За времена стара, одувек си била она права, једина и остала. Колико је само време, узело прилика да би моја постала? Постала ниси, ту си у близини, најближе срцу, што се може прићи, опстала. Живиш са сваким откуцајем, уздахом ваздуха, без којег не могу преживети. Шта ће ми откуцаји? ко да броје ситно сате, […]
Obično ljudi u nekom tremutku svog života shvate vrlo važnu istinu. Shvate da to što su besni nije bilo do rijalitija i muzike, već do njihovih loših navika. Da to što su bili tužni nije bilo do mrtvih, već do pojedinih koji su i dalje među živima a crpe im energiju. Da to što jure
Treptaj, tren, i nestaneš Isto kao kad si i došao U trenutku postao moj celi svet Ili je možda s tobom Moj svet i nastao Zažmurim na sekund, opet te nema Pa se zapitam jesi li uopšte stvaran Ili si zapravo samo tuđa sena Samo pesma Samo san Treptaj, tren, i opet si
Moj najbolji drug ima plavu kosuI crne misliCele nedelje putuje do poslaAutobusom zaprljanih sedištaPod kojima napipava zalepljene žvake razuzdanih tinejdžera kakav on nikada nije bio Autobusom u kom se oseća memla i ustajali miris staraca što s dušom u nosu i s veštačkim kukovima danas možda poslednji put odlaze do pijaceMoj najbolji drug bi uvek
Kasno je za “izvini”. Kasno je za sve ono što smo nekad bili. Kasno je za izlazak iz začaranog kruga. Tamo gde je nekad bio zaslepljujući sjaj ostaje samo nada, nada da će sutra biti bolje. Međutim, svaki dan je isto. Reči su nevažne, dela su ono što odražava nečije poštovanje prema tebi. Moje poštovanje
Zar i ti, Sunce moje milo? Sreća naša još uvek spi, Ako je ikad među nama ljubavi bilo, Ne budi je još uvek, nek u snovima vri! Sa prvom rosom će nestati, zvezde će se sakriti, Neko će pokucati, ali se vrata neće otvoriti. Ne dugujemo ništa, ali uredno plaćamo sve, Za par trena,
Пада снег, пахуља за пахуљом, даљине забели брег. Пада снег у једној боји, у белој све се сада роји. Нова година се ближи, песми ове године крај. Можда се под окриљем снега крије рај, успавано чека дан буђења да дође Мај. Можда је она рефлекција Сунца сјај, о тај покривач бели, потребна топлота на
Ja sam napolju A ti mi kažeš dođi Ja više ne znam gde Tamo gde si nekada bio odavno te nema Idem od jedne do druge zgrade Zagledam u interfone Tražim neke brojeve I neke kuće Idem od vrata do vrata Od ulice do ulice Pretražujem svaku livadu I svaki park Zurim u svaku terasu
Kakav je izazov otići na buvljak i susresti se sa starim stvarima ! Mesingani svećnjak je ušao u naš dom . Donešen sa otpada. Mali mesingani svećnjak , zablistao je u gomili prljave gvožđurije i podsetio na radost plamička iz zapaljene sveće. Koga li je osvetljavao taj isti svećnjak ? Koliko slava je stajao uspravno
Ja sam tvoj jedini mogući izbor. Pogrešan. Tele spremno da utrči u zagrljaj dželatu, nesvesno da tvojim napuklim vratima vuče me mračna magija detinjstva koje se ponavlja, ples krivice i naivne vere u neko bolje sutra što menja sve iz korena. Ti si portal kroz koji nasmejana ulazim u obećanu zemlju, samo da bih
Petak je. Majušnom činiš me.Iznova otkrivam šta znači ćutanje,iako njegove redove odavno ispisujem.Životni bukvar za čitanje iznova i iznova, zovu ga mnogi.Pa iako takav, često se guši u prašini zaturen na nekoj policisačinjenoj od bezbroj ponedeljaka. Ne grešimo kad nas izdaje snaga pred nekim.Tu je taj kamičak koji žulja, pa su cipele teže, dok danik’o
I ove jeseni slika je ista:Šuma umire i ne blista.Umire lišće, umire travai drveće ide da spava.Umiru topli dani i noći,ni žbunju nema pomoći.I rekao bi sada svako:Umire sve, to je tako.TokU jesen rađa se kiša,vetar što duva pa se stiša,oblak ljuti što sunce gasii munja sjajna što nebo krasi.Rađaju se životinje mnoge,neke ljupke, a
