Umeš u mom nemiru da nadješ mir, – poput skitnice nalaziš dom u mojim rečima.   Umeš u mojoj tišini da čuješ vapaje, – poput izumitelja poznaješ ritam moga srca.   Umeš u mojoj strasti da plivaš dugo, – poput avanturiste istražuješ moje dubine.   Umeš li i da me čekaš, ti koji čekanje prezireš?

Uspavanoj te zori ne želim ostaviti poput rose sa kožom mi se igraš, Ali ovaj sumorni me život vuče – ja moram otići.   Ostavljam te prvom zraku sunca – da ti usne ljubi. Ostavljam te prvoj pesmi – da ti ljubav izjavi. Ako se ponovo vratim i u tvom naručju dočekam zoru – od

Eh, kako je divno verovati u laž Pa čak i da je ta laž istina Ali kakva je to laž, ako nije istina, Kao u tudjini svoj bez svojega Nisam ni znao za nju, Da nju, veliku laž, Nekako mi je došla iznenada i ostala tu, Sačuvana u meni zanaveka Mislio sam, možda i ludim,

Učmalom danu teško sunce dolazi kroz oblake sive ponekad pusti glas da ga vidim kako samo smelo prolazi tu gde je nekada bio samo mrak – Na zelenom nebu u plavetnilo beskrajno svako sneva krišom sad već tudji san očajno za pažnjom prigrli je tajno svaki zračak sunca da sačuva dan – Značenje je reke

Lopov nisam ako kradem od sebe delić onog iskonskog osećanja davnog jer zaboravih već dokle to život seže zaključane behu svetle misli sećanja ranog – Pritiska me čežnja za uspomenama divnim prohujale slike što u vremenu stoje žalim za vremenima i žal me čini kivnim za onim livadama punim vedrije boje – Sada je sve,

Tako bih voleo reč kao med što kotrlja niz vazduh tu prelepu tišinu dušu da reč pretvori u beskrajan let harmoniju sete u nevidljivu prazninu – Putevi mnogi vode do slatkog greha zatvore mi oči da ne verujem čudima i svaka duša kao da više nikog i ne čeka teško je biti čovek medju ljudima

Umoran sam i zlo mi je od ovog sveta, mladi život pretvoriše u večnost zlikovci, tek porasla krila spržiše se od jednog leta, srušen je život, a ne znaju se krivci – Koga da krivim za večito svoje padanje, moja mlada duša ne zna šta je neprijatelj, srce je moje naučeno na pusto stradanje u

Golom rukom držati mač što čistom dušom prigli ljubav krvare u tami jadi polu bogova sazdani od bede i olujnih lomova   Srce još ne blista od iskonskog zraka što se s jutrom rodi i umire pre mraka već od bljeska strasnog zelenoga oka s dušicom njenom setom duboka   Od praha zemaljskog i udahnutog

Već mi zastaju reči u grlu, tope se kao šećer na suncu blede i nestaju i više im nikada neću ni traga videti, te proklete prećutane reči niko ih se više neće ni setiti, zar postoji veći gubitak? – Gorči mi u ustima od svih tih nežnih reči, pa zar ni jedna nije mogla biti

Poraz ne boli bestidna čoveka onog što časti ni ime ne zna reč mu je svaka kao blato živa proguta dušu, al obraz ne dira   Ne ogreših sebe, nazvah se bestidom što u moru plavom traži svoju spas da pročisti dušu strašnim pokajanjem pred sobom da stanem i urlam na glas   Zgrešio nisam

Na poraženom tronu skelet stoji bez mesa i duše i ustima gordošću puna ničega se osim sebe, više on ne boji već mu se u srcu uzburkala buna Laje kao pas i na svet besno viče nije on kriv, već oni što ga pratiše ostao je sam da kao korov niče iz zemlje za koju

Bože tako sam grešan pred tobom tek rodjen Pred njenom blizinom osećanjima nepoznatim Sve je to za mene misao jedna teška Zar je moguće biti voljen, a ne voleti   Tražio sam ljubav svuda po vodi blaženoj Po njenoj kosi i usnama božanskim U njenom dahu osetih ono što nikad nisam Nisam vredan ni jedne