Vidim livade i poljanePune trave i pticaSvako ima svoj ukrasSve ozarena licaKad sunce graneU rano prolećeI ptica dolećeNa tek pupoljaste graneSve je živoSvi izlaze iz zimskog snaSve se budiMirisi opijaju ljudeSvežine reka i mora Upotpunjuju dušeVreme je za bašte kafićaTople kafe i hladne limunade
Na Vrbanja mostu sedam dana su ležali, leševi. Mrtvi. Jedno pored drugog, njezina ruka na njegovom srcu. Drugi su prolazili, gledali, šutjeli. Tek bi se koji zalutali golub sa Baščaršije sažalio nad njima, zapjevao odu žalosnu, pustio izmet. I dalje su odzvanjali ispaljeni metci, čuli njihovi krici, smijeh vojnika. Vojnika koji su, samo, činili svoju
Te večeri, mesec je neobično pažljivo motrio na grad. Njegove duge trepavice spuštale su se do svežih bara i tamo ljubile svoj odraz, a sjaj njegovih zenica dopirao je i do najzabačenijih ulica našeg grada. Do deponija. Do napuštenih kuća. Do ugla gde umire pas. I do stare poslastičare gde je, nekada davno, plava devojčica
noćas, negde oko pola jedan šaku šarenih pilula u jednom potezu progutao sam ne bih li zaboravio tvoj lik porcelanske lutke oči plave kao duboki okean noćas, negde oko pola dva bocu francuskog šardonea u dva poteza popio sam ne bih li pripomogao šarenom koktelu da zamuti tvoj lik dovoljno da ga više ne
Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Otključaćeš vrata malog stana,Bacićeš torbu na pod zajedno sa Socijalnim osmehomI ona će jako tresnuti o parket – Puna je sitnih priča ljudi,Priča koje si danas sakupio, Ili onih koje su tu već neko vreme.Ta torba ti je slomila rame.Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Zalupićeš vrata malog stana Time zatvorivši sebeZajedno sa
Bila je to jedna od godina kada se sve u univerzumu menja, a te promene najavljivale su nešto spektakularnih razmera. Znala sam da se takve promene dešavaju onda kada se sudbina nekih od bogova i boginja univerzuma menja. Tada bi kosmička prašina iscrtala odgovarajući simbol koji su tumačili Mesec i Sunce i taj simbol bi
Napisao je jedared iz šale Hemingvej najkraću priču na svetu velike tuge a tek je stih jedan ,,Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.” šest reči a koliko je cipelica nenošenih u blatu koliko cipelica raznosi granata a ne piščev barmen uklanjajući ispisanu salvetu sa šanka premeštajući je u istoriju koliko malih nogu
Moja ulica nosi nadgrobnu ploču boje avgustovskog neba Oblika kofera za prekookeanska putovanja Ime izumitelja utisnuto je u dva reda Jedan ispod drugog Danas nema nekih slova Vetar ih je u zalogajima obrisao Pa deluje na pogled kao štamparska greška Tu je nekada cvetala i blagorodna kajsija sa bodljikovom žicom oko struka Za koju je
On tebe sanjaČula sam ga više putaU snu kako izgovara tvoje imeBunca nešto NeNe zaboravi me Kažem ti iskrenoNe preuveličavam ADobro sadSanjao me je i tadKad sam ga čekala satima da odgovori na porukuIli kad se vraćao u 5 ujutru prljave košulje Sanjao me je i noć preDa sam ga ostavilaAli to nije bio sanSamo
Када би ме неко питао какве очи су твоје, не бих умела да их опишем. Не бих знала да објасним преливање тих боја око зеница твојих. Када би ме неко питао какве су ти усне, ту бих засигурно занемела. Јер како да сликовито прикажем нешто у шта ни сама нисам сигурна? И на свако питање
1. Savršen dan Erik i deca se izuvaju i kao u vojsci ostavljaju svoje stvari na mesto. Valerija je već po ustaljenom rasporedu pripremila hranu dogovorenu prošlog dana. Volela je da komanduje a muž joj je to sa zadovoljstvom prepustio. Voleo je liderske sposobnosti svoje žene i često se šalio kako je promašila profesiju.
tekla si kroz mojevenekao krvbila si mojpotok zivotamoja crvena rekabila si mojglasljubavibila si moje okobila si moje nebobila si moj spasbila si jai ja sam bio tibili smo jednoa sada vise nismoniti cemo bitizasto?tvoj miris vise ne osecamtvoje lepote nemadobila si krilai odletelatako tako visokodostigla do zvezdaa ja do tebene mogu da stignemnemam snagejer si
