U zemlji velikih snova i tek rođene nade, Nebesa su bljesnula i zaćutala na tren ; Ljudi usijanih srca novu ideju sade, Usred mraka nazire se Sunca sen. Hodaj ponosno ti građanine mali, Ne plaši se lažnih proroka pretnji; Na Slaviji su sada peščani vali, Zakopavaju one koji su radili ono što nisu smeli!
Rano oktobarsko jutro. Po olucima pucaju Teške kišne kapi: Iz jedne kapi Izroni deset drugih. Radnici već uveliko Gase cigarete o pločnik. Radnici Fabrike Oružja Mir Hladno je. Hladno je U ovom jugoslovenskom Gradskom prevozu. Al’ mir je topao. On nas grije. Pogotovo onda Kada su mu ivice
Знам те, није ти проходно путем да идеш лако, не изустиш на муци ни рећи, у рукама разних ствари у врећи, настављаш и када боли нећеш то порећи. Знам те и кад мораш порећи, ићи ћеш путем напред, волећи. Идеш деоницама пута без плана, вољна се будиш, иако не волиш изјутра рана. Не заплачеш и
Чезнуо сам далеко, Чезнујући заспао И једно место сањао. Место без имена, У којем нисам био. Место где снове не сањамо, Већ живимо, Место у којем живимо, Без да једино постојимо, Где живимо по слободној вољи И живимо без морања. Зар човек свесно бира срцу да пати?
Како те волим признајем себи, Први је корак да приђем теби. Како да те волим, Од многих начина на који? Моје срце не уме да бира и оно се боји. Волим те, Да ли је довољно рећи? Волим те, Зар иког усрећи? Како да те волим? Волим те једном речју, Волим кад храбрости немам, Да
Воли ме, Истина је, Срећа се не купује. Пољуби ме, Пољуби у образ И останимо срећно пољубљени. Останимо чедни И нежно загрљени, Јер срећа никуда ником не закасни.
Верујем у једно срце, Свачије куца за неког. Верујем у море да је плаво, Плава је и једна од боја ока. Верујем када те видим, Како си ти она коју погледом тражим. Верујем да море смирује, Као ти мене када ме погледаш. Верујем како твоје срце куца јако, Свачије је срце на крају нечије. Верујем,
Нови је дан и све исто, Сунце није плануло, Иако је јутро свануло. Човек се против неправде буди, Сви ћемо једном пред Бога да суди. Земља је једна, Помозимо јој, Наша је земља спасења вредна! Сунце није обасјало Уморна и промрзла лица, Можда су наше звезде И ведри дани давно изгубљени.
Vatra i ništa Sudbina nam je svima ista To govori zagađena voda čista Vrata modernog proročišta Zapovedaju: sebe se odrekni Svi tvoji zakoni Jesu samo pepeo i demoni U uglu kutijica Neka nova školica U njoj strahovi A njih voze popovi Klekni našoj zakletvi I kreni ka stazi slavi Ubij drukčije Bubašvabe koje prate mitske
Ponekad život se zaglavi u procepe između svetova. I ma koliko gurali kola, ne možemo dalje istim putem, slepi i gluvi za tuđe sudbine, slepi i gluvi za sopstveni usud. Jer svi smo delovi mašine na fabričkoj traci, nevolja tuđa sutra je naša kleta sudbina. Ko to odvaja ispravne primerke od škarta? Ko određuje koja
Замисли дрво и поља цвећа, каква срећа! Лакше је замишљено их оживети, него спокој пронаћи и са срећом саживети. Замисли, није живот велика и пуна новца врећа, док за још уништавају наша поља цвећа. Није наша земља једно обично парче, она је део свакога од нас и преко јој је потребан спас! Замисли, колико
Moć, makar tako mala da je jedva osećamo lako se pretvara u nagon zveri kad oseti da došlo je vreme da izmili iz rupe u kojoj se krije, vreme za čudovišta iz mračnih mitova za kljunove pune naoštrenih zuba, za peraja ubojita, skovana u paklu. Za predatora koji namiriše iscrpljenu žrtvu, izloženu na ledini i
