ALFA I OMEGA ili NA PUTU S MAČKAMA

11. poglavlje

SUS ( ε )

Da bi stigla do sela u kome su živeli gorštaci ,devojčica je morala da ide uzbrdo čitav sat. Između sela u kome je živela i služila svoje gospodare i sela u kome je živeo neukrotivi dečak bila je šuma. Ona se šume nije plašila. Nije se plašila ni vukova ,ni medveda. Znala je da se oni od ljudi kriju. Zapravo,ona se kao i te naoko divlje zveri ,bojala samo jednog živog bića – čoveka. U šumi se osećala sigurnije ,nego među ljudima. Životinje su ubijale jedna drugu iz nužde ,da bi preživele,da bi se odbranile,inače nisu se mešale jedna drugoj u način na koji će trčati kroz šumu,piti vodu, odgajati svoju mladunčad,niti su smatrale za potrebno da pakošću pridobiju nešto za sebe,a nikada nisu ni gomilale ni hranu ,niti bilo šta drugo što bi kasnije koristile kao sredstvo za razmenu,ucenjivanje i podjarmljivanje drugog živog bića. Opisani način ponašanja bio je isključivo ljudska tekovina…..

Hodala je po šumskoj stazi osluškujući ptice . U jednom delu šume živelo je jato kosova.Oni su pevali rano izjutra i predveče. Kada god bi prolazila kroz šumu ,oni su nogama šuškali po opalom lišću prevrćući ga u potrazi za insektima. Neki su bili crni,a neki smeđi. Za njih se govorilo da su pametni i da mogu da nauče da govore. Ljudi su pokušavali da ih uhvate i drže u kavezima – čula je jednom popa kako je svojoj ženi govorio da mora uhvatiti jednog kosa svom sinu. Smatrao je to najboljim mogućim poklonom. Čak je i počeo da pravi klopku za kosa koju će ,kako je objašnjavao popadiji ,postaviti na ivicu šume ,skoro pa u njihovom dvorištu gde su kosovu dolazili kako bi kljucali ostatke pšenice i seckanog povrća zaostalog za kokoškama.

” Uhvatiću jednog od njih i to za primer: kao prvo da bih dokazao da sam pametniji od bilo koje ptice,pa čak i kosa čijoj pameti se ljudi dive, kao drugo da bih svom sinu pokazao ko je odabran od Boga da bude vrhovno biće – to jest da vidi šta znači biti čovekom i kao treće da naučim kosove pameti i prestanu da uništavaju grožđe . Zar im nije bila dovoljna šuma? Morali su da se nama približe i otimaju grožđe?! “, govorio bi uzbuđeno dok bi u kamin stavljao cepanicu drveta koje je za njega posekao jedan seljak. Sekli su drva nemilosrdno i uskoro su se oni približili šumi koja se sve više i više smanjivala,a ne obrnuto. Sečom šume dobijali su više prostora za sebe i sve više i više su zadirali u njenu dubinu ranjavajući njeno vekovno postojanje i remeteći kosove koji do tada nisu gotovo ni prilazili selu.

Sada dok je hodala kroz šumu ,mogla je da čuje kosove kako cvrkuću. Žurila je i bilo joj je žao što nema poput njih krila ,pa da samo preleti iznad drveća i stigne do svog odredišta.

” Stoj!”, povikao je gologlav dečak bosih nogu na neosedlanom konju zelenku. ” Bombone ovamo,ili ću pustiti Šarova na tebe!”

Po ovom presretanju ,devojčica je shvatila da je našla dečka koji je odlazio konjem u obližnji grad po poštu. Na njega su je već i pop i popadija bili upozorili : bio je neukrotivi razbojnik spreman na sve i nije se mnogo kolebao kada je trebalo nekoga izudarati. U crkvi je zahtevao da sedne na stolicu za vreme bogosluženja,iako stolice nisu bile namjenjen prostom puku . Dovodio je u nepriliku popa za vreme veronauke otvoreno osporavajući postojanje boga ,a kada se ovaj požalio direktoru škole dečaka su obojica i pop i direktor naizmenično šamarali zahtevajući od njega da ih zamoli za oprost,ali on se samo smejao njima u brk što ih je još više razrdraživalo i govorilo u prilog njegovom kažnjavanju. Kasnije je isto ovako kao sada devočicu presreo direktora škole jašući tog istog zelenka ,u pratnji Šarova ,samo što umesto da zatraži harač u vidu bombona,skinuo je korbač zakačen o svoj pojas i dobro išibao direktora. Pop se uplašio kako bi i sam mogao proći slično,pa je prvom prilikom skupljajući desetak bio otišao do dečakovoj roditelja kako bi im se požalio na njegovo ponašanje . Međutim,otac malog razbojnika ne samo što nije ni najmanje obraćao pažnju na pretnje paklom i žandarima ,već je na kraju i prosvirao popovu mantiju opominjući ga da ne prolazi kroz njegovo dvorište jer će pustiti i Šarova na njega…

Selo su sačinjavali stočari koji su bili dobri konjanici i služili su u carskoj vojsci braneći njene granice i učestvujući u ratovima za njen račun kada god bi to bilo neophodno. Nisu nikome polagali račune ,niti se mnogo obazirali na pretenzije bilo kakve civilne ili policijske vlasti. Crkvu u kojoj je pop nerado služio su podizali dva puta : prvi put su je podizali prisiljavajući gorštake na besplatan rad tj. zidanje crkve, oduzimajući im stoku i letinu kako bi pokrili troškove . Kako je selo bilo na devet stotina metara nadmorske visine ,kamen su gorštaci dovlačili konjima do određene visine ,a zatim bi kamenje razbijali na manje komade praveći od njih cigle i nosili ih na kolima do mjesta određenog za podizanje crkve. Kada su stigli do zvonika, gorštacima je prekipelo te su popa istukli,inženjera koji im je naređivao kako da zidaju kao i njegovu svitu u finim kostimima koja je zahtevala da im žene iz sela kuvaju i štirkaju okovratnike su takođe istukli ,pa su ih sve zajedno vezavši im ruke posadili na njihove konje i oterali niz planinu u dolinu. Crkvu su srušili barutom do temelja ,a kamenje otkotrljali do jedinog puta kojim se do njihovog sela moglo doći i tako ga blokirali kako žandari koje su posle rušenja crkve i prebijanja lokalne klerikalno – bogataške elite očekivali ne bi mogli iznenada banuti u selo .Pošto niko od njih nije umeo da čita i piše, poslali su najmlađeg između njih, još uvek dečaka od nekih deset godina, da na konju siđe do grada i obavezati o svemu vojnu upravu koju su jedino slušali.

“Kad mislim da si tamo,da si ovde! ” , rekao mu je otac posmtarajući ga kako po običaju skače na neosedlanog konja i obuzdava ga amovima.

” Mrkov je brz i žestok,pazi da ga ne naljutiš,da te ne zbaci jer ćeš sve kosti polomiti! Jesi li me razumeo?”

” Jesam!”, odgovorio mu je sin ošišan do glave u krutoj uniformi koju su mu za tu priliku dali da obuče.

” Ako vidiš žandare ….?”

” Ne silazim sa konja,nego nastavljam u vojnu upravu.”

” Ako te uhvate?”

” Neće me uhvatiti.Sve na putu korbačem da se sklone,a žandare sabljom!” , odgovorio je dečak pokazujući na malu sablju koja mu je visila oko pasa.