Naša ljubav je kao reka koja teče večno, naša ljubav je naša veza koja nikada neće biti slomljena, nedostaješ mi kao da si moje srce, moja duša, moj život. Kroz našu ljubav, osećam se kao da sam na vrhu sveta. Dani naše ljubavi su bili teški, ljubav je bila naša snaga, u našoj ljubavi, pronašli […]
Poželiš li nekada da budeš more? More je svoje, ono je hrabro, nekada surovo. / ume da bude tiho,mirno samo pri površini dok su u dubinama neredi, nemiri, nemani. / Poželiš li nekada da budeš more? Da u tebi žive sve te boje, sve te lepote, sve te strahote. /
Gledaš me, gledaš me… Uporno ti oči hvatam u mrežu senovitih sumnji. Pitam se da li me vidiš? Vidiš li plamen iza stidljivog osmeha? Vidiš li, s one strane bola, radost življenja? Nežnost gde kulja iz stisnutih zuba pobesnelog psa preplašena, zgrčena? Vidiš li razigrano dete u šarenim krpama i staru dušu skrivenu u grudima?
1. poglavlje Sneg je padao do kasnih sati. Bilo je praznično veče. Kata je završavala sa kićenjem jelke. Stavila je još jedan ukras na jelku. Konačno je mogla da odahne i sedne. Nije ni čula da je neko ušao u kuću, otresao cipele i stao u predsoblje. Bio je to njen muž. Vraćao se sa
Pogledom si me dodirnuo – dahom me probudio. Pogledom ispleo si niti moje crne. Vetar nosi tvoju čežnju – meni na obraze je lepi. Tišinom te dozivam, pogledom me budiš – postajem živa. Dugo sam spavala, od samoće bez milovanja ostala. Sve si niti moje ispleo, sa dušom mi se igraš, ako kažeš da
Blue U mračnoj sobi, dok su se zavese borile sa olujnim vetrom, Kosta je ležao potrbuške. Desni obraz mu je propadao u jastuk kojim je pritiskao šake postavljene ispod njega. Na komodi, nedsleko od kreveta, kasetofon je lenjo ispuštao zvuke sa Radija 202. Tiho, taman toliko da zaspi, iako nije uspevao da uhvati san. Zatim
Umeš u mom nemiru da nadješ mir, – poput skitnice nalaziš dom u mojim rečima. Umeš u mojoj tišini da čuješ vapaje, – poput izumitelja poznaješ ritam moga srca. Umeš u mojoj strasti da plivaš dugo, – poput avanturiste istražuješ moje dubine. Umeš li i da me čekaš, ti koji čekanje prezireš?
Uspavanoj te zori ne želim ostaviti poput rose sa kožom mi se igraš, Ali ovaj sumorni me život vuče – ja moram otići. Ostavljam te prvom zraku sunca – da ti usne ljubi. Ostavljam te prvoj pesmi – da ti ljubav izjavi. Ako se ponovo vratim i u tvom naručju dočekam zoru – od
Седела сам у својој соби на поду наслоњена на полицу. Плакала сам и покрила уши рукама. Његов смех није престајао да ми одјекује у глави. Јели одувек био тако злобан? Зашто сам се уопште заљубила у ток кретена? Данас нам је био задњи дан у средњој школи,дипломирала сам са одличним оценама и позвала моју симпатију
Није требало да се заљубим. Али јесам. И то ни мање ни више него у змаја који би узимао људски облик. Виђали би смо се сваке ноћи. Обукла би црну хаљину,коју он много воли, и пустила дугу црну косу. Када би дошао до моје куће узео би облик младића кратке црне косе и још црњих
Eh, kako je divno verovati u laž Pa čak i da je ta laž istina Ali kakva je to laž, ako nije istina, Kao u tudjini svoj bez svojega Nisam ni znao za nju, Da nju, veliku laž, Nekako mi je došla iznenada i ostala tu, Sačuvana u meni zanaveka Mislio sam, možda i ludim,
Данас је Ноћ вештица, зато се спремам испред великог огледала у мојој соби. На своје смеђе очи стављам плава сочива. Офарбала сам црну косу у паво. Тако да сада личим на Винри из Челичног алхемичара. Треба Ник да дође по мене.Он ће бити Едвард исто из Челичног алхемичара. Изашла сам из собе и сишла низ
