„Evo ti glava!“ Nisam razumela šta si rekao? Ti si Istok Južni, a ja Sever Zapadni, to je shvatljivo. Misleći na nešto plavo sve vreme, kad pišem pesme, ne šalim se! Doneću ti svemir k’o suvenir. Odlučeno je da ostane ovde. Samo da znaš. Učiš me da plivam, a ne osećam se kao pastrmka. Pa […]
Bude me zraci sunca. Trljam snene oči. Nervozno pušiš još jednu cigaretu. Oblačiš jaknu, odlaziš. Ostajem sama. Ostajem ponovo da čekam. Tebe. I onu mrvu ljubavi koju mi daješ. Zašto? Kada sam uspela da upadnem u taj začarani krug? Zašto su mi te zelene oči obećale? Obećale da će biti samo moje. Da sačekam malo,
Boogie Street 4 “Vlati trave još uvek rastu uspravno.” Verujem im kad to kažu. Za one koji ipak sumnjaju, Za one iz poslednjih redova u prašnjavom bioskopu stvarnosti, Dokaz za to je što se i bez tvojih ruku svet ipak (po)kreće. Sedmica mi odavno ne meša četvrtke i srede, dane koji se dese Nedeljom. Puno
nikada nećeš saznatikako si mi cureo niz nogukad si mi odgovorio na porukunikako smo vodili ljubavi kad nisi bio tumoja je šakapratila tvoje tragove ni kako sunakon što više nije bilo rečiusledililepljivo dugi daniu kojimaja sam prala zube i stajala na semaforui mislila na tebesvaki sekund želećida se naše misli susretnumakarti misliš na menea u
Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi bude žao mene. Zato me ne gledaj kao krivac. Ne sudim ti. Dovoljno ti je težak taj krst grešnika. Ispravi se i ponesi ga dostojanstveno. Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi ne bude žao tebe. I zato ti moram biti kriva.
Ispod bedema starih opekotina, krije se bol čuvana godinama. Sećanja su tada jedino što preostaje, kad dodju dani da sve ti nedostaje. Rane na srcu zacele se teško. Iza svakog osmeha, sakriju se vešto. Znaš da si voleo. U tvom srcu živela je ljubav i onda kad svaki deo njega je boleo.
Dodir tuge Tvoj dodir je kao tuga koja me obuzima, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo sebe. Sanjam te u dodiru vetra, u zagrljaju noći, u tvojim rukama pronalazim utočište od života koji boli. Kroz dodire tuge, osećam te bliže, tvoj dodir mi daje snagu da nastavim dalje. Nek’ svaki dodir bude
Отац ми је био реч, мати ми је била љубав, а ја сам се родио негде између две молитве, Ана. Са усана, као малтер са старих зидова, круне се речи и више не знам јесам ли човек или кућа што се руши. Више нисам песник, ни љубавник, ни сенка, ни дете што гледа
ako dovoljno jako zatvorim oči udaljim se od svega ovozemaljskog mislima otplovim do mlečnog puta možda te zateknem u svom zagrljaju i nikada te ne pustim možda me zavoliš i nikad ne prestaneš da me voliš možda me i nazoveš svojim i možda u mojim očima vidiš nešto više od prijatelja ako dovoljno jako zatvorim
Nisam ja od onih što se bojeda na vrtešku života sednu,pa minute brojedo sledećeg kruga —i tako u krug.Ja sam od onih što na zemlji stoje. Gledam zajapurena, oznojena lica,i zamišljam kako jato pticasleće, pa na moj znak poleće ka njima.Kida im kukavički zvuk sa jezikai žvaće,pretvara ga u nemi cvrkutšto se daleko čuje —sve
Желео бих да волим те, снагом Сунца којом обасјава дан, желео бих да волим те, пљуском киша које исперу жељу и на том месту оставе траг чекања. Чекао бих да завиори се високо звезда и разведре небеса дан да поново волим те. Волети знам не скривајући то сазнање, остављам дајући свом својом снагом, након киша
Ана, ми смо двоје љубавника који се никада нису срели. У прошлом животу ми смо били казаљке на сату, Ана. Никада нису видели мушкараца тако лепог поред неке жене. Никада нису видели жену тако срећну поред неког мушкарца, Ана. Ти си чежња што рукама кида груди у мраку. Ти си страст што
