Lepota je kada si ziv, ziv covek udise zrak. Lepota je Sunca kada miluje ti kozu i kise umeju biti lepe, ako ih okom posmatras drugacije. Lepota je oka kada uvidi da je kisa voda. Zaklone Sunce i donose oblake, ali seti se, lepota je u strpljenju dok cekas dan da se razvedri, ona je […]

Nađi me. Još te čekam u talogu prošlosti. Ledeno veče prekrivam tužnim mislima. Nepomično zurim u bledu sliku osobe koja je nekad bila idealna, sa kojom je sve išlo kao podmazano, s kojom su svi snovi bili lako ostvarivi. U očima još gori onaj stari plamen jer gde je jednom bilo vatre – uvek će

Šta zapravo ima vrednost? Svi znamo odgovor  Nematerijalna sreća. Dobro stanje duha. Kako da ga postignemo? Jednostavno , izborom. Hm…Ili  je zapravo komplikovano? Jurimo za novcem  A on neće uticati  da sestri dobro prođe operacija…  Bog i vera u misli hoće. Dokazalo se mnogo puta.  Zašto onda i dalje žudimo  Za oblikom,  Kad beskraj je

Sreća u sebi i za sebe. Ljudi ne vole tuđe sreće zato ih ne ljuti Jer im se pamet pomuti . Kad osmijehom zračiš očekuješ da se i oni vesele Ali avaj, drznu se . Šta mi se ruga ova ,osmjehujući se. Ko se još danas smeje osim ako nije rano poludio ? Zato sakrij svoju

Bensedinska manija u vidu gorke pilule koja se sliva direktno niz grlo smiruje nervni sistem do granica blaženstva zarad umirenja svakodnevnog preterivanja i napoštvovanja drugih od strane njihovih gluposti.Bensedinska manija u vidu smirenja dozvoljava mir i stabilnost apolitičnu teskobu smanjuje do granica podnošljivog bez da pita treba li ti još.Bensedinska vika žaglušuje uši i ispira

                                                                    „GORIVO“ I danas si tu. Iako si stotinama kilometara daleko od mene, i dalje te osećam kroz miris benzina. Možda si

Na kraju krajeva Pitam se Šta će biti s nama?   S jednog kraja Grada Na drugi.  S jednog kraja Svijeta Na isti.    Na kraju krajeva I to cvijeće što vene!   Iz jedne nijanse U drugu,  A u trećoj pak Ne poznaje se.    Na kraju krajeva Gdje je početak kraja?   U

Treptaj, tren, i nestaneš Isto kao kad si i došao U trenutku postao moj celi svet Ili je možda s tobom Moj svet i nastao   Zažmurim na sekund, opet te nema Pa se zapitam jesi li uopšte stvaran Ili si zapravo samo tuđa sena Samo pesma Samo san   Treptaj, tren, i opet si

Vrište ulice, vrište ljudi, Vrišti zemlja Svud’ neki pogani jezici, Palacaju Žamor, žeđ, laži, U mnoštvu silueta Vrištim i ja da me ne proguta, Histerija Božija ruka pali šibicu.

sedim ili sedim i jedno je i drugo za kafanskim stolom piće jedno pa drugo  za muzičare dve pesme prva moja poslednja tvoja uzimam kaput ispijam kao brišem je sa lica zazvonio je sat

Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti

  Sjetim se tako tih davnih jeseni imala sam jednu omiljenu jaknu. Neka smeđa boja kao i godišnje doba boja zemlje. Kad prođu ljetnje vrućine jedva sam čekala ta hladnija jutra i večeri. Oblačila sam tu jaknu proštepanu na romboide sa rajfešlusom do brade ušuškavala bi se u nju grijala i voljela jesen. Nosila sam