ALFA I OMEGA ili NA PUTU S MAČKAMA

2. poglavlje

MAČKE NIKO NE MOŽE  UCENJIVATI

Moji poslodavci nisu voleli mačke. Kao ni moji stanodavci, uostalom. I jedni i drugi kao da su se utrkivali ko će im naneti više pakosti. Sve dok se nisam počela družiti sa mačkama, nisam primećivala zlobu ljudi oko sebe. Oni nisu mačkama opraštali nepotkupljivost i stalno su ih upoređivali sa psima, koje su smatrali korisnima. Mačke, u poređenju sa psima, u njihovim očima su bile „neverne“, „prevrtljive“, a nazivali su ih i „podmuklicama“.

I moji poslodavci i moji stanodavci su se dičili uništavanjem hranilica za mačke, prosipanjem vode iz improvizovanih pojilica koje bi volonteri ostavljali po ulicama. Pitala sam se zbog čega su toliko zli.

Verovatno mačkama nisu mogli nikako da oproste to što su živele ne hajući ni najmanje da li je život isplativ, ne obraćajući pažnju na nečiju boju kože, starost, pol, a ponajmanje na nečije imovinsko stanje. Mačke vrednuju ljude po njihovim delima, a ne po kvalitetu odeće, broju kuća koje poseduju. Tako one dozvoljavaju beskućnicima da ih miluju, slede za njima po ulicama i slede kraj njih olakšavajući im bol zbog prezira koji osećaju u pogledima prolaznika sa više sreće u životu. Sa druge strane, iskeze se i ogrebu naparfemisanu ruku, odbijajući društvo napirlitanih ljudi koji bi se sa mačkom družili tek da im prođe vreme.

„Znaš, kao da mi je svojim okruglim, zelenim očima govorila moja mačka: ‘Ja ne mogu biti tvoja – da raščistimo jednom zauvek sa tom igrom posedovanja. Mi smo ravnopravne. Ja sam mačka i odbijam da budem nečije vlasništvo, nečija svojina! Ja nisam ničiji posed i mnome, kao i mojim vremenom, ne može niko upravljati.’

To je, dakle, bilo pod tačkom broj jedan. Pod tačkom broj dva je još jedan zaključak – ti podlaci mrze mene i moju vrstu jer nismo ulizice. Nismo ulizice, a nismo ni nešto na čemu mogu zaraditi, tako da im ne donosimo nikakvu materijalnu korist. Čovek čim ne može da izvuče iz nečega nekakvu korist, odmah to proglasi nepotrebnim i beskorisnim. A raznorazni poslodavci i stanodavci su navikli da budu gazde i čim nekom ne mogu da stave svoju nogu na vrat, odmah započinju taktikom nečujnog nasilja – izgladnjivanjem, morenjem žeđu, čak pronađu način da sopstvenu vrstu ostave bez skloništa od vrućine, nesnosne zime i kiše! Jedna mačka, a garantujem ti, ni pas, tako nešto nikada ne bi učinili.

Samo meni ne mogu ništa. Njihovo nasilje je kratkog daha kada su mačke u pitanju: mi radije umiremo nego što stavljamo sebi gazde za vrat. Kad budeš prestala da se bojiš onoga što donosi budućnost gazda, shvatićeš da budućnost može biti i nešto više od povinovanja njihovim hirovima i pohlepi – i time ćeš ih poništiti i osloboditi se okova. Gazde se ničega tako ne boje kao što se boje čoveka sličnog mački. Kada čovek, kao mačka, pogleda u oči gazdu, vlastodršca, i s prezirom, čak gađenjem, odbije njegovo ucenjivanje stavljajući na kocku jedino što ima – a to je život – igra kreće drugim tokom. Kao prvo, nevidljivi okovi potreba spadaju sa ruku i nogu. Odbiješ da nosiš bukagije u zamenu za lažnu sigurnost koju ti nude i time im jasno staviš do znanja kako ti se fućka za njihovu moć.

Znaš, kada vide da se ne odričeš slobode u korist jeftinih đinđuva koje ti skupo prodaju i njima te vezuju za poslove koje hoće da za njih obavljaš, onda stvari dolaze na svoje mesto. Zato mi, mačke, nalazimo stanište gde god se pojavi neko ko je dovoljno dobar da podeli sa nama ono što ima i ne očekuje da mu zauzvrat budemo ponizne. Naše stanište je tamo gde postoji najveća od svih dobrota – solidarnost.

Solidarnost nema pol, boju kože, ne pripada ni jednoj vrsti, nema godište, ne treba joj pasoš, niti su joj potrebni pisani zakoni, koji se inače uvek mogu protumačiti onako kako nekome to odgovara.“

Njene pametne oči, kojima je posmatrala svet iz ugla mačke lutalice, nastavile su da me posmatraju i šalju mi drugim ljudima nevidljive poruke i signale. Sagla se i grickala krokete iz tanjira. Osmelila sam se da joj priđem, da joj se približim za dva koraka – odmah je podigla glavu i odmakla se od punog tanjira. Napravila sam još jedan korak, a ona je napravila korak nazad, pokazujući mi kako ću svakim pokretom koji budem napravila biti sve dalje od nje.

O, mačke zaista niko ne može zarobiti punim tanjirom! Kada bi mi ljudi bili kao mačke, ovaj svet bi bio mnogo bolji.

Pre nego što je otrčala ostavivši skoro pun tanjir za sobom, okrenula se još jednom i poručila mi:

„Sad znaš šta sledi kada pokušaš da mačku potkupiš, a potom i uceniš. Svaki tvoj korak kojim pokušavaš da zauzmeš teritoriju moje slobode jedan je korak unatrag što se tiče našeg prijateljstva. Ja se mnogo ne premišljam kada moram da odlučim između punog tanjira i svoje divlje, ali slobodne prirode – uvek se vratim svojoj slobodi. Ako si čitala Ezopovu basnu o vuku i psu, onda znaš da je bolje biti slobodan i trpeti glad nego biti sit i trpeti lanac oko vrata. Da su psi ostali verni svojoj slobodi, kao njihova braća vukovi, nikada ih ne bi tako izrabljivali i mučili i još im se rugali nazivajući ih ‘najboljim prijateljima’! Mene ne možeš vezati ni punim tanjirom, ni privremenim skloništem. Sutra ću opet doći. Videću da li si išta od svega ovoga zapamtila. Sutrašnji dan pokazaće mi da li si spremna da poštuješ moju slobodu ili ćeš, kao Hotelijer, Hrišćanka vlasnica juvelirnice sa drugog sprata, Ćelavac sa motkom i Sveštenik koji ovde parkira svoj džip, pribegavati golom nasilju…“

Otrčala je ne okrećući se. Sutradan će mi, dakle, ispričati svojim mačjim vibracijama pretočenim naknadno u ljudske, šta se to dešava kada joj pripadnici ove četiri, meni dobro poznate kategorije vlasti, priđu.

Sutra ću saznati šta ova neukrotiva sloboda u obliku mačke zna o mojim susedima. Verujem kako će ih mačka razobličiti, jer sam sasvim sigurna da je uspela da im skine maske i vidi njihova prava lica, koja se po pravilu ispoljavaju pred onima za koje ljudi smatraju nemoćnim i nikom potrebnim.

Dakle, sutra će ogoliti one koje smatramo stubovima, temeljima lokalne zajednice…

Adio, maco, do sutra!