Били смо синоћ заједно, а већ сам успео да те сменимНисам стидљив да се зацрвенимНећеш ту често бити мало ме то чини леденимУ касним сатима за твојим уснама жедним Но то признати ти нећуИ све што мислим да требаш да знаш ја теби рећи ћуТако је како јеВолео бих кад бих могао искрено да кажем […]
Преко на другој страни, Испред огледала, Одрази црта лица су уткани. Преко страна пуна чуда другог света, Одлазиш иза огледала, Губиш минђушу на поду отпалу са увета. Нестајеш необјашњивим чудима, Остајем сам окружен различитим људима. Без тебе, Трагам за твојим ликом сваком приликом, Недостижан стојим пред њеном сликом. Безуспешно очима и слепо, Не проналазим ништа
1. Želim postati leptir Σinoć sam razmišljao o leptirima. Ceo dan je prošao maštajući o njihovim nebeskim krilima posutim čudotvornim šarama vanzemaljskih boja pomešanih sa čežnjom mladosti kakvu saam imao pre pola decenije. Ta moja misao o leptirima podstakla me je da odletim negde daleko iz ove proklete Srbije koja mi je uzela najlepše dane
Krsta bi svake večeri dolazio u pab kako bi, kao slučajno sreo Unu. Svake večeri prolazio je kroz isto stanje. Početna euforija i prikrivena radost mešali bi se sa zaglušujućom slutnjom i tinjalom nervozom. Nadao se da će baš večeras imati sreću i da će je sresti. Veselo bi se spremao za neizvestan susret, slušajući
Обећао сам ти нешто, држим своју речУвек имам нешто додатно ти рећ’Да не буде превише прелепоНека буде да само бих се са тобом шет’o Ако ти то не буде сметалоИ планове ти ометалоДраг ми је сваки наш сусртет и радујем му се опетНекако мислим да сам са тобом проклет Мојих финих 50 кажу пази шта
Кроз прозоре, Сунца окупане терасе, У тамне куте собе, Задире Сунца зрак. Буде се најтиша јутра односећи мрак, Ослушкује нежна песма зоре, Птице хитро прелећу највише горе У потрази месту да се скрасе. Обасјана лица светлошћу осмеси красе, С терасе увиђам дрвеће носи златне украсе. Време наслућује хладнију климу, Далеко иза планина при мору плиму,
Nisi ona koju sam poznavala Nekih davnih, dalekih godina Nema te crne kose, ni sivila U tvojim azurno plavim očima Nema ni drhtaja u tvom glasu Dok pričaš na jeziku nekom stranom Pa pauziraš, i napraviš grimasu I nasmešiš se sebi tako luckastoj Ne klecaju ti noge kao nekada Krećeš se na štiklama
Ja sam ništa A osećam sve Svuda i uvek Slike se iskrivljuju od suza unutrašnjeg bola Vatre koja sve sagoreva Unutarnjeg crnog sunca koje zamrači prostor I pretvara sve boje u ništavilo Ostavljajući strah i zbunjenost u stvarnosti
Jesenje jutro bilo je puno šarenila, mirisa i ukusa. Za svojim baštenskim stolom, na kojem su bili rasuti časopisi, sedela je i pila toplu čokoladu, slavna modna kreatorka, supruga uglednog novosadskog advokata, Vidana Kovačevića. Bila je obučena onako kako se sve modne kreatorke oblače. Nosila je šareno i upadljivo odelo, i bila je prepoznatljiva po
Сунце плавог свода, Засењујеш је и иза себе тајиш. Губи се међу облаке на скровито место. Где се она тихо скрива? Да ли иза звезда, на Месецу или далеким неотривеним планетама. Буни се осећају тела када јој усне подрхтавају и зато криви зиму. Забрањује блискост и пољупцима да је од сад будим. Не расањује се
Jutro prohladno, sa sunčanim zracima.Jakne su već na čivilucima i duboke cipele čekaju pokret. Miris miholjskog leta pomešan sa mirisom pečene paprike sa komšijskog kubeta za ajvar i ostale đakonije.Mirisi ostavljaju neke sadržaje u našim mislima koje ti isti ožive i vraćaju u neke druge dimenzije. Mi s ove tačke gledišta kao starijih i
