potrazi memozda me i nadjesnegdegde nije sve istou drugoj dimenzijinegde gde nema ljudiostalih ljudigde smo samo nas dvojekao adam i evau rajuali rajbez greharaj koji ce sa tobom trajati vecnooprosti moj greh

reanimacija naučne erotike iznenadna smrt naglo i očekivano nekada smo bili zdravi puc-puc kokice pucaju sjednimo natoči krvi valjda smo ljudi neke teče niz grlo započnimo reanimaciju položeni na bok gravitacija suprotnog smjera jesmo li sigurni u ovom ludilu tresu nas po ramenima neki zvukovi odzvanjaju jesmo li dobro jeste li dobro jesi li dobro

O prećutanim rečima ne mogu da pišem. Zbog prećutanih reči ponekad plitko dišem, uzalud se trudim da ćutim tiho, kad mi reči izviru kroz stisnute zube. O prećutanim rečima sanjarim noću, prećutane reči uvlačim u svoju samoću, prećutane reči su izvor nadanja mojih prećutanih reči više se ne bojim. Prećutno nikad ne klimam glavom prećutno

Spasi me od mene same, ove tuge goleme što u srce mi se sjati. Sakrij me od kiše ovih teških misli u noći, od uragana bola u samoći. Spasi me od mojih zveri što u sumrak u telu mi se rode, što me u nemir vode. Spasi me od cvetnih požuda, ovaj vetar greha u

palim poslednju cigaretu dok pretrpavam kofere krpicama i ostacima svega što sam bio ovde tablete za migrenu ponesi, tamo gde ideš duvaju jaki vetrovi, majčin vuneni šal, tamo gde ideš je studeno nema onog obećanog sunca uzmi sve ono što ti je ostalo, razbacano po plakarima i ostavi život ume da iznenadi, budi spreman karta

Kad poslednji takt naše pesme utihne I tišina ispuni plesnu dvoranu Hoćemo li plesati još minut ili dve Kao što smo nekada u našem stanu?   Kad više nikog nema muziku da stvara A glasovi se pretvore u šapat nemi Neka se čuje još samo tvoja gitara Poslenjih par akorda posveti samo meni   A

Duboki udah, na početku… Što se zbiva u početku? Operimo ruke, čiste su. Sjedim na rubu stolice, neki me smatraju luđakom, sebi sam normalan. I svijet se vrti, vrti, vrti… Mi se okrećemo, okrećemo, okrećemo… Zašto se ja ne vrtim? Ne okrećem se, ja samo sjedim na rubu stolice. Pratim taj krug. Kazaljke još nisu

У капсули сличној оној  у којој пакују  амоксицилин  чувам  небо у праху.   Кад ме умори овај свет попијем је и дванаест сати сам спокојан са тобом у себи.

Nisam se rodila pod srećnom zvezdom, da me u životu prati sreća. Sunce me nije zaštitilo od mraka. Zvezde me nisu ponele sebi. Voda me nije htela odneti. Samo me je zemlja progutala, mrak me je uzeo sebi.   Na ovaj svet, donela me tuga. Nesreća me je uzela sebi. Tama me je obgrlila. Sreća

Na korak do tvoga srca, zarobljen kao dete u tami, izgubljen, sam i nemoćan, a mi dve senke udaljene i nikada spojene.   Tvoje laži su kao ledeni dodir, srce mi je skamenjeno, nevoljno. Lepa si, lepša si od svake lepote, ovo je krađa duše, ne poznajem te dovoljno.   Kao sreća kroz prste, brzo

  Ja sam strastvena žena, koja nema kome da se da.   Ja sam ptica slomljenih krila – stavljena u   k a v e z.   U mojim grudima bujice su strasti, moji izvori su termalne vode.   / ali nemam kome da se dam /

Svakog dana, želim te videti ja.  Ta tvoja smeđa oko dva. Dovoljno je da me pogledaš, da osmeh meni omamiš.   Noću suze gorke lijem jer pored mene nisi. Želim te ali ti ne možeš biti moj. Sada si sa drugom a ja sa svojom tugom.