Usamnjena soba. Prazan krevet. Svira radio, Betoven. Polumrak, polujeza. Otvorena terasa. Lenja sam, smrzavam se, ali me mrzi da ustanem.Protežem ruke do fotelje i sa naslona grabim džemper. Stojao je kao knedla u grlu na fotelji u ćošku sobe. Volela sam ga, sa osmehom ga nosila. A sada je danima zaobilažen, taj džemper i sa njim […]
Ljubav je kad neko te razume, Ljubav je kad neko voli tvoje mane. Ljubav je kad neko sve iznutra ti uzme, Ljubav je kad zajedno dočekate stare dane. Ljubav je kad se posvađate gadno, Ljubav je kad ti rodi lepog klinca. Ljubav pobedi i više ništa nije važno, Ljubav je kad zbog tvog nekog život
“Fake su ljudi, Fake je taksi! Ako nisi onda snas si” Ako fejk si opet naš si! Da ti pokažemo ko si, dokle si i kakvi smo čudasi. Evo ti i naše celo Nebo, pa…odspavaj si. Izgledaš kao da ti treba san. Nema veze sa tim uobrazilja naša. Šta je to u stvari? Zar
Njen iznamnjen stan Ona u kadi Mrak Jedva 2 sveće gore FKJ live mix svira Lavanda Cigara Otvoren prozor Sove Ptice Spokoj On ulazi Piša Pušta vodu Odlazi spokoj Ćutke, pere ruke Ljubi je u čelo Pogleda je u oči Nasmeje se Ona kao zamrzla Ne reaguje On izlazi Vraća se Seda na ivicu
Neka kažu da sam lud Uvek se obradujem kad svratiš mi u san Pa kad padne noć dozivam tvoje ime Postoji toliko toga što sam hteo da ti dam Ipak, izgovorena reč laganim korakom me stigne Bili smo lep par, pozitivno šašavi i nasmejani To je Božji dar, spontanim putevima se sastavili Da kao nekad
Да ли некад желите да умрете? Смешно питање. Знате онај осећај, кад желите да умрете. Ништа не чините, само желите! Жеља! Чаша сте и пуни сте до врха. И желите да је крај. А одспе се из вас. И тако у круг. Да ли има краја? Да ли некад желите да умрете? Тужно питање. Знате
1.Kako je sve počelo *Anastasija* Dosadilo mi je da u velikom četvorosobnom stanu živim sama.Da se razumemo, nisam nimalo bogata ali sam ga dobila u nasleđe.Došla sam u naš glavni grad pre godinu dana za koju se svašta izdešavalo.Živela sam kod jedne divne gospođe kojoj sam oko svega pomagala.Na kraju mi je ostavila stan koji
Kuća je ozidana bez zidova Kao pesma što se gradi Složena prosto po redovima Najdragocenije od života dao sam toj kući bez kućnog broja i sandučeta za poštu A Majstor mi je spustio krov I podigao tavan na pod Ogradu za drum vetrovima prokopao Bolje je tako Jer sve što sam voleo zatekao sam tog
Bio je petak kada su se zvanično razveli. Leto je bilo na izmaku, a u vazduhu se osećala tipična beogradska sparina. U lokalu je bilo sveže i zapravo prijatno, pa su ušli unutra i seli jedno naspram drugog, kao prijatelji koji se dugo nisu videli. Sećam se kada mi je pričala da je to bio
Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustišI tako dugo, dugo i još malo prekoSada bih voleo da sam ja taj pramenDa stanem na tvoj mali, mekani dlanUšuškan među tvojim dugim prstimaŠto mirišu na baštu koju si volelaI sveže pokošenu travu posle letnje kišeNe podnosim zvuk starog sata na ziduŠto me stalno podseća da sam još
Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti
Miriše tamjan, u zidovima živi Okoreli vosak spečene sveće I prozori nemi, tek su blago sivi kraj okna, rasuto počiva cveće Patos se žali i za tišinu moli kao sveštenik, zavesa molitvu drži Jer samo tako, obučeni a goli Čovek će doći do života srži Ogromne iza me’ ostaše dveri A dole odran medostrasnik leži
