Eva Reding je otvorila oči. Oštri miris brendija povratio joj je svest. Ugledala je dva muškarca. Jedan od njih joj je do tog trenutka držao flašu ispod nosa, a drugi ju je gledao s iščekivanjem, mrmljajući nešto tiho sam sebi. Njega je prepoznala. Uspela je da blago nagne glavu u stranu i primeti da leži […]
Kada pogledam noć Kako si Kada osetim dah Da li si Svaki dodir tvoj mi govori Kako lepo je bilo Tako kaže mi Da dajem venu samo tebi Ali nisam dovoljan Da li želiš dubine Reci mi Moje oko je Dragulj Herin Moja suza Jezero Persefone Moji prsti su dugi I ulaze duboko U
Previše je nesna u ovoj sobi pa sam otišla na balkon gledati se s nebom, dovikivati se s letom galebova i milovati se s povjetarcem. I, odjednom, samoća se prestrašila. Ne mogu spavati kad popijem pivo. Budim se, razmišljam i nazadujem. Trebala bih početi tražiti sreću drugdje. Kad sam na ovom balkonu, ona
Prolog Madrid je odisao posebnom energijom dok se spuštala predivna noć, a njegove ulice odjekivale su od radosti, melodija i zvuka automobila u daljini. Otmene svetiljke bacale su duge senke na puteve popločane kamenjem nagoveštavajući stara bogatstva i sveže snove. U ovoj ogromnoj gradskoj sceni stajao je dom Navara, veliki simbol luksuza. Bio je to
Jahao sam konja bez kože Nije tako gadno kada znaš da će te odvesti Na bolje mesto Juriš sa njim zelenom dolinom Koja je ukrašena nežnom travom Jurite u pravcu svetlosti Koja dopire iz jedne tačke On neće moći da se umori Uskoro nećeš moći ni ti.
Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustišI tako dugo, dugo i još malo prekoSada bih voleo da sam ja taj pramenDa stanem na tvoj mali, mekani dlanUšuškan među tvojim dugim prstimaŠto mirišu na baštu koju si volelaI sveže pokošenu travu posle letnje kišeNe podnosim zvuk starog sata na ziduŠto me stalno podseća da sam još
Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti
Miriše tamjan, u zidovima živi Okoreli vosak spečene sveće I prozori nemi, tek su blago sivi kraj okna, rasuto počiva cveće Patos se žali i za tišinu moli kao sveštenik, zavesa molitvu drži Jer samo tako, obučeni a goli Čovek će doći do života srži Ogromne iza me’ ostaše dveri A dole odran medostrasnik leži
Ostavila sam cigareDobro, uzmem nekad tek po koju, ne uvek, ne od svakogJednom mi je rečeno da, ako zapalim u srećnim trenucima, u tome nema toliko zlog Ostavljam i neke druge loše navike i stvariNeke više-manje uspešnoMalu crnu haljinu sam ostavila u ormanu, pa da ne zvrlji tako, ja je obučem nekad, čisto da je
Nisi više beba Penješ mi se po glavi Unutra si rupu napravio Zajedno odgajamo A ti se bojiš Kao da si sam U izvoru boli Ne dozvoli Da ne otvoriš oči Sekund je dovoljan Da se zaboravi vek Zaustavi na tren Ovaj šareni svet.
Kad osetim da me u mislima ljubiš procvetam poput orhideje. Očima opijam tvoju ljubav Osećam dok me u snovima grliš Kad osetim procvetam poput bele orhideje. Bele orhideje osetim im miris dok mi ulazi u nozdrove. Nežnoću rastvaraš želje, Svojom snagom, isceljuješ bol. Kad osetim da me u snovima bodriš procvetim poput bele orhideje. Bele
Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i
