Dečko ima 28 godina. Dečko ima vetar u kosi. Dečko ima plavu torbu oko struka. Dečko ima i ime. Ipak, dečka niko ne zove imenom jer njegovo ime nije od značaja. Oni imaju imena, dečko ih sada već dobro zna jer ih služi već neko vreme. Dečko radi od 7 do 7. Tako je birao. […]
Zdravica Bila je to još jedna od onih hladnih, ratnih slobodno mogu reći gladnih zima. Zašto Bog uvek ugodi, da kada naiđe jedno zlo, pod ruku mu doda još nekoliko nikada mi nije bilo jasno. Škripa snega pod nogama, naleti oštre košave i debeo led na površini reke nisu hteli da popuste iako je već
Umem da sam hladan, umem da sam vreo. Umem da budem i ono što nisam hteo. To je neretko do drugih i do onih u meni. I ko ih jebe sve ponekad! I to mora. Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama. Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom
Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet. I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa. Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje. Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog i kao kakav
Ne znam kako da se to namestim da ne otkrivam šta osećam jer, šta mislim ne znam, a osećam nešto po prvi put. Sedim pored tebe i gledamo u istom pravcu. Oduvek smo tako i jedino znali – rame uz rame. Smem li da o nama pričam u množini? Možda je vreme za prva lica
Želeo sam te onako kako se sa četiri godine želi žuti plastični kamion iz izloga u onoj prodavnici u Knez Miloševoj kuda me majka vodila sredom kada je bio pijačan dan. Želeo sam te tako blesavo i dečje naivno ne mareći što mi je trideset i četiri, a tebi tek tri manje. Neki će me
Zvao sam te onomad trebao sam te zvonilo je dugo… i odzvonilo do srednjeg uha Bez odgovora Verovao sam da si opet van dometa kao i obično nedostupan Možda je centrala zavijala u pošti. Često je bez veze kad jesen udara u odžak odbija o oluke i mlati prazne žice Uvek si zauzet nekim ko
1. poglavlje 4.07.2008. Dolazeći na posao, otprilike hiljadu petstotina pedeseti put, počev od prvog aprila 2004. godine (datum deluje kao šala ali je živa istina), moja inspiracija je pomahnitala. Imam neodoljivu želju da svoje misli zapišem, smatrajući da će možda nekada kasnije biti vredne pomena. Sve je odjednom i sivo i ružičasto kao znak za
Jednog lepog jesenjeg dana, dok je dremao ispod pečurke, osećajući prijatne tople sunčeve zrake na svom telu, pužić Miša je maštao o listu deteline koji je u tim momentima poželeo da okusi. Iznenada, neobična vrelina oprlji njegovo telo i on se prenu iz sanjarenja. Kada je otvorio oči nije mogao da poveruje. Njegova kućica je nestala.
Stojimo kraj kuhinjskog prozora. Toplo je. Leto je. U prizemlju zgrade komšije diskutuju o letovanjima koja uzbuđeno planiraju kako bi im se životi na kratko promenili. Pita me ko su ljudi u prizemlju. Kažem da su to komšije i da jedna od komšinica ima baš lepu haljinu na tufne. Pitam ga da li voli tufne. Kaže
Не тако топлог мартовског дана Проломи се небо над престоницом музике И као снажни олујни ветар, Угаси бедну свећицу звану живот Људскога створа који имаше бол у грудима. Дух звани смрт не осврну се за боцама Доброг вина донетим на поклон, Нити за хартијама пуних неких чудних мрља, Што их нотама зову, Насталих из дубине
Liju oči suze boje vina tužne boli žele da speru, gorčina u tebi što stoji nemirne dane ti čini. Teške su reči ove ne zna im se poreklo, ni zemlja rodjenja imenom tvojim ih zovem. Kad mi te spomenu osmehom suze krijem, kao duga nakon kiše lažna sreća. A ljudi ko ljudi
