Nisam ja od onih što se bojeda na vrtešku života sednu,pa minute brojedo sledećeg kruga —i tako u krug.Ja sam od onih što na zemlji stoje. Gledam zajapurena, oznojena lica,i zamišljam kako jato pticasleće, pa na moj znak poleće ka njima.Kida im kukavički zvuk sa jezikai žvaće,pretvara ga u nemi cvrkutšto se daleko čuje —sve […]

Желео бих да волим те, снагом Сунца којом обасјава дан, желео бих да волим те, пљуском киша које исперу жељу и на том месту оставе траг чекања. Чекао бих да завиори се високо звезда и разведре небеса дан да поново волим те. Волети знам не скривајући то сазнање, остављам дајући свом својом снагом, након киша

Ана,  ми смо двоје љубавника  који се никада нису срели.    У прошлом животу ми смо  били казаљке на сату, Ана.    Никада нису видели мушкараца  тако лепог поред неке жене.  Никада нису видели жену  тако срећну поред неког мушкарца, Ана.    Ти си чежња што рукама  кида груди у мраку.  Ти си страст што

1. Svi ljudi pate, nekima se to vidi na licu, no nekima ne. Svi ljudi pate dok se ne probude.

Нека је Хемингвеј писао о снеговима са Килиманџара, на мом путу сам стао пред нечим што ови предели имају. Лепотица са латицама белим од Бога је дата, Волујак је успавани врх на коме облаци наш свет додирују.   Са дна сам гледао ка тој снежној круни, Обасут пролећем и морем зеленила. Последњи од своје врсте

Високо зелен уздиже се брег, ливадом најбељих нарциса које пратим, кроз стазу пута ка небу спокоја свег, налазим на месту којем се радо вратим.   Стазом ка звезди кроз шуме, обасјане и засуте од чежње, враћам себе тишини која разуме, све немире у души и срца тежње.   Човек иде тамо где душа мора, враћа

Svaki tvoj dodir na koži ostaje vekovima I tada svaki nemir Putuje daleko, s’ brodovima.   Reči se pretvaraju u pesme Koje najveći pesnici stvaraju. Danas ni onaj najhrabriji to ne sme.   Veruješ da neko gore stoji uz nas. Zna naše snove i čuje naš glas.   Sazvezdje na nebu iznad nas osvetliće put.

Није она крој животних правила, не заустављају је ограничења твоја, за тебе да би све исто ко други направила, од свих њих је другачија и увек само своја.   Живи ван оквира слике рама, од граница увиђа видике шире, по том путу не боји се ићи сама, пут је стварања и настајања лире.   Усуди

Ниједна песма не постаје сама, својим гласом одувек истину пева, са истином заједно предрасуде слама, о свету кад је ведро и кад грми и сева.   Песма остаје без речи кад је види, тишина срцу која му годи, придаје пажњу она која му се свиди, између редова све на љубав се своди.   Песме догађаје

Моје речи су бука, бура мисли олуја, несхваћена песма пука, искрена песма славуја.   Поклонио бих моје песме, за радост душе свачије, за слободу коју нико не сме, сањати и желети као нешто другачије.   Моје мисли су високе планине снежне, близином звезде оне се топе, кроз буру осећања нежне, у мору стихова песама утопе.

Цвет бели, багрема крај којег смо сели, пада о рамена и нешто вели. Вели додиром што у срцу ћути, оставља поруку да из ње љубав слути. У тишини која од изговора речи је гласна, ћутао бих да им љубав даје значења јасна. Крај багрема раме уз раме сели, тишину моје срце вечно сада дели, од

Зелено је лишће боја њене косе, оживи земљу кораком ноге босе, нежно у трави по јутарњој роси, оставља отисак радости са собом што носи. Ветром се радост пољима разноси, ко мирис опојног цвета чула заноси, трагом Сунца спокој у груди усели, с југа кад се врати ближе к срцу пресели и моје усамљено срце њен