ALFA I OMEGA ili NA PUTU S MAČKAMA

7. poglavlje

ΓΑΜΑ

SUS (a)

Od kada je novac počeo da pristiže iz Amerike,žena i njene tri kćeri su živele mnogo bolje nego pre: jele su meso tri puta nedeljno i mogle su sebi priuštiti nove haljine za sve velike praznike.
Uskoro je mogla da otkupi i deo zemlje i pripoji ga njihovom dvorištu. Tako su u svom posedu imali kuću s okućnicom,veliku baštu i štalu.
Njihov prvi komšija bio je sveštenik .
Bio je oženjen ženom koja mu je u miraz donela kuću i veliku livadu. Njihovo imanje bilo je veliko i dobro uređeno. U donjem delu dvorišta su držali koze, dve krave ,kokoške i jednog magarca. Popadija se nije mnogo zamarala oko živine i stoke – za to su imali jednu “poćerku” koju su ona i pop ” posvojili” kao devojčicu od nekih desetak godina i koja je došavši obučena u prnje i u probušenim opancima na bosu nogu od jutra do mraka radila po sveštenikovoj kući,hranila stoku i živinu,čistila balegu iz štale i prala im veš.
Roditelji su je u dogovoru sa svešenikom doveli u njegovu kuću jer više nisu mogli da prehrane svu decu. Ona je bila najstarija od petoro dece . U školu je išla samo dve godine i znala je da čita i piše,ali nije imala prilike da svoje znanje primjenjuje jer u kući ,osim kalendara nije bilo ni jedne knjige.
Kada je otac doveo kod popa i popadije,objasnili su joj da je ona od sada njihova “ćerka ” i da mora da ih sluša jer će je oni hraniti,odevati i imaće kod njih čak i krevet u kome će spavati i neće morati kao do tada da sa braćom i sestrama spava na slamarici u ćošku zajedničke sobe koja je ujedno bila i kuhinja.
” Ovde će ti biti jako lepo” ,rekla je popadija i odmah je odvela u dvorište gde se ispod pumpe za vodu nalazilo veliko korito.
Objasnila joj je kako će tu prati njihov veš i kako je to vrlo lako jer neće morati da donosi vodu sa izvora kao ostale pralje,već će pumpom puniti korito.
” To se zove komfor”, dodala je značajno popadija.
Devojčica nije znala šta je to komfor,ali nešto joj je govorilo kako je popadija prevejana i kako ne sme u nju imati previše poverenja. Osim toga nije joj se svidelo to što joj je rođeni otac nagovestio kako su pop i popadija njeni ” novi roditelji”.Ona nije htela nove roditelje ,ni zaseban krevet.
Pošto je otac otišao uz reči da ga ne bruka pred ” dobrim ljudima koji su je usvojili kako bi im svima pomogli,a najviše njoj” otišao je bez i da se okrenuo da je pogleda. Ona je potrčala za njima,ali je iz kuće istrčao popov sin i uhvatio je. Bio je nekoliko godina stariji od nje i za glavu viši. Odvukao je u štalu i gurnuo u slamu u kojoj je ležao magarac. Tamo je ostala zaključana do sledećeg jutra. Plakala je ležeći bespomoćno na slami,kada je osetila nešto toplo do sebe. Podigla je glavu i ugledala magarca koji joj se približio i legao do nje. Disao je duboko i polako. Bio je miran . Devojčica se ustala i sela do njegove glave. Pogledala je magarca u oči. Pomilovala ga je po leđima.Ispod prstiju je osetila ožiljke samara i biča. Prelazeći rukom preko magaračevog tela osetila je njegove ispale kosti i iako dete shvatila je kako je to stvorenje do nje neuhranjeno,bijeno i istrošeno radom.Zaplakala se i zagrlila magarca.
” Jadniče ,ti znaš šta je patnja….’,šapnula mu je u uvo.

Sledećeg jutra se na vratima štale pojavila popadija i objasnila joj kako je njen dom sad tu,kod njih i da povratka na selo kod roditelja nema.
” Sada smo mi tvoji roditelji koji znaju šta je najbolje za tebe. Slušaj nas i dobro ćeš proći u životu. Ovde ćeš imati dovoljno da jedeš,spavaćeš u toplom i kupovaćemo ti novu odeću svakog Božića! Ah,da ne zaboravim,mene ćeš zvati prezvitera! Sad nahrani kokoši i izvedu magarca na korito i napoji ga. Posle korito zameni čistim i operu posteljinu. Posteljinu moraš dobro nasapunati i ostaviti u vodi da odstoji. Za to vreme ćeš obići koze,počistiti dvorište i uneti drva . …Posteljinu moraš oprati u tri vode,a u četvrtoj je isprati. Praćeš samo u hladnoj vodi jer se zbog tople vode čaršavi troše i cepaju…”.
Devojčica je odmah odlučila kako će to biti prvi poslednji dan u toj kući .
Čim je prezvitera prilegla,a njen sin otišao u svoju sobu da se po ugledu na nju odmori od nerada dembelišući nekoliko sati na svom mekanom krevetu,devojčica je izašla iz dvorišta i krenula ka šumi iza koje se nalazilo njeno selo. Trčala je ne osvrćući se . Osećala je udarce srca u ušima i grlu. Kada je zašla u šumu ,naslonila se na jedno drvo da se odmori. Slušala je ptice i udisala miris lišća i mahovine. Čula je žuborenje potoka. Otrčala je prema zvuku vode koja je udarala o kamenje na svom putu. Sagla se do potoka i šakom zahvatila vode. Mogla je da pije vodu bez pitanja,mogla je da udiše vazduh,nije bila zatvorena i nije bilo nikoga koga bi morala da služi i još mu bude zahvalna na tome . Kako su ono rekli da se to zove ?, razmišljala je.Kako su nazvali sve to što nije moje,što samo njima služi za uživanje,a ja bih trebala da im budem zahvalna na tome…a…komfor,tako nekako…
Kada je stigla do svoje kuće u selu bio je već mrak.Videla je svetlo sveće u prozoru. Ušla je u kuću. Za stolom su večerala njena braća i sestre i majka.Na sredini stola bila je velika ,drvena zdela . Jeli su svi zajedno iz nje. Oca nije bilo za stolom.Čim su je ugledali ,prestali su sa jelom.Ona se nasmejala i raširila ruke kako bi ih zagrlila,ali joj niko nije prišao. Njena majka ju je skamenjena posmatrala. Posle nekoliko trenutaka je progovorila.
” Brže se vraćaj tamo odakle si došla! Otac je otišao po drva i još se nije vratio. Beži pre nego što se vrati! ”
” Mama,ja se tamo više ne vraćam!”
Majka se ustala od stola i otvorila joj vrata.
” Ti više ne živiš ovde.”
Devojčica se zaletela ka njoj i čvrsto je obujmila rukama oko struka.
Međutim,ovo kao da njenu majku ni najmanje nije ganulo,niti raznežilo. Oslobodivši se njenih slabih,dečjih ruku još jednom joj je pokazala vrata i naredila da se vrati kod svojih gazda.
Devojčica je zadržavala plač stiskajući usne . Podigla je glavu i pogledala je majku u oči,a zatim i svoju braću i sestre. Niko je nije pozvao da ostane sa njima. Majci se niko nije suprotstavio. Progutavši suze,okrenula se ka vratima. Pre nego što je prešla prag pojavio se otac i bez reči je uhvatio za kosu i dobro prodrmao.
” Ko si ti da me sramotiš?! Ja sam te odveo i dao reč ljudima!! Vraćam te nazad!”

Eto to je siromaštvo! Eto to je život siromašnog čoveka! Siromaštvo utamniči bez vidljivih lanaca i bez zatvorskih rešetaka! Glad je zatvor nevidljivih zidova…
Sve ovo je danas posle toliko godina mogla da kaže nekada devojčica, a danas ostvareo čovek,osoba čija se sudbina od tih dana nije mnogo promenila. I dalje je bila sluškinja.
U njenom pamćenju bilo je zapisano mnogo toga : spavanje u štali pored Asinusa,celodnevni rad ,hranjenje stoke ,služenje popadije i njene porodice ,a zatim i rat ,posleratno izgnanstvo i vraćanje na isto mesto.
Sećala se dana kada je otac vratio gazdama. Iste večeri su je se siti izbatinali. Sveštenik je objavio kako će za kaznu jesti samo hleb i piti vodu “kako bi se očistila od greha pobune koji joj je nečastivi usadio u krv i karakter.” Popadija se zadovoljila time da joj iščupa nekoliko čuperaka kose,a njihov sin joj je razbio nos. Posle toga su je zaključali sa životinjama u štali,a oni sami su se vratili svojoj supi sa govedinom koju su morali zbog njenog bezobrazluka da jedu sada hladnu! Pokvarila im je čitav taj dan svojim begom! Ali,potrdudiće se oni već da ona ne zaboravi ko ima vlast nad njom! Bogu božje,caru carevo,a lokalnom parohu na uživanje sve povlastice koje uključuje i tlačenje seljaka iz doline.
” Vidi ti šta je ona sebi uvrtela u glavu: slobodu! “,obraćao se pop ženi i sinu preko tanjira supe žvaćući govedinu.
Još će jednom kad poraste hteti da bude u istoj ravni da nama! ”
” Bezbožnica!”,dodala je popadija dosipajući sebi u tanjir još mesa iz lonca .
” Hoćeš čašu vina?”, upitala je muža,a on se tom idejom toliko oduševio da je čak i njoj dozvolio da počasti svoju “žensku,a samim tim i nečistu i lukavu dušu” okusom vina .
” Popij i ti. Samo nemoj da i tebi padne koješta na pamet! Vidiš sine, ženi čak iako je ta žena tvoja majka ne sme se popuštati previše povodac…a sirotinja mora da na leđima redovno oseti korbač . Korbač ih uči poslušnosti. Glad i korbač su božje alatke za upravljanje neposlušnima.Svet se deli na one koji naređuju i one koji slušaju. ”

Devojčici je preostalo samo da ćuti i trpi.Jedini njeni prijatelji bile su životinje sa imanja. Osećala je da one dele njenu sudbinu- konje i magarca su zatvarali,terali ih na rad,a hranili taman toliko da prežive. Svinje ,kokoške,ovce i koze su dobro hranili,ali samo zato da bi ih na kraju zaklali,oderali im kožu,počupali perje i pojeli. Pse su mučili lancima i terali ih na poslušnost. Jedina životinja koja je zaista bila nezavisna i slobodna i koju nikada nisu pokorili bila je mačka. Na popadijinom imanju bilo ih je nekoliko. Nisu dozvoljavale da budu dotaknute ljudskom rukom. Lovile su miševe i nikada nisu ulazile u kuću. Nisu pridavale naročitu pažnju popadiji i njenom mužu. On ih je nazivao sotonama,a popadija ih terala metlom iz dvorišta.
Žena sa tri ćerke koja je kupila deo zemlje do popovog imanja nije volela mačke i odobravala je popadijinu taktiku s metlom. Devojčici su mačke bile zanimljive i često ih je posmatrala dok bi u koritu prala veš.
” Volela bih da sam mačka! ” ,govorila bi sama sebi zamišljajući kako preskače sve ograde i podvlači se ispod svake kapije i svakih vrata iza kojih bi je neko mogao držati zatvorenu. Shvatala je zašto popadija i njena porodica ne vole mačke: jer im nisu pokorne i jer se ne plaše da im pokažu svoj prezir prema moći kojom su druge tlačili. Mačkama se fućkalo za popovo mesto na lokalnoj piramidi drčanih,moćnih i nikada ni jednom zakonom kažnjenih.Mačke su se držale svog zakona slobode i kažnjavale su na licu mesta svakog ko bi se drznuo da im slobodu ospori. Pravilnike tog,mačjeg zakonika dobro je na svojoj koži osetio i popov sin.
Bio je pronašao skrovište u kom je mačka bila omacila četiri mačića i kada je mačka bila otišla u lov,uzeo je jedno mače . Hteo je da vidi koliko dugo mače može da živi bez vazduha: gurao mu je glavu u koritu sa vodom u dvorištu i pravio se kako meri vreme brojeći polako. Držao je mače nekoliko trenutaka pod vodom i brojao. Kada bi ga podigao smejući se bi rekao:
” Još si živ? Sotona ti je dao snagu i to kakvu! Isteraću sve đavole iz tebe! ” ,i ponovo bi uronio mače u hladnu vodu.
” Nemoj da ga mučiš! ” ,rekla mu je devojčica.
” Ti to njega braniš jer si ista! Ja ga ne mučim ,već iz njega isterujem nečiste duhe!Ajde ti opet malo pod vodu!
” Mačka će ga tražiti!Videće da joj fali jedno mače! ”
” Mačka je glupa kao i vi siromasi i ne zna da broji!”, rugao se popov sin devojčici.
Međutim,ispostavilo se kako je mačka itekako umela da broji i kako je čula pištanja svog deteta,te se kradomice približila mučitelji i skočila pravo na njegova prsa. Pogledali su se oči u oči,ona mačka i on mučitelji pre nego što ga je izgrebala po licu frkćući i nateravši ga da ispusti mače iz ruku.
Čim je mače palo na zemlji majka mačka ga je zubima uhvatila iza vrata i u trku ga prenela u novo skrovište u koje je posle nekoliko minuta zatim prenela i ostale mladunce . Devojčica se tada ,prvi put posle svog dolaska obradovala: videla je da postoji neko ko može na svoj način da kaže ” ne” i ne složi se sa nepravdom jačeg. Mačka je bila manja od njenih roditelja,ali se nije povinovala hirovima jačih od nje i nije prepustila svoje potomstvo njihovim surovim šakama.
U devojčicinom pamćenju će zauvek ovaj otpor mačke ostati urezan kao čin kojim se brani sloboda.Od tada,pa nadalje kada god bi posmatrala mačke kako prelaze dvorište ,govorila je sebi kako je sloboda za sve i kako ne mora sve biti onako kako jači od nje hoće.
“Sloboda je jača od svega!”, motalo joj se od tada ,pa nadalje po glavi .

Izgrebani razmaženko je otrčao je pobegao u kuću plačući,a njegova majka je brže bolje za ono što se desilo njenom plačljivku okrivila devojčicu. Optužila je kako je podgovorila mačku da izgrebe njenog sina jedinca . Smatrala je mačku i devojčicu sotoninim slugama i pretila devojčici kako će sve ispričati popu.
Kada se njen ježinac smirio ,naredila joj je da ide u svinjac i vidi da li se krmača oprasila.

U svinjcu možda miris nije bio baš prijatan,ali se devojčici u njemu više sviđalo nego u popovoj čistoj kući. U svinjac niko sem nje nije ulazio i bila je to njegova najveća prednost. Tu je devojčica bila slobodna. Mogla je da sjedi i odmara se. Svinje je nisu uznemiravali,niti su bile uznemirene njenim čestim ulascima u njihov prostor .

Popadijina nova prijateljica koja je otkupila veliko parče zemlje do njene i popove kuće nikada nije naučila da čita i piše.Ćerke su joj čitale pisma iz Amerike koje je slao njihov otac i na ista su odgovarale po majčinom diktatu.On je nju iz daleke zemlje savetovao da novac uloži u proširenje okućnice i u kupovinu zemlje. Tako su uskoro osim te kuće i zemlje oko nje imali i velike vinograde i jedan mlin i kome su mleli seljacima brašno na ušur. Diktirajući ćerkama pisala mužu o kupljenoj zemlji i proširenju poseda ,o vinogradima i berbi žaleći se u pismu se na sušu i nisku cenu grožđa nazivajući vlasnika vinarije koji je vršio otkup prevarantom. Sveštenika i njegovu ženu je u pismima opisivala najsvjetlijim tonovima pokazujući koliko joj j stalo do njihovog mišljenja i prijateljstva. A svidela joj se i pomisao kako u popu ima svog ličnog telegrafistu koji prenosi nevidljivom putem bogu njene zamisli.Popadija i ona su zajedno ispijale kafe i razmenjivale mustre za stolnjake . Kada su postali popularni gobleni ,obe žene su otkrile sklonost ka neprevaziđenom kiču ostrva ukrašenih palmama i raznobojnim papagajima koje su obe strpljivo bockale uveče pre spavanja . Tri ćerke su takođe naučile da vezu jer je prema popadijinim savetima najvažnije za devojke bilo da im se ” da nešto u ruke da rade” .
Kako je vreme prolazilo,tako su obe kuće ,sveštenikova sa jedne strane i kuća Amerikanca kako su prozvali oca tri ćerke sa druge strane puta , dobijale nove prostorije i punile se novim,skupim stvarima. Uskoro su obe žene bile zauzete vođenjem velikih domaćinstava . Proširujući sve više i više svoje imanje novopečena gazdarica više nije bila bilo ko u malom mestu i morala je da preuzme navike kaste kojoj je pod težinom dolara poslanih iz Amerike u poslednjih deset godina pripala. Tako je bilo sasvim prirodno da ima služinčad kako bi odmorila svoje ruke.
Kada bi posla u kući bilo previše ,popadija bi joj ustupala svoju ” poćerku’ koja je nastavila da spava u štali s magarcem i koju su svi zvali
” živičetom”.
” Živinče,idi kod komšinice da joj pomogneš da skuva pekmez ! Meni za danas nisu više potrebna. Ako bude htela da te nahrani – ne dobijaj hranu,jedi jer si ovde ionako dovoljno hleba pojela…” i tada bi devojčica koja je u međuvremenu porasla i bila proglašena životinjom odlazila da pomaže komšinici,dok su se njene lenje ćerke izležavale i zahtevale da im dotura nokšire i da ih prazni jer su bile suviše osetljive i uzdisale i razgovarale o tome kakvi krojevi haljina su u modi. Imale su jednu devojku koja je živela kod njih u kući. Ona im je kuvala i spremala kolače. Od nje je njihova majka po prvi put videla kako se zavijaju sarmice od lišća vinove loze i od iste te devojke su naučili da koriste cimet kad pripremaju mleveno meso. Ona je po čitav dan bila zauzeta u kuhinji ,ili bi vezla i šila devojački spremu za sve tri lenjivice. I njoj su kao i devojčici nadenuli nadimak. Zvali su je Beglicom.
Dok su zajedno cepale kajsije za pekmez devojčica je pitala mladu sluškinju šta znači ” Beglica”.
” Tako me zovu da mi se narugaju. Ja sam izbeglica. Pa ..iz- beglica,razumeš? Moji roditelji su nestali. Ja sam sa bratom prešla more čamcem. Kada smo stigli ovde ,živeli smo u jednom šatoru sa ostalima koji su prebegli. On se razboleo i umro od upale pluća…ja sam ostala sama na svetu.Mislili smo da će nam ovde biti bolje,da smo se spasili jer smo među svojima…ali ovde je isto kao i tamo odakle smo pobegli: ako nemaš novca nikakvo poreklo,ni jezik koji je zajednički ne pomaže . Gde god ide siromah,za njim ide i njegova sudbina”, dodala je Beglica.
” A ti? Kako si dospela popadiji u šake? ”
” Otac me je jedan dan doveo u njihovu kuću…”.
” Razumem…a gde spavaš?”
” U štali .”
” I ja isto…”
” Znaš li da čitaš?”
” Malo…skoro sam zaboravila.Po ceo dan radim,a nemam ni jednu knjigu.”
” Ja ću te podučavati čitanju i pisanju.Setićeš se svega!”
” Kako ćemo to izvesti,Beglice?”
” Dolaziću noću kod tebe. Imam jednu knjigu.To je sve što sam donela sa sobom kada sam došla u ovaj pakao…”
Tako su Beglica i Živinče počele tajno da se sastaju u štali kada bi njihove gazde polegale.