1.
1. CRNI AMULET
Dedinje, Beograd. Letnje predvečerje.
Sobom se širio tihi zvuk aparata za kiseonik, ritmično, gotovo hipnotišuće. Pored kreveta, bela stolica od pletenog ratana nije više bila ukras već stalna tačka oslonca za onoga ko čeka.
Mara Velimirović, nekadašnja dama iz beogradskog visokog društva, sada je bila samo senka svoje nekadašnje snage. Na obrazima gotovo providna koža, kosa pažljivo ispletena, a ruke tanke i hladne.
Pored nje, sedeo je Srđan – visok, dostojanstven, u skupom odelu bez kravate. Rukavi košulje bili su zavrnuti, a zlatni sat skinut i položen na stočić. Držao je njenu ruku kao da je od porcelana, palcem je povremeno milovao po zglobu.
– Sećaš li se, bako, kad sam razbio tvoj kristalni svećnjak? – tiho je pitao.
Mara se osmehnu, jedva.
– Sećam. I sećam se da si tvrdio da ga je oborio duh tvog pradede.
Srđan se nasmeja.
– Pa, jeste bio kriv. Ja sam samo jurio loptu.
Tišina između njih bila je nežna, puna neizgovorenih rečenica.
Mara otvori oči, trepćući sporo.
– Bio si nemiran kao dete. Nemiran, tvrdoglav i uporan. Ali si mi ulepšao život na hiljadu načina.
Srđan joj stisnu ruku.
– Mogu li ja sad nekako ponovo da ga ulepšam, bako?
Mara se zagleda negde kroz njega, pa kao da sabira snagu.
– Možda. Ali… ne znam da li je izvodljivo. To je samo jedna… stvar. Sitnica, ali meni sveta. Crni amulet.
Srđan podiže obrve.
– Kakav amulet?
– Privezak. Mali. Od obsidijana, u obliku suze. Imao je simbol… kao polumesec i nešto nalik slovu. Bio je u našoj porodici generacijama. Došao je iz daleka, iz Moldavije od žene koju su svi zvali Marika Strankinja. Moj pradeda ga je doneo kad se oženio njom, a sve žene posle nje su ga nosile.
– I gde je sada?
Mara zatvori oči, kao da pokušava da potisne bol koji nije fizički.
– Tvoj deda. Bog mu dušu prosti. U najgoroj godini – devetsto devedeset treće – dao ga je za dvadeset litara benzina. “Ili idemo u bolnicu, ili se grejemo”, rekao je. Izabrao da prodamo amajliju. Meni… meni to nikad nije ušlo u srce.
Srđan je ćutao. Pogled je dugo zadržao na njoj, kao da želi da joj obeća ceo svet.
– Znaš li kome je prodao?
– Automehaničaru iz Vojvodine. Neki Lačarski, Rade ili tako nekako. Sećam se tog prezimena jer sam pomislila kako ne zvuči kao neko kome treba nešto sveto. Samo… samo da ga još jednom vidim, Srđane. Samo da znam gde je.
Srđan je ustao, bez reči, uzeo telefon i otišao korak dalje da ne uznemiri njenu tišinu.
– Mladene? Da. Potrebna mi je hitna potraga. Prezime Lačarski, moguće ime Rade. Automehaničar. Lokacija – severna Vojvodina, moguće Bačka. Počni odmah. Novac nije problem.
Vratio se do fotelje, seo i uzeo bakinu ruku ponovo.
– Naći ćemo ga, bako. Gde god da je. I ako treba da ga otkupim za celu pumpu – doneću ti ga.
Mara se nasmeja tiho, prvi put sa iskrom. Suza joj skliznu niz obraz, ali ona je ne obrisa.
– Uvek si bio moje najbolje čudo.
POSLE NEDELJU DANA – negde u ravnici
Kuća na kraju atarskog puta, okružena usahlim kukuruzom i korovom koji je izbio kroz pukotine u betonu, stajala je usamljena, kao zaboravljena greška na mapi. Prozori su bili zamagljeni iznutra, a krov zakrpljen najlonom i starim limom koji je škripao na vetru.
Iva Lačarski sedela je na ivici starog kreveta u hladnoj sobi, sa peškirom umočenim u lavor vode. Krv sa usne već se stegla, ali modrica ispod levog oka bila je sveže plava, s prelaskom u ljubičasto. Previjala je desnu nadlakticu pažljivo, pokušavajući da ne stisne previše – pukla je ta podlaktica nekoliko puta ranije, znala je kako to boli.
I dok su joj ruke poznavale bol, njeno lice je ostajalo mirno gotovo spokojno. Samo oči, tamne i duboke, blistale su gorčinom koju je naučila da potiskuje.
Oko vrata joj je visio crni amulet – gladak kamen u obliku suze, okačen na izbledelu crvenu trakicu. Jedina stvar koju je ikada dobila od dede Radeta, starog čoveka kog se sećala po mirisu ulja i duvana.
Bilo je to na dan kada se njena majka preudala za Milana, sada njenog očuha – tada već čoveka s mutnim pogledom i ustima koja mirišu na rakiju pre podneva.
– Evo, čuvaj ovo. Bio je tvom ocu drag, nosio ga je kad si se rodila. Da se ne izgubiš nikad – rekao joj je tada deda, pruživši joj amulet drhtavom rukom. Ona je imala sedam godina i nije razumela zašto treba da ga sačuva. Samo da ga ne izgubi.
Tri godine kasnije, majka je umrla na porođaju, dok je rađala Sofiju. Porodu je prethodila noćna scena – Milan, pijan kao i obično, udario je trudnu ženu pesnicom u stomak. Bolnica je bila daleko, a komšije nisu htele da se mešaju.
Iva je tada imala deset godina i preko noći postala sve: i sestra, i majka, i štit.
Sofija nije znala ništa od toga. Za nju je Iva bila svet. Sestra, majka, anđeo. Smešile su se jedna drugoj i kada nije bilo ničeg vrednog smeha. Iva je radila sezonske poslove, čistila, brala, šila, sve da bi Sofija imala sapun, sveske i mleko. Ponekad, kad je Milan zaspao u podrumu na praznoj gajbi piva, u kući je vladalo zatišje nalik sreći.
Tog dana, Milan je opet nestao negde po birtijama, ali ostavio tragove svojih ruku na Ivinim rebrima i obrazu. Ona nije plakala. Nije plakala već godinama.
Oprala je krv s usne i uvukla se pored Sofije u krevet. Ona je spavala s rukom na njenom stomaku, tiho dišući, nesvesna sveta oko sebe.
Iva se zagledala u plafon, u šaru vlage koja je podsećala na drvo. Dotakla je amulet.
– Samo još tri meseca – prošaptala je. – Samo dok ne napuniš osamnaest. Onda ćemo pobeći. I više nas niko neće dotaći.
Napolju je vetar zavijao kroz pukotine stolarije. Negde u daljini, svetla grada su treperila, kao obećanje koje još nije stiglo do nje.
Ali krenulo je.
U tom trenutku, telefon je zazujao na stolu pored Srđana Velimirovića. Na ekranu je stajalo:
Mladen, privatni detektiv – INFO PRONAĐENA
