13. poglavlje
SUS ( ζ )
SUS ( ζ )
Dečak je skočio sa konja,vezao ga za ogradu i pretrčavši dvorište ušao u zgradu koju su zvali ” uprava”. Zadihan jedva je vojniku na ulazu izgovorio ime čoveka kod koga su ga poslali.
” A šta će ti on?”.
” To ću njemu reći”.
” Da li te zna?”.
” On mi je stric.”
” Dobro ,mali, ” podsmešljivo će vojnik posmatrajući dečaka u prevelikoj uniformi’, videćemo “.
Dečakov stric,oficir pojavio se u plavoj uniformi crnog okovratnika. Imao je tanke brkove i bio je visok. Pozdravili su se i dečak mu je preneo poruku iz sela.
” Čekamo ih.”
” Put ste zagradili?”
” Jesmo”.
“Jesi li sreo žandare?”.
“Nisam. Išao sam preko ponornice ,oni tamo nikada ne idu.”.
Znao je kako će morati da pregovara sa žandarima kako ne bi došlo do sukoba.
Seljani su tražili da im se izgradi škola i složili su se da učestvuju u njenom podizanju. Kralj im je poslao inženjera i njegove saradnike da umesto škole izgrade crkvu jer mu u prilog nisu išli pismeni podanici koji su naoružani. Više mu je odgovaralo da se u njihovom planinskom selu podigne crkva i da u njoj pop drži propovedi za njegov račun i drži na oku potencijalne bundžije i sve dojavljuje žandarima. Izgraditi crkvu u selu bila je jedinstvena prilika da ih deži pod kontrolom i nije hteo da je propusti. Kada su se seljani žalili na ovu odluku oblasnoj upravi,odgovoreno im je kako monarh nema vremena da se posvećuje njihovoj ” zabiti u vražjoj materi” i jednostavno su im saopštili kako je monarhova odluka konačna i bez mogućnosti da se izmeni. Tako su seljani trpeli sveštenika i inženjera sve dok nisu stigli do postavljanja zvona , a onda su crkvu srušili i blokirali jedini put do sela čekajući žandare na nišanu. I eto sada,on oficir monarhije mora da pregovara u ime svojih sunarodnika koji su se okrenuli upravo protiv te iste monarhije. I seljani kao i oficir su sveštenika smatrali za nekog u koga se nije smelo imati poverenja – iako je govorio istim jezikom nije se povodio za istim načelima i po potrebi bi menjao strane.Seljani su verovali samo jedni drugima,svojim konjima i svojim puškama. Monarha niko od njih nije nikada video,osim na nejasnoj fotografiji obešenoj u upravi odmah do oslikanih Isusa i crno žute mape kraljevine čije su granice oni već odavno znali i bez geografskih karti.
Oficir se našao u neprilici. Mogao je da spreči dolazak žandara u selo,ali ne i izgradnju crkve.
Osedlali su mu konja – bio je to dorat čija se dlaka presijecala na suncu. Dečak je jahao uporedo na svom zelenku . U selo su stigli predveče .
” I? Znači ni ti ne možeš da nam skineš crkvu sa vrata?”, pljunuo je dečakov otac u travu oslanjajući se na pušku.
” Nisam svemoćan…ali,mogu da pomognem oko škole. Mogu deca iz sela dole u grad u školu. ”
” Hoće li učiti na našem da pišu,ili na jeziku monarhije?”.
” Na našem . Ali crkva se mora sazidati u selu. Bolje da se sazida i da u nju ne idete,nego da dođu žandari sa pojačanjem iz prestonice.”
Crkva je sazidana ,ali u nju osim kada je trebalo krstiti decu,ili nekoga sahraniti gotovo da niko nije ni išao. Ponekad su stare žene unutar njenih zidina pronalazite utehu mrmljajući sebi u bradu jedinu molitvu koju su znale,ili žaleći se glasno molile boga koji se nikad nije javljao za pomoć. Pop nije uspeo da ih nagovori da se ispovedaju,ili učestvuju u svim velikim praznicima – za to je morao da dovodi iz udoline seljake i lokalnu aristokratiju kojoj selo zbog ovčjih brabonjaka posvuda rasutih nije odgovaralo,ali koja je u sklona ulizištvu dolazila da ispuni prednje redove stolica i sluša njegove propovedi i čitanje “Svetog pisma” žaleći za svakim trenutkom provedenim u kamenoj crkvi u kojoj su joj se mrzle noge. Još su se gore pripadnici lokalne elite osećali kada bi isti prostor delili sa seljanima jer ih je od njih podilazila jeza,a znali su i da ih ovi posprdno sve od reda i muškrace i žene nazivaju ” frajlama”.
U selu je nikla crkva,a deca iz sela su silazila u gradić u školu i učila slova. Zapravo samo su dečaci odlazili u školu jer je devojčicama to bilo zabranjeno. One su ostajale kod kuća gde su brinule o domaćinstvu i od samog detinjstva su bile upregnute u ropski rad na poljima .
Beglica je rekla Živinčetu kako je jednom bila u toj crkvi.
” U njoj nema fresaka. Imaju samo jednu ikonu i to je sve. Ne mare za boga i molitve. Ali zato, ako si gladna, seljani te nahrane mlekom i njihovim hlebom i sirom. Ja sam tamo bila dva dana kada sam za ovu moju ćurku skupljala šljive. Da ne bih gubila vreme ,rekla mi je da ne silazim ,već da ostanem u selu i preko noći. Spavala sam kod njih u kući do ognjišta.A mleka sam pila koliko sam htela. Spakovali su mi i sira i dovezli kolima nazad jer su morali da dovezu i šljive. Posavetovali su me da sir ne pokazujem gazdarici jer su znali kakva je prokletinja. Rekli su mi da su moji gazde među najgorima i da samo gledaju kako da što više strpaju sebi u guzicu !”, opisivala je svoj boravak smejući se Beglica.” Uzeće ti sir da ga strpaju sebi u guzicu!Tako su mi rekli! Hahah,nikada nisam čula nekog da tako govori. A popa zovu ” strinom”! Hahaha!”
” Beglice,onda oni i nisu tako loši kao što ovde pričaju! ”
” Ovde ih ne vole jer ne mogu da im komanduju. Onaj mali što zamenjuje poštu je išibao učitelja , a njegov otac je pucao u popa. ”
Tako se ,obaveštena od strane Beglice,Živinče nije mnogo plašila gorštaka i kada joj je ćelavi dečak zatražio harač u vidu bombona, spremno mu je odgovorila da bombona nema i da joj je može ništa .
” Pustiću Šarova na tebe”, zapretio je dječak.
” Pusti ga”, mirno je odgovorila na to devojčica ” , ja ionako nemam bombona. Nikada ih nisam ni probala.”
” Nisi? Pa kako to? Pop ti je tata ,a ti da ne znaš šta su bombone!?”
” Nije mi on otac. Ja u njegovoj kući radim…”.
” A …znači tako. A što si dolazila ovamo?”
” Poslali su me da uzmem njihovu poštu.Žandarima sam odnela njihovu,ali kod njih nije bilo naše pošte. Kažu mi da im ovog meseca ništa nisi donosio.
” Da,kod mene su popova i popadijina pisma. Idemo u selo. Sedaj na konja,evo ti ruka da ti pomognem “, rekavši ovo dečak se saže
i dodade joj svoju ruku.
Odličan početak,s nestrpljenjem očekujem nastavak.
Lepo je znati da neko čita ono što mi mačke diktiraju! Moraću malo da ih požurim da što dođemo do kraja ove priče ti.romana.
Lepa priča…
Hvala. Još naravno nije završen roman. Ima još poglavlja koje treba ovde objaviti.