Popodne je bilo suncem obasjano. Zlatila su se lišća i plodovi se zarumeneli. Ni daška vetra u gradu. Marina se slobodno kretala ulicama i razgledala izloge. Dunavska ulica je svima bila privlačna zbog svoje raznolikosti. Svaka je zgrada bila drugačije obojena i u svakoj se zgradi nešto drugo nalazilo. Reklo bi se, da podsećaju na […]

Te večeri, mesec je neobično pažljivo motrio na grad. Njegove duge trepavice spuštale su se do svežih bara i tamo ljubile svoj odraz, a sjaj njegovih zenica dopirao je i do najzabačenijih ulica našeg grada. Do deponija. Do napuštenih kuća. Do ugla gde umire pas. I do stare poslastičare gde je, nekada davno, plava devojčica

Bila je to jedna od godina kada se sve u univerzumu menja, a te promene najavljivale su nešto spektakularnih razmera. Znala sam da se takve promene dešavaju onda kada se sudbina nekih od bogova i boginja univerzuma menja. Tada bi kosmička prašina iscrtala odgovarajući simbol koji su tumačili Mesec i Sunce i taj simbol bi

Када би ме неко питао какве очи су твоје, не бих умела да их опишем. Не бих знала да објасним преливање тих боја око зеница твојих. Када би ме неко питао какве су ти усне, ту бих засигурно занемела. Јер како да сликовито прикажем нешто у шта ни сама нисам сигурна? И на свако питање

Месецима ти нисам чула глас, а још га се сећам. Месецима ти нисам видела лик, а проналазим га у случајним пролазницима. Сваки други ми има нешто твоје, а опет није ти. И не, не патим. Осетим неку посебну емоцију кад нешто твоје препознам. Кад осетим познати парфем, кад ме песма сети на море, на нас.

Blue U mračnoj sobi, dok su se zavese borile sa olujnim vetrom, Kosta je ležao potrbuške. Desni obraz mu je propadao u jastuk kojim je pritiskao šake postavljene ispod njega. Na komodi, nedsleko od kreveta, kasetofon je lenjo ispuštao zvuke sa Radija 202. Tiho, taman toliko da zaspi, iako nije uspevao da uhvati san. Zatim

1. poglavlje Kraj je septembra, sunčevi zraci miluju i ovo jutro. Ništa ni ne sluti na početak jeseni tek poneki žuti list i nešto hladniji povetarac. Ja se budim kao i uvek, uz osmeh jer čeka me jedan od poslednjih pupoljaka ruže na stolu i čokoladica koju sam sinoć ostavila njemu, ali je on kao

Недостајеш ми. Али не оно као, већ ми истински недостајеш, физички ФАЛИШ. Фали ми твоја рука која ме подиже из пепела, твоје раме да на њему заборавим где сам и твој топли глас који је увек умео нешто паметно да каже. Фалиш ми да ми по милионити пут кажеш како на овом свету добри људи

       Oduvek su nam govorili i učili nas da je ljubav nešto najlepše, da zbog nje letimo visoko, a niko nam nikada nije rekao koliko može boleti.        O tome je razmišljala i Iskra dok je sedela na obali reke i čitala. Zapravo, pokušavala je. Trudila se da pročita bar jednu

Zarobio si me za sebe Svirajući na žicama moje duše; niko kao ti nije umeo da pogodi note, da me oblikuje u pesmu, u najlepše stihove.   Ali do tvog srca razapeta je tanka struna; nesigurnim koracima ljuljam se po njoj ka tebi, a ti odmotavaš klupko među rebrima, i bivam ti sve manje važna,

Možda mi fališ. U trenucima kada pijem tvoj omiljeni čaj. U trenucima kada osetim poznat parfem na slučajnom prolazniku. Ili kada pada kiša. Možda mi nedostaješ u danima kao što je ovaj, ili kao onaj što je bio juče. Tmuran i sa puno vetra. U trenucima kada taj vetar donosi tvoje ledene poljupce. Kada vidim

Legla sam sinoć i od svih ljudi na svetu s kojima sam ikad bila u kontaktu setila sam se baš tebe i onog trenutka u vremenu u kom te gledam s balkona ruku položenih tamo gde je srce čuvajući ga da iz grudi ne iskoči. Odlaziš. Koračaš hrabro i ja ne znam krećeš li tek