Као вук вез чопора. Као птица сломљених крила. Од љубави и самоће све умире. Не тражи ме јер ме нећеш наћи. Буди срећан сијај попут звезде на небу,а за мене не брини. Попут латице руже које ветар носи нестаћу. Заувек. Лепо је кад на тебе помислим. Када маштам да и ти осећаш исто. Да […]
Нисам знала шта се то тачно самномон дешава. Увек када бих га срела почела би да црвеним и било би ми много вруће. Током разговора са њим увек би рекла нешто због чекаг би се касније кајала. И ако су ми се свиђали и други момци,не би било исто као са њим. Једини у
Шта све стане у два слова: Ј и А? Које звуке чујем у Ј? Које боје извиру из Ј? Ј као нежно, розе, пурпурно. Ј као некад јарко, наранџасто и сиво. Ј као неутрално и контрастно. Ј као јецај, јаук и крик. Ј као тихо њихање пера ка трави. Ј као лако, слободно, палатално струјање
Tupa bol u glavi Mučnina u stomaku Iluzije kvari Kakav sam bio i kuda idem U šta sam se pretvorio, kako ginem Za tračak nade i veru u ovozemljsko spasenje, noćne dihotomije, Burbona ispunjenje do poslednje kapi, do krajnjeg olakšanja i još jače mučnine nakon jutarnjeg razočaranja. Pesme pišem jer mi je tako lakše, tada
На небу месец млад, сија у тишини. Ја га гледам,па ме туга обузме. Помислим на тебе. Јер ниси ту крај мене. Пало је суза не зна им се број. Овој тузи којој је месец сведок тражим лека. И налазим га у сјају младог месеца.
Miris trave i prolećne kiše, Ko’ iz sna neko prohladno jutro, Ispred kuće što ne stoji više, U životu onom ili ovom, U sećanju ili viziji, U vremenu starom ili novom. Jesam li opet u rodnom kraju? Zar je neko podigao staru kuću, Ili sam umro i noćio u raju? Ko to u kući
Zarobio si me za sebe Svirajući na žicama moje duše; niko kao ti nije umeo da pogodi note, da me oblikuje u pesmu, u najlepše stihove. Ali do tvog srca razapeta je tanka struna; nesigurnim koracima ljuljam se po njoj ka tebi, a ti odmotavaš klupko među rebrima, i bivam ti sve manje važna,
I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar
Чује се у даљини,предивна песма, чаробна песма,песма седам мора. Та песма ће ти помоћи да се заљубиш. Да у чуда поново верујеш. Песма седам мора, тако топла, тако нежна, тако снажна, срце ти радошћу испуњава.
Шта год желиш да будеш, то и оствари. Сву своју храброст скупи, да живиш свој сан. Знај,да биће тешко. Али ти не одустај од жеље да живиш свој сан, Живи свој сан,само живи свој сан. Без обзира на све препреке ти не престај, да живиш свој сан.
Због тебе верујем, Богови земљом ходе. Због тебе верујем, мушкарци умеју да воле. Због тебе знам, доброта и љубав увек победе. Због тебе знам, девојке за љубав не моле. Ти, који си сваки мој корак подржао, сваку моју идеју испратио аплаузом, сваки успех дочекао са осмехом, а неуспех испратио добрим саветима. Ти, због кога заиста
Auto je zastao pred kućom porodice Vlatković. Tajanstvena gošća, ogrnuta crnom bundom i sa šubarom na glavi, najavila se vlasnici kuće na ulazu. Kapija se širom otvorila i crni porše ušao je u prostrano dvorište. ,Ne pamtim kad je kuća izgledala ovako bogato.’ pomislila je plavokosa žena. Bilo je veče i sitne pahulje snega padale
