Otvorivši vrata svog stana, tog jutra je baka, koja je živela odmah do mene, sa zaprešašćenjem primetila da joj nema fikusa. Držala ga je u hodniku tokom zime. Svi stanari su po neku veću biljku izbacivali u haustore, u stanovima je bilo prevruće a ispred povoljna temperatura i dovoljno svetlosti da prezime i dočekaju da […]
Морам да је будим да јутро не закасни и овај зимски дан, да је будим, јер проћи ће дан, не могу бити сам и будан без ње. Мора да се пробуди или ће ноћ овладати дуга и хладна. Можда се никад не пробуди и остане голо дрвеће на зими. Не пробуди ли се, јутро неће
1. poglavlje желим ти да свом срећом света обавијеш кофер пред полазак широким осмехом упловиш у мирнију луку обасјан као месец у мојим очима кад се обгрлим око твојих руку желим ти највеликодушније сате да те прате кроз душевна лутања да ти убрзана срчана лупања само љубав изазива чак и ако се тако некад не
Никад нисмо сазнали како су нас разбили, метеорe неправде на главу нам рушише И ето освануло је дана кад опет порушише зидине и зграде па опет ставише човечанство у заграде. Jедном за свагда поставише тачку супериорност носи значку а лисице боле и пре него заките руку. Животариш јер си можда промашио струку. тако
Fališ mi. I više nego što misliš. Nedostaje mi ono višesatno dopisivanje s tobom, sve one poruke koje smo danonoćno razmenjivali. Sve to je puklo za jako kratko vreme, sve u šta smo verovali i polagali nade. Smejem se dok se sećam svega onoga što smo imali a plačem se dok zamišljam sve ono što
Марија, како у дебело ухо забости нежну реч, да чују они под земљом? Годину дана нисам чуо звук звона, телефон није звонио две дуге зиме. Мама, твог сина нешто дивно боли. Мама, запаљено му је срце и вене – али у овом животу није тешко мрети.
1. Nov slučaj Petar i Danijel sedeli su u kancelariji kad je ušao njihov šef. -Imamo ubistvo. -Ko je žrtva? – Danijel je upitao i spremio beležnicu. -Poznata manekenka Klarisa Jovanović. Dvadeset jedna godina. Pronađena u šumi blizu kafića Dijamant. -Blizu Dijamanta? – Petar je upitao. Danijel je spremno dodao: Krećemo – i pokupio svoje
Залазиш у мисли ти, Живиш и из њих не излазиш. Једним се назива исток далеки И Сунца сјај, по јутру, тај се зна. Далеко у том стању на јави, Ноћ те узима на западу И моје је тело ујутру у потпуном распаду. Сан је осмишљени простор И када заврши се дан и падне ноћ, Једино
Ja ću biti groblje sahranjenih želja Sama sam uzela lopatu u ruke Neću na tebe da čekam Nije meni problem da napunim uši pesmom Nek želje vrište i zapomažu Pomoći im nema Nisi želeo da ih vidiš Problem mi je da pronađem mesta u sebi Mesta na kojima ih nikada tražiti neću I
На углу парка стоји једно здање, О каквом ли је реч нисам имао сазнање. Окружена зграда шумом испод крошњи хлада, Не чини се таква да је од камена млада. Са много непажње човеков живот прође, Неким местима никада не дође, А посебном месту када дође кући не жели да пође. Унутар се крије кафе
Spuštaju se jesenje magle I od njih ne vidiš Da odlazim polako Evo kofer pakujem Sita sam svega i ničega Spuštaju se jesenje magle I od njih ne vidiš Da odlazim polako Sa njima i moje ruke padaju Utrnule su raširene Čekajući da ih stegneš u zagrljaj Odlazim ti Aleksa Ne radujem se
