kao i uvek. Mislila je na Andreja. Na njegove ruke kako drže jare. Na njegovo lice u tom trenutku jednostavne brige za drugo biće. Na toplinu koju je isijavao kad god nije mislio da mora da se brani. Setila se kako joj je Danijel ranije tog dana rekao da na snimcima ne liči na sebe. Da deluje nežno i eterično. Bila je svesna da jeste glumila scenu, ali da nije manipulisala utiskom koji ostavlja na bilo koji način. Prosto je bila ono što je taj trenutak izazivao u njoj. Andrejeva blizina. Jare. Okruženje. To ju je uznemirilo. Svest da nije imala kontrolu nad tim aspektom sebe ju je izbacila iz koloseka. Osetila je potrebu da se pobegne, ali nije imala od koga. Andrej je bio daleko. Iz svoje glave nije mogla nikuda. Svađa sa majkom joj ne bi donela nikakvo olakšanje. Uzela je telefon i poslala Andreju poruku.
“I, kako ti se čini sve ovo danas? Jesi li zadovoljan sobom?”
Odgovor je stigao nekoliko minuta kasnije.
“Ne razumem šta me pitaš. Pojasni.”
“Jesi li zadovoljan sobom? Šta je tu nejasno?”
“Sve.”
“Naterao si me na kraju da te onako besramno zagrlim i ljubim kad smo trebalo da krenemo. I sve to zato što tvoj ego nije mogao da podnese da ne budeš potvrđen kao alfa mužjak pred drugim muškarcem.”
“I dalje ne razumem o čemu pričaš :D”
“OK.”
“OK.”
“Nemaš nimalo razumevanja za mene. Stalno me guraš tamo gde ti želiš da budeš i namećeš mi svoju viziju našeg odnosa.”
“Mislim da smo to već raspravili, Iva.”
“Nismo. Ti si raspravio, a ja stalno moram da pristajem jer si ti užasno zahtevan.”
“Jesam zahtevan, jer znam šta hoću. Ali nisam te ni na šta naterao.”
“Kako nisi? Stalno vršiš pritisak na mene i ja…ja…ja stalno moram da pomeram svoje granice zbog tebe.”
“Koje tačno granice?”
“Moram da se ponašam kako ti hoćeš. Moram da te poljubim kad dođem kod tebe na imanje ili kad odlazim zato što ti ne možeš da podneseš da ti pružim ruku.”
“Nisi mi pružila ruku kad si prošli put odlazila. Ljubila si me i govorila si da ne znaš kako si preživela deset godina bez mene :D”
“Nije isto kad smo sami i kad je još neko tu.”
“Nisam znao da si toliko stidljiva 😀 I da zbog toga moram da se pravim da smo potpuni stranci.”
“I stalno vršiš pritisak da definišem nas odnos i teraš me da se osećam loše jer mi teško ide. Činim najbolje što mogu. Trudim se.”
“Trudiš se. Jasno mi je i znači mi to.”
“Zašto si sad odjednom tako pomirljiv?”
“Iva, u čemu je tačno problem?”
Osetila je nestrpljenje u njegovom tonu, iako tona zapravo nije ni bilo. Nije više mogla da gura istu priču. Odjednom joj je postao kristalno jasan besmisao svega toga. Svađala se sa čovekom kog voli upravo zato što ga toliko voli.I zato što ne može da podnese sve što oseća prema njemu. Nije znala kako da mu to objasni, a da ne žrtvuje svoj krhki ego.
“Nema problema.”
“Nema? Šta sad treba da uradim? Da kažem okej i da pustim ili da te teram da mi kažeš istinu?”
“Ništa. Možemo li da zaboravimo ovaj razgovor?”
“Možemo, ako mi kažeš zašto želiš da ga zaboravimo.”
Nije bila u stanju da odgovori na to. Bar ne odmah, Otišla je do kapije i stajala tamo nekoliko minuta, pokušavajući da se sabere i reguliše disanje. Poslednji titraji svetlosti polako su sagorevali daleko na horizontu. Lagani vetar joj se provlačio kroz kosu. Na brdima su počela da se pojavljuju misteriozna svetla. Čula je majku kako je doziva, ali samo je odmahnula rukom. Onda je odlučila da ubedi sebe da je zapravo hrabra. Stisnula je zube i ugrizla se za usnu. Morala je reći istinu, nije imalo svrhe povlačiti se. Ne kad je znala da će sve što želi za nekoliko sati biti da se vrati i da sve bude u redu.
“Mislila sam na tebe malopre. I osetila sam…Mnogo toga. I današnji dan je bio…Dobar. Prosto dobar. I nisam znala kako drugačije da pobegnem. Morala sam da pobegnem.”
Nije bilo odgovora neko vreme. Onda se oglasio.
“Razumem. Ali ne želim da se to dešava u nedogled. Možemo li ubuduće ovako razgovarati kad se to desi? Misliš li da možeš da mi kažeš kad osetiš potrebu da me…odgurneš? Pokušaću da obuzdam svoj golemi ego, obećavam. Neću se ponašati kao uvređeni kreten. Časna reč.”
“Okej. Daću sve od sebe.”
“I da, da ti odgovorim na pitanje. Zadovoljan sam sobom. Veoma. Zbog tebe sam izigravao čupavog divljaka, sirovinu i razbacanog alfa mačora u teranju, smrknuti pogled i to. Pristao sam da budem sve što hoćeš. Valjda zaslužujem malo nežnosti?”
Ovo nabrajanje je Ivi bilo i smešno i nekako tužno u isto vreme. Ipak je smeh preovladao.
“Zaslužuješ. Uvek. Tebe čovek ne može da ne voli, znaš to valjda.”
“Znam. Valjda. Ali nije loše to ponekad i čuti.”
“Tebe čovek ne može da ne voli.” ponovila je.
“Ko je taj čovek?”
“Ja ne mogu tebe da ne volim.”
“Ko sam to ja?”
Razmišljala je kratko pre nego što je odgovorila.
“Najdraže biće.”
“<3”
“S kim se toliko dopisuejs?” upitala je majka mešajući slatko drvenom kašikom.
“A nisam ti rekla? Imam dečka!” uskliknula je veselo i odskakutala u svoju sobu.
