Толико је видела Испод дрвета, испод крошње, уживања у поветарцу. Ту је увек била, са паром, богатим и сиротим, који љубав започиње. Ту је увек слушала, поред улице, поред фењера, врисак и жар како горе. Ту је увек стајала, иза куће, иза ограде, пркосила свима и свакоме. Ту је увек чекала птице да одлете, камин […]
Било једне зиме пуне сете и сетих се судбе проклете. Где се среће и радости људи сетише једне даме из града, једне даме најлепше. Њену доброту и њену љупку душу сви заволише, a ja заволех највише. Сваки корак одмерен и сваки покрет беше савршен. Смеха и песме њено присуство призваше. О какве завиди беше
Gospodine pukovniče, razvodnik Luka Vojinović se javlja po Vašem naređenju, stajoa sma mirno i pozdravio ga. Na mestu voljno razvodniče, pukovnik Berić je ustao sa svog stola, bio jedan major sa njim i moj kapetan Savić. Izvolite gospodine pukovniče, jedva suzdržavam smeh, Savić me kolje očima. Luka dobro mi ti došao, zagrlio me je čika
Grof Monte Kristo, nakon sto godina samoće, nađe se na putu… A tamo braća Karamazovi i Ana Karenjina, čekajući Godoa, stoje na čarobnom bregu. Posmatraju idiota koji rukama svojim pokušava da dohvati sunce i viče: Hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! Nije to predeo slikan čajem, Tu nema ruže malog princa, Gospođica tu ne traži
Носогор Пилу се окрену и учини му се да је негде погрешно скренуо. Ништа што је његово крупно око могло да види није му било познато. Затрепта још једном својим дугим трепавицама и уздахну. – Сто му заврнутих репова антиполе! Мрско му је било да се враћа и он храбро крену у непознато. Тумарао је
Željan tvoje ljubavi čeznja si u srcu mom, tvoj osmeh mi je svetlost, tvoj dodir kao san, u očima tvojim svetlost beskrajna sja, bez tebe više ni trena ne mogu ja. Korak tvoj donosi radost u mom svetu, tvoj glas mi je pesma, nežna i tiha. Ispunjena su moja jutra tvojom lepotom, s tobom, draga,
Načinio sam je od blata Nakon 34 uzastopnih aprila Dar božanstvu samoće Zbog odbačenih zagrljaja I punih ruku praznina Od retkih pahulja na šalu slažući vetar na vetar dahom u jedan po receptu sazvežđa Bez plana i građevinske dozvole Za dom u tuđini A onda sam joj darivao i moja krila Da preleti beskraj I
Na kraju sveta je jedno drvo. Visoko je i kraj mu se ne vidi. Pod njim zastane svako pre nego što ode. Da se odmori i ostavi šta ima da ostavi. Zato nam se čini da ne ostaje ništa. Naspram visokog drveta sve je zanemarljivo malo.
Semafori plešu na vetru uz sopstveni lajtšou. Nebo žmuri, navuklo je oblake preko glave, pravi se da spava. Siluete se voze izvršavajući algoritme, ulice im pridržavaju stvarnost. Sobni fotoni sa prozora zgrada teži su od tv melodrama. Dan pritiska kao puna bešika, iako je već isprazan. Frejm po frejm, unapred zaboravljeni klip prolazi pred očima.
Ako bi mogao da budeš barem malo živ, kada umreš, tek toliko malo, da bi plakati mogao, kada umreš, da li bi zaplakao za sobom, kada umreš?
Kad mi nedostaješ, ja pomislim na sve ono što imamo. Setim se onog keja, Ade i kamenčića, lešnika u nekom naizgled poznatom gradu. Svih onih rastanaka koji su morali da se dogode, inače ne bismo znali šta je ljubav. Svih onih večeri provedenih negde daleko od ljudi. Uz ulične svetiljke. I samo jednu želju. Još
Stavljam te na ranu Da me zaceliš Da zarastem Kad prisloniš usne Da mi poljubiš Razderotinu na laktu Ja gušter postajem I dobijam sposobnost Regeneracije Izrašće mi novi rep I novo srce Kožu ljubiš Kožu menjam Tu gde tišti Tu gde boli Gde su boli
