Kad stare rane iznenada zabole, I ostave te oni što navodno te vole, Kad izgubiš se na putu ka sreći, Sam ćeš sebi biti oslonac najveći. Osetićeš veliku u duši prazninu, A spas ćeš potražiti u hlebu i vinu. Izgledaće kao da sreće nema više, Ali sunce uvek dođe posle kiše. Ostaće pored […]
Zaglavljen u popodnevnoj gužvi, autobus na liniji 23, lenjo se vukao kroz grad. Stajala sam oslonjena o hladnu metalnu šipku i posmatrala kroz zaprljana stakla. Sa druge strane prozora videla sam samo blede konture sveta koji juri. Ovu tišinu su prekinula dva muška umorna glasa. Jedan od njih je na javi govorio ono što mu
Posmatrajući bele pahulje, kroz prozore ušuškane garsonjere u prizemlju, Silvija je osećala kako joj se grudi stežu. Duboka teskoba se spuštala na nju, poput hladnog vazduha koji se neprimetno uvlači u sobu. Prozorsko staklo je bilo orošeno, a iza njega je grad izgledao mekano, kao da ga je neko ogrnuo belim šalom od kašmira. Okno
Na času smo hemije poslednji put, veseli i razdragani, niko nije ljut. Pričamo o snovima i željama našim. Znam da nema razloga ičeg da se plašim. Ali čudan osećaj opet mi se javlja, I kamen na srce moje meko stavlja. Neću da se završi u sebi duboko, Zato jedan biser krasi moje oko.
Sretale su se svako jutro. Jedna pospana i smrknuta kreće na posao. Druga stiže na posao. Umjesto pozdrava, ona donese ozračje čarobnog jutra. Donese svojim mirisom i bojama haljina, marama, šešira, tašni… Smrknuta progleda nekad od veselih boja, a nekad od gracioznosti pokreta kao da pleše, a ne korača. Sretale su se i kad se
Šta za tebe predstavlja sreću? Možda kad kažeš slatkišima: “Neću!” Ili kad vidiš na grani pticu, Možda kad dobiješ lizalicu? Za mene to bejahu materijalne stvari, Htedoh i ajfon, a i ferari, Htedoh uistinu mnogo štošta, Ne pitavši sebe koliko to košta. Toliko bejah željna moći, Da ne rekoh sebi nikad: Koči! Nastavih
Danas pišem slobodnim stihom Danas ne pišem rime Može mi se Nakon godina reda I brojanja katrena Katrena koji su nastojali smisleni biti I pritom se dali otkriti u samom naslovu pjesme Nakon Parnih i ukrštenih A bome ponekad i obgrljenih rima Nakon točki i zareza Velikih početnih slova Nakon borbe sa sobom I silnim
ŽENA Jesi li samo mrva, zvjezdani trag? Vrludava svjetlost što se noću ljeska? A kad dođe jutro i noć pokupi svoj sag Nisi zvijezda koju pamte plavetnila nebeska. Nastala si od muškarčeva rebra, Da budeš jednaka, a srcem voljena, Da sjajiš više od zlata, bljeska i srebra, Zato si, ženo, stvorena! Rođena
05.11.2013. Samo jedan tvoj dodir je dovoljan da mi se izmakne tlo pod nogama.Kada si me zagrlio, vreme je stalo.Ne sećam se kada sam se poslednji put ovako osećala.Hoću da plačem jer ne bih smela da te imam.Da li je ovo samo trenutno ja ne znam, ali znam da je itekako istinito.Ja drhtim zbog tebe
Na plovidbu svoju on odlazi u zoru, Ljubeć’ svaki val što mu hrli. Oslonjen tako on vjeruje moru, Dok ga rumeno Sunce u svitanje grli. Nošen strujama odlazi u bespuće, Da čežnje svog bića ispuni. Al’ vjeruje da će biti kod kuće Kada prva zvijezda noćas Nebo okruni. Nada se dobrom i ne boji se
Vetrovite obale mame razdragane ptice. Vedro nebo i sjajno sunce otkrivaju nepregledne pustinje. Vreme kao svako zrno peska, nevažno i malo, prolazi kroz rascvetale prolećne grane. Zabranjene reke i udaljene prašume zgrabile su jedan delić svemira i otišle u nepoznato. Sve po malo tone i vraća se u vazduh. Sve po malo
Bio si mašta Najljepši dio odrastanja Prelazak iz rane bezbrižne mladosti U godine odraslosti i odgovornosti Stanovao si u strofi Maje Perfiljeve Bio si drhtaj u Gabijevom glasu Žal u Proljeću Ksenije Erker Emocija Đurđice iz Novih Fosila Bio si gimnazijsko nadanje U Desankinom stihu U mom prvom stihu U onom u kojem sam te
