Sedela sam tog jutra u malom restoranu. Restoran se zove “Kod dede”. Tako me vraća u ono staro,davno vreme kada su kafane imale smisao u svom miru. Karo stolnjaci i limene pepeljare su dočekivali redovne goste. Jutra bez ikakvog zvuka,tišina koja je uvek dobrodošla uz kafu i ratluk sa orasima. Ovo je bilo posebno jutro […]
SARA JE BILA MALA KAO MALA JE I UMRLA Jednom ćeš pokisnuti u ponoć Na ulici ćeš biti sam sa svojim mislima Zaboravićeš u kom pravcu si krenuo Izgubićeš se u ulici istine Bićeš zarobljen u sopstvenom slepilu Zastaćeš ispod ulične svetiljke i videćeš svoje reči u obliku svetla koje peče oči Ostaćeš zbunjen gledajući
Sedeo je dugo sam na železničkoj stanici u hladnoj, gotovo praznoj prostoriji namenjenoj pušačima, čekajući voz. Jedan mladi par koji je sedeo preko puta njega pričao je jezikom koji on nije razumeo. Smeškali su se onako kako se mladi ljudi inače cerekaju zbog svakakvih gluposti. Mogao se kladiti da je njima vreme čekanja mnogo brže
Kiša je padala celu noć, ali je dan osvanuo blistav i prepun sunca. Hana je, uz veliki napor, odbacila sećanje na snove i na mamin osmeh iz kog su izvirivali zastrašujući, vučji očnjaci. Krišom je uzela dedine velike makaze iz fioke u hodniku i neki prašnjavi kanap iz šupe. Razmišljala je gde da pronađe staru
Тих година био сам облак у панталонама. Био сам Мајаковски. А нисам хтео да будем песник, понајмање твој песник, или њихов. Нисам хтео да говоре како живим и умирем због тебе или због њих, како сам умро без љубави. Не бих да греше. Ја сам љубав ж и в е о. Са тобом и са
Zašto rudarite nebu rake tražeći Boga pod suncem Vidite li da tavan prokišnjava sirćetom kao kišobran progoren cigaretom osmesi na usnama su nam kiseli Otkud vam pravo da mi sivite plavo Da bacate u kantu dečačke snove pa šta ako su nedosanjani Moji su svi od reda Pa šta ako su mali kao zrno soli
Želim da se smejem “kao luda na brašno” i da udišem miris lednje kiše, miris dima iz odžaka i čisti veš sa štrika koji je poprimio notu tog dima, miris zime i mraza i asfalta koji se topi za vreme letnje žege, miris lipe u junu mesecu, miris jorgovana, miris mog grada pored Dunava u
Umornih očiju, kroz prozor je gutala prizore prekrivene tamom. Uspavljujuće brujanje autobusa teralo je na dremež, ali san bi je uhvatio samo na par minuta, nakon čega se budila još iscrpljenija. Kraj nje, srećom, niko nije sedeo.
Jutro. Sunce koje izlazi daje lažnu nadu da svet i život imaju smisla. Ptice koje lete, ljudi koji idu negde imaju cilj. Cilj koji produžava život. Kretanje. Kretanje jer mora, jer treba. Koliko njih se kretalo istim ili sličnim ulicama u ovom ili prošlim vremenima. Koji i koja više ne postoje. Leže ispod zemlje. Bez
Zabluda vara da smo skovani od zvezda treptavim sjajem iznad užeglog temena. Gladna noć za večnim mrakom Šapuće uspavanku ubicama Boga. Anemični smrtnici s omčom oko grla Grebemo nebo sa ilovačom u noktima Vera u nama ne priznaje otkucaj Što sekundarom izmiče stolicu pod nogama.
I pijan čovek je simbol progresa strada na temelju apsurda porez plaćam mamurlukom od srca eksirao sam zvezde noći na iskap do prebijene pare jutros prelistavam obećano krvavih očiju da ne razbijem smisao o pločnik Jer da se to desilo kako bih gospodi sto altruizam ne priznaje osvanuo kao loše pročitan naslov na čestite oči
Pljujem ja pomalo na vaše ordenje, titule i nakićene kupljene diplome. Epolete nanizane o slegnuta ramena. Medalje gvozdene o vrat obešene koje vijore poput grana tužnih vrba u kasnu jesen. Na uramljena priznanja datumiranim pečatima pripijenim uz zid kao jeftino roblje. Na zahvalnice, nezahvalih klovnova za nedela. Priznajem! Ja sam prvi pomirio dve obale sujete
