1. poglavlje 1. On je visok i još uvek ima crnu kosu Malo je pogrbljen i niko ne zna kako se zove Dok je bio mlađi verovao je da je lep i zgodan i lutao je gradom tragajući za tim nečim mekim ženskim što mu je nedostajalo Uzalud, naravno Nijedna ptica mu nije sletela na […]

Ne da se pesma u pripitomljenje Ni dva puta u isti gaz Ili presahne Ili preplavi ti je juriš pod kamenčugom Ona u dumelj gnezdo splete Ni tudja neće u dlanove Da je preturis u svoj džep Uplaši se i uzleti Vrag bi ga znao Šta se to po hartiji premeće I pesnikom gospodaruje.

Greška se desila na samom početku. Čovek je prvo naučio, da kao što poseduje misli, može da poseduje i hleb, i meso, i ljude oko sebe. Od tada se znanje revnosno prenosi, zajednice se uvećavaju, generacije poseduju generacije. I stvar koja danas sve prožima je cena. U ritualu opsednutih novac se prinosi oltaru potrošnje. Ovaj

Ako je ispustim nehotice u magarećem kašlju Kroz zapušen nos Kao kijavicu Iskašljam iz grudi kao mačka klupko i završi u kanti zaturim u udesu sa teretnim kamionom Ili gradskim autobusom krcatim nadničarima Javiće ti verovatno bio je to silovit sudar sa sudbinom I pisati zvanične koještarije u zapisnik dosledno se rugati hartiji Po službenoj

Tiho srce u noći kuca, ljubav je naša večna kao mesečeva svetlost. U tvom osmehu skrivena tajna, naša priča piše se u zvezdama. Pod nebom od zlata, ti i ja, koraci ljubavi kao pesma nežna. Dodir tvoj mekan je poput svile, u tvom zagrljaju osećam mir. Svetla grada sjaje kao dragulji, ali tvoj osmeh, to

Bez dužeg razmišljanja, evo ti ove iz neba reči. Odlazi i okani se mene i svega mi reci. Neodlučnost me prati u stopu i sam ne mogu da shvatim okruženje i petlje neke. Zašto samo ne kreneš na zapad, ka izlasku novog sutra. Pokrenuću lavinu u košmarima svojim ovih dana, kad ni sama misao ne

Imam oči ali  mi džin ne dozvoljava da te vidim Imam glavu ali mi džin ne dozvoljava da mislim Imam glas ali ti džin de dopušta da  me čuješ Plačem ali te džin ubeđuje da se smejem Nudim ti jabuku a džin ti kaže da je otrovna Dakle kocka je bačena! Uzimam olovku Crtam tog džina Kako

U svakom od gradova bih pozdravljao vozove Pobegle autobuse pečurke stajališta u podnožju zgrada I poturao pod kamen tako neki list Kao podsetnik odraslom sebi Ako ikada zalutam U raskošu štepova gasnih bojanki reklama Da spoznam raskršća po njemu tuđe ulice kao svoje I srdačno javljao neznancima u prolazu Uz pitanje Da li Alisa stanuje

Несугласице су показале праву страну и разумевању је дошао крај. Са умом јасним и срцем снажним, дајем последњи трзај. Избледећу. Огорчености бејаше окрутне и лепе, хиљадама сам миља у усамљености. Вребале у немиру мом, ослободиле ме од лажне људскости. Избледећу. Ходам ка удаљеном сумраку и уз уминутост нетремице гледам. Корак за кораком пут ми се

Jedino o tebi, u stihovima pišem, jedino za tebe, ja živim,dišem. Na putu tuge i sjaja,nikada nećeš biti sama, srećom ispisujem stihove o nama. Svetlost tvog osmeha kao sunčev sjaj, u tami noći srce mi kaže da nije kraj. Jedino tebe sanjam,ovu pesmu ti srcem pišem, ljubav je naša nežna,ja samo za tebe dišem. Tvoje

Sada sam sve u vremenu. Putnik po vrelim zrnima peska, samo dno okeana. Pritisak vremena i prostora, vetar i linearna crta života i smrti. Stvor i stvar u ovoj i drugim realnostima svih svetova i doba. Doručak, oružje ili samo odsjaj svetla od bisera školjke iskovanog mača. Celo vreme, i ceo tvoj ciklus postojanja i

Slutnjama svezan u Gordijev čvor pesnice zbijam u dva postamenta Sa čela Iskapam gorku so Razbijen ko vetrobran duž betonskog šanca U bezbroj oštrouglih fragmenta I asociram ja na pusto sazvezđe Jer svaki ima moju kob Raspet u šest suprotnih pravca krajputaš zbog kog se salutira vernici krste Udovice skrivaju decu ispod kaputa Dok svedočim