Mračno nebo obasjala luna, u nju gledam, a pred očima mi se ukazuješ. S mislima mora moje černo serce i ovog sumraka da se obračuna. Dok ja po zemlji k’o potukač Kain lutam – ti na nebesima u vrtu miruješ. Za glatke dodire tvoje i dalje čeznem, mnogo toga kazati imam, iako pred tobom
Pustom Savanom šakal luta, i otpatke ulova tuđeg guta. Od lavova šakal voli krasti, jer je štetočina bez obraza i časti. Ni čopor hijena ne želi da ga vidi, jadničak pokušava svima da se svidi. Krupniji plen ne može uloviti, miševima i kostima će se gostiti. Kad pred očnjacima zveri ugleda istinu, puzeći i cvileći
Gola poput jesenje krošnje, i crna poput dubine ambisa. Odrekla se davno uskogrudne nošnje, ali ne i svog raskalašnog mirisa. Lice srne – oči lisice, jezik zmije – griva vranca. Hiperaktivna poput zečice, mistična poput stranca. Usnama i jezikom mi palac vlaži, klečeći preda mnom poput robinje. Iznutra toplija od peska na plaži, po telu
Ulazi krdo ovaca u market, puni korpe kao da sprema banket. Puni li puni, ima se – može se, jednom se živi – nema kajanja, skrcala je robu na rafu što je pred istekom roka trajanja. Jaje – jedanaest dinara, od nijedne vlasti ne dobismo takvog dara. Kakva junetina i tost hleb, daj ‘vamo
Pustio sam ga međ’ vukove – rekao je: „Vratiću se kao vođa čopora”. Al’ oni mu rastrgoše udove, k’o da je ovčica što je izašla iz tora. Od tog dana redovno zavija, dok ga medicinska sestra previja. © Stefan Ceci Stošić, 2026 (“Vođa čopora” je kratka satirična pesma koja govori o precenjivanju sopstvenih veština, vrednosti
Ulicama koračamo drugar moj i ja, prohladno letnje veče našoj cirkulaciji prija. Gradom šetaju neke cure nove, što u mini-šortsu izlažu svoje udove. Agresivna šminka i prepotentan pogled, dozivaju nas k’o sirene Odiseja – večeras moramo da probijemo led. Prilazimo i ruku pružamo, pitamo ih: je l’ se odnekud znamo? Možda sa neke žestoke, andergraund
Spuštene roletne, miris vlage i tajac – na krevetu je izvaljen maljavi vodozemac. Mesecima nije prešao kućni prag, po čitav dan se izležava nag. Smežurana pišica pokoju kap štrca, ima godinu i jače kako ništa ne prca. Ne pamti ukus đuveča, paprikaša i štrudle, čulo mu otupeše salame, naresci i nudle. Dezodorans ne prska –
Imam mačku koja voli da prede, hladan fredo da pije i palačinke sa Nutelom i Plazmom da pojede. Ne luta sama komšilukom, već me poput cuke u stopu prati, iako su joj dugi nokti, posle ručka zna sudove oprati. Za negu svoje dlake kozmetiku vrhunsku koristi, kad je ne češkam po glavi – ne želi
1. poglavlje „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ – Fridrih Niče Tog hladnog decembarskog jutra sedeo sam u još hladnijoj čekaonici Doma zdravlja. Rđavi radijatori bili su ledene strukture kao da su tek izvađeni iz Severnog ledenog okeana. Sedeo sam na staroj, oronuloj drvenoj stolici – jedinoj čitavoj u hodniku
Tražio sam curicu – nisam bio nimalo probirljiv. Samo sam želeo da ima cicu, guzicu i picu. Čekao sam da okači „DM“ ili „TR“, jer sam poprilično stidljiv. Pojavila se ona – alternativka debela. Teža od slona i poput aveti bela. Imala je šiške i grimiznu kosu, pentagram oko vrata i brnjicu na nosu. Sa
Voda se truje, zemlja zagađuje, čovek ne zna kad je dosta, Očito želi da se sve pretvori u prah od kog i on posta. Neistomišljeništvo se izdajom smatra, ugasiti se mora svaka revoltna vatra. Među sitnim pticama što se šarenim perjem kinđure, teško je biti orao, spreman da prevaziđe sve bure. Glasovi mučenika se guše
Pioni ginu prvi, po njima konji skaču. Dok im tela jedu crvi, majke nariču i plaču. Topovi su vatrom zasuli, a lauferi ukoso krenuli. Garežno polje gust dim prinosi, miris leševa i prah ruina nosi. Dama i kralj motre budno i žrtve boja broje hladno. Vapaj i tutnjavu ne čuju, zavere nove unapred kuju. Proći
