Čaroban je osmeh tvoj
Ne skidaj osmeh sa lica. Čaroban je, čak i kada teško je, ti se nasmej. Nasmej se i velikim i malim stvarima. Samo se nasmej. Jer čaroban je osmeh tvoj.
Avioni
ja sam mala manja manja od svega a avioni piče iznad grada moja haljina opet roza i plava između svega aurora i njena razbijena glava moj um, vaga elegantni egoista na vratima hotela da vidiš ti kako se veseli na balkanu dok kafena iz svemira smrtnike pozdravlja i poziva sva buduća srebrna proleća za mene
Плес на киши
Пада киша а ја плешем. Плешем и не стајем. А зашто бих стала? Не бих стала ни да ми ноге крваре. Плешем насмејана у ритму срца,док киша све јаче пада. Нечујем ништа осим откуцаја властитог срца. Нисам чак ни уморна. Овакву борбу против туге и бола,сигурно нисте видели.
БАРБАРА, РАТ ЈЕ ЗАИСТА ЈЕДНА ВЕЛИКА СВИЊАРИЈА
Неке су жене пратиле в о ј н и к е, Барбара, од Урала до Пиринеја. Срешћемо се ван рата. Негде на ничијој земљи. Ти и ја. И букет орхидеја.
Umorna
Umorna bih od života na tvoje grudi pala, kada bi mogao da vidiš sazvežđa u mojim očima i svojom strašću da zapališ sve moje ugašene zvezde. Umorna bih od osećanja teških na tvoje grudi pala, kada bi mogao da osetiš miris Toskane na mojoj koži i sve stare građevine u meni da obnoviš il
LARA
Lara, dugo ti nisam pisao Kako uopšte da počnem? Da li sa Draga ili možda Poštovana? Ili sa oba odjednom, spojeno bez razmaka ? Ja sam ludak Lara! Spajam te od reči koje ni sam ne razumem. Kako se piše uzdah, Lara? Muk, zbog kosti u grlu. Kako se piše ovaj umor u šakama? I
Klara
Та јесен је требала да буде као и свака друга. Али није. Сазнала сам да сам озбиљно болесна. И да нећу дочекати двадесети рођендан. Када ми је то речено, нисам плакала. Зашто? Не знам. Једноставно нисам. Моја мама јесте. Плакала је као да сам већ умрла. Док је мој тата тешио. Пре него што да
Без тебе
Месецима ти нисам чула глас, а још га се сећам. Месецима ти нисам видела лик, а проналазим га у случајним пролазницима. Сваки други ми има нешто твоје, а опет није ти. И не, не патим. Осетим неку посебну емоцију кад нешто твоје препознам. Кад осетим познати парфем, кад ме песма сети на море, на нас.
БИОГРАФИЈА
Душан Стојковић рођен је 27. јуна 1994. године. Објавио је збирку поезије „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021.) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023.) Заменик је председника Удружења МУК (Млади Уметници Културе) које је основао са Јеленом Сарић Цветковић, генерални је директор међународне коморе књижевника и
ПОСТХУМНО
Ја сам најбоље песме писао за тебе, мајко /постхумно/. Сва ова пискарања о животу, о људима, о земљи и небу – не вреде ни две паре, мајко. Не кунем се више у љубав, такви је на крају продају и изгубе и пре него што је нађу. Све ово је јаче од ње,
Parkiranje
Neki lik pokušava da se uparkira prilično bezuspešno ležim u krevetu čekam san kao nadu deprimira me bezuspešno parkiranje podseća me na mene satima i godinama mogu da trpim neuspeh ali svoj, samo svoj zbog ovog dole bi sišla ne mogu još i tudji neuspeh da slušam
Prošlo je leto
Prošlo je leto a ja nisam nosila sve letnje haljine koje imam neke vise u ormaru već dva leta i opet sam ih ispalila krivo mi je neke su iz perioda neljubavnih orgija a neke iz 1999 dobila sam ih kad su prošle sve one žurke za koje nisam imala šta da obučem