Čujemo se ne tako često jer si preko ” bare “ teško je ugodit sate. Ali nastavak priče uvijek ima slijed red je uvijek na mjestu i riječ uvijek riječ. Godina ima mnogo nećemo sad o tom družimo se od ” veli vakta “ prisan odnos je to. Priče iz djetinjstva i onih majčinskih dana […]
Prošlost to su naši roditelji, rodoslovci. Prenosioci svojih priča na svoj način i ugao gledanja. Oni se sećaju da nasitnijih detalja gde je i kada šta bilo, ko je šta rekao. Spominju neke ljude koje upoznajemo kroz priču i shvatimo da su to neki nama bliski rođaci koje nikada ne upoznasmo.Makar da pronađemo rođake preko
Tvoje je srce moja neželjena zemlja, jedini put do neba mog. Do doma spaljenog do temelja. Jedini smisao mog lutanja besciljnog. Ti si java mog nesuđenog života, Moje svanuće tuđih zora, Pesma napisana bez nota, parče livade vrednije od svih gora. Uništila bih svetove u kojima ne postojiš, univerzume u kojima nisi bio moj. Sačuvala
Da su ona vremena, sad bi se upisivali u spisak za more preko radničkih odmarališta. Sad nam kažu: „Lako je bilo vama!” I to je bilo letovanje na rate. Roditelji su imali siguran posao, pa im se imala od čega odbijati rata. Prevoz je uglavnom bio vozom. Bilo je jeftinije, a i komfor brate. Vagoni
Hladna i kišovita noć. Veče na kućnom pragu. Zaljuljala sam praznu ljuljašku i ušla u kuću. Cika dece odzvanja u daljini a ja leno oblačim papuče. Zgotivim topli crveni mirisni čaj od hibiskusa. Srčem, smejem se samoj sebi, kako bi me sad majka opominjala, šta to radim. Nije pristojno. Ponavljam isto srkanje , dečiji inat
Nedavno sam pročitala, da čovek ne može da otkrije novo more, ako nema hrabrosti da iz vida izgubi obalu. Kao da mi je tog trenutka neko lupio šamar. Bila je to realnost. Shvatila sam u sekundi suštinu života. Ako želimo da otkrijemo novu kulturu, moramo iz vida izgubiti svoju zemlju. Da bi upoznali nove ljude,
Dah Ljubavi Tvoj dah ljubavi je vazduh što me okružuje. u svakom uzdahu osećam te blizu, reči nisu potrebne, jer srca naša tiho pričaju, u našem zajedničkom disanju, pronalazimo večnu sreću. Kroz vazduh prolazi miris tvoje prisutnosti, nedostaješ mi kao jutarnja rosa u pustinji. Sanjam te u svakom udahu, u svakom izdisaju, u tvojoj ljubavi
U Beogradu je danas 37 stepeni, a u gradskom prevozu je tako da ti kada izađeš bude čak malo hladno. Ja se, ipak, vozim praznim, klimatizovanim autobusom, 40 minuta daleko od te vreline, a kako mi se odavde čini, svetlosnu godinu daleko od Beograda. Vozim se do prodavnice u susednom mestu, jer ova naša ne
Odavno si ti mene napustio. Ne zoveš me. Ne pišeš mi. Odavno si ti mene zaboravio. Ne boli te srce na spomen mog imena. Odavno si ti mene izbrisao. Iz svog života Iz duše Iz srca. Odavno si ti mene proterao. Poslao si me pakao. Iskvarila su mi krila. Odavno si ti mene prevario. Nazvao
Prolog Madrid je odisao posebnom energijom dok se spuštala predivna noć, a njegove ulice odjekivale su od radosti, melodija i zvuka automobila u daljini. Otmene svetiljke bacale su duge senke na puteve popločane kamenjem nagoveštavajući stara bogatstva i sveže snove. U ovoj ogromnoj gradskoj sceni stajao je dom Navara, veliki simbol luksuza. Bio je to
Nećeš ga više sresti. Nećeš ga više ljubiti. Nećeš ga milovati po svilenoj kosi. Nećeš ga grliti dok ne ostaneš bez vazduha. Nećeš ga nežno ušuškati u svoje naručje. Nećeš više slušati njegov glas. Neće te zvati ‘oko moje’ i ljubiti u oko. Neće te ljubiti do ludila. Neće te više posmatrati do jutra nesvane.
Iako će početak zvučati romantično I bez obzira što će i ta tragična pesma doći konačno Moramo ispevati nešto vrlo fobično Sa naslovom užasno A to je naš pad Beše to ovako Čovek je mlad Gleda u fenomene dugačko I pronalazi svoje umeće životinjsko Sa Prirodom da bude u skladu višestruko Sve u njoj traži
