Poraz ne boli bestidna čoveka onog što časti ni ime ne zna reč mu je svaka kao blato živa proguta dušu, al obraz ne dira   Ne ogreših sebe, nazvah se bestidom što u moru plavom traži svoju spas da pročisti dušu strašnim pokajanjem pred sobom da stanem i urlam na glas   Zgrešio nisam […]

Na poraženom tronu skelet stoji bez mesa i duše i ustima gordošću puna ničega se osim sebe, više on ne boji već mu se u srcu uzburkala buna Laje kao pas i na svet besno viče nije on kriv, već oni što ga pratiše ostao je sam da kao korov niče iz zemlje za koju

Bože tako sam grešan pred tobom tek rodjen Pred njenom blizinom osećanjima nepoznatim Sve je to za mene misao jedna teška Zar je moguće biti voljen, a ne voleti   Tražio sam ljubav svuda po vodi blaženoj Po njenoj kosi i usnama božanskim U njenom dahu osetih ono što nikad nisam Nisam vredan ni jedne

Kako ispisati stranicu ljubavi, Ako ljubav i ne postoji Da li je to onda kraj ili početak, Nekog novog uzvišenijeg života   Gledao sam sebe Kako jecam u suzama, Gušim se i šetam parkovima, Klečim pred nečim što je bio moj život   I napokon osećam se slobodno, Od sebe pre svega Od svoga srca

Postoji jedno pitanje Kada je kraj ? Kada mi ili neko drugi odluči Kada nam se na glavu sruše svi problemi Da li bežim od istine? Ili za njom tragam? Izgubljen sam već mesecima I potišteno  slomljen u samoći Znate kako, niko nije odgovorio na pitanja Šta  je to najgore što se u čoveku probudi?

Igrali smo se ljubavi zavezali jedan drugog nevidljivim čvorovima ti meni oči ja tebi ruke i igramo se vrtimo u krug pevušimo dok se vrtimo svako svoju melodiju ja tužnih ptica ti dubokih pećina dan i noć se spajaju na horizontu i tako večno u krug dok se mi vrtimo i igramo igramo se.

Ne voliš crveni karanfil,kažeš? Očigledno nisi voljenog sahranio. Ja sam karanfil u raku bacila, Sa njim sam kovčeg pokrila, Zatim je zemlja počela da pada, Gledala sam lice lopatara tada. Gledala sam kako moj cvet nestaje I njegovo lice hladno, On to rutinski radi, Jauci i suze za njega nisu ništa strano. Ali ja danas

Mermer tako taman, Otužan,usamljen i sam, Ti si zakopan. Vrana obleće Iznad grobnice voljenog, A bela golubica sleće , Pravo na tvoje desno rame. Ispod tebe leži Jedina ljubav života tvoga, Koja te je zeljno čekala Skoro trideset tužnih godina. Prošle su godine, Još nisu urezali Godinu kad si umro. Tako i ja mislim se,

Otporan na metke i ujede ne tako plemenitih životinja, naučen da sam ližem ranu koja me peče, odavno zalutao, opet kažem otporan na metke. Ćutim jako hrabro, pišem još bolje, gas mi je opao, ne nadam se za bolje. Imam samo jednu manu, ovu noć kobnu i nastranu, ova noć me tako muči, kličem samom

„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.”   Repato stvorenje Kakvo jesam Još jednom se grizem Nemilosrdno Za srž sopstvenog početka I jaučem iz noći u noć Kako ne boli Dok me poput guštera Ubeđuju Da će rep nanovo izrasti A moji me rođeni Oplakuju Kad god se ne pojavim U

Shvativši da će ga zima, Primorati da zauvek sleti, Sleteo je u žandinjeru, I legao na golu zemlju, Bez cveća i trave. Sklopio je krila, Tako da ljudi idalje mogu da se dive, Otmenom sivom i belom periju, I podigao glavu na jednu od ivica, Sklopivši oči kao da spava.   Neki pas ili mačka,

Inspirisan tobom, u svoj slom padam. Gde se etar nalazi, s ljubavlju te čaram. U nepregledne sate, ovog ponoćnog časa. Nek te reči hvale, ispisane od moga dara. Ne, nije ovo sve, ima još koje čega Posle kapi, ili dve, dodir čela. Sed još nije brk, nit je kosa slana. Na proleće ću te okititi,