ALFA I OMEGA ili NA PUTU S MAČKAMA

10. poglavlje

SUS ( δ )

“Živinče, kada pospremiš kupatilo , onda idi da izvadiš veš iz mašine i raširi ga” ,zapovedila je izblajhana žena slažući pasijans i pušeći dugačke takozvane ” ženske cigarete” . Kada bi popušila cigaretu, ugasila bi je u šolju punu stvrdlog sosa od kafe i opušaka. Kafu je popila ujutro kada je sluškinja počela da sprema po kući izvršavajući njena naređenja.

Izblajhana žena je smatrala kako čini uslugu sluškinji samim tim što joj dozvoljava da radi u njenoj kući.

” Ko bi uopšte dao posao i platio nadnicu jednoj istrošenoj babi? “, često bi govorila pred svojim prijateljicama sa kojima bi igrala karte kockajući se na sitno. Tim rečima je davala sebi na važnosti i naglašavala svoju dobrotu. Svi su znali kako je sluškinja umorna i prerano od rada i nevolja ostarela žena.

Njene dve starije sestre ,obe izblajhane poput nje i obe sitne kockarke koje su svojevremeno igrale poker u Monte Karlu ,su joj uvek davale za pravo kada se govorilo o sluškinji. Slagale su se kako je rintanje za manje od zakonskog minimuma po satu u slučaju Živinčeta neviđeno dobrota od strane njihove sestre i za vreme kartanja sa popadijinim sinom i njegovom ženom, grdile bi je zbog toga .

” Tvoja dobrodušnost će te jednom koštati ” , započinjala bi najstarija sestra .

” Biti human u slučaju Živinčeta znači staviti sebi omču oko vrata” , nadovezala bi se na to srednja sestra čačkajući uvo ključem skupog automobila parkiranog i dvorištu.

Popadijin sin bi se svakog puta prisećao dvoboja s mačkom i ožiljka na licu koji je od mačke dobio u nasledstvo. Njegova žena ,zaposlena u banci bi tresla glavom i tapšala lagano rukama kao da je želela na taj način da opiše sav užas nezahvalnosti koju pokazuju ” individue tipa Živinčeta” kako je umela da kaže. Dok bi tako teatralno lupala dlanom o dlan ,mnoštvo zlatnih narukvica bi joj zveckalo oko ruku opominjući prisutne na njen status pretpostavljene u banci i ćerke vlasnika hotela koji je nikao na mestu nekadašnje popove kuće.

” Ah,kad smo već kod toga! Pitajte Živinče da li može da mi očisti srebrne ikone? Već su požutele. Znate da ih moram čistiti barem jednom u tri meseca ,ali moja sluznica nosa je toliko osetljiva na miris Silver braša da mi je prosto nemoguće da to uradim sama. Onesvestila bih se! A i pokvarila bih nokte. Pogledajte kako mi ih je doterala manikirka!” ,prisećala bi se kao bajagi tek tada čišćenja ikona,prekidajući partiju i usput pokazujući svoje nalakirane kandže ukrašene štrasom .

” Šta ima ona da se pita? , razjareno bi na to odgovorila najmlađa sestra odmahnuvši rukom. ” Samo joj gurni ikone u ruke i neka se dohvati hemikalije i krpe ,pa nek trlja.”

” Pa ,ne bih da pomisli kako joj bez pitanja namećem dodatni posao” ,kao vajkala se bankarka,ali odmah zatim bi poslala muža po ikone koje je već imala spremne za tu priliku u gepeku automobila.

Ova scena bi se ponavljala svaka tri meseca i svaki put bi društvance za okruglim stolom sa zelenom čojom glumili iznenađenje i zadivljenost bankarkinom preduzimljivošću.

” Tebi pamet radi hiljadu na sat ” , čestitale bi joj tri izblajhane sestre,a njen muž bi se nadimao od ponosa – eto šta znači oženiti bankarku ,ćerku hotelijera ! Kockice se nikada nisu mogle bolje složiti ,što se izabira bračnog druga tiče ,nego što je to bilo u njihovom slučaju- ona je imala novac ,a njen otac je kupivši od njegovih roditelja kuću i pretvorivši je u hotel ostavio novac u porodici pristavši na brak između svoje ćerke i njega ,popovog sina .

Živinče je poslušala izblajhanu kartašicu i pošto je očistila kupatilo puno razbacanih tufera kojima je ova skidala šminku i pokupila prljave,upotrebljene listove toaletnog papira oko kante za otpad do ve ce šolje ,otvorila je veš mašinu i izvadila iz nje veš koji se pušio.

Šepajući je iznela veš na dvorište i počela da ga širi . Noga je bolela,ali nije mogla da prestane sa radom – novac joj je bio potreban kako bi platila stan i prehranila se. Siromaštvo joj nije dozvoljavalo nikakve izbore i bila je u potpunosti svesna svog položaja. Posmatrala je dvorište i činilo joj se kako je prošlo tek nekoliko trenutaka od kada je prvi put zakoračila u njega od onda od kada se zbližila sa Beglicom i počela da uči slova. Ipak, kalendar je tvrdio drugačije – prošlo je više od trideset i pet godina od dana kada je kao sasvim mlada ,zapravo dete,počela da radi za popa,a zatim i za njegove susede.

Pogledala je preko ograde – sada je umesto drveća tamo bio parking ,a do parkinga i hotel. Sve je već odavno bilo drugačije,ali ipak sve je na neki način ostalo isto: promenio se dekor,ali kao i nekada pre iskorištavanje nemoćnih je nastavljeno , lopovluk i laž imućnih bio je nagrađivan, njihova proždrljivost za posedovanjem proglašavana je ciljem vrednim poštovanja,a ljudi poput nje,poput Beglice i malog gorštaka koji je namerno zamenjivao poštu, ili je namerno zakašnjavao sa njenim deljenjem,bili su samo potrošna roba na putu ka sve većem bogatstvu i privilegijama onih prvih.

Nešto šušnu iza nje. Ona se okrenu i spazi mačku koja je polako hodala ka njoj. Ovo joj izmami smešak.

” Znači tu si,maco. Mislila sam da danas nećeš doći. Znaš li koliko puta sam izašla napolje misleći na tebe? Čekaj,evo imam u džepu nešto za tebe “, rekla je vadeći platnenu maramicu iz koje je izvadila komadić mesa.

Mačka se popela na zadnje noge i glavom pomazila njene noge trljajući se o njih.Žena je pomazila i posmatrala kako brzo jede.Na prozoru iza njenih leđa pomerila se zavesa : iza zavese se promolila glava uokvirena izblajhanom kosom .

” Živinče,koliko puta sam ti rekla da ne hraniš te prljave životinje u mom dvorištu?! Požuri! Nemamo ceo dan na raspolaganju! Danas je dan za kartanje! Donesi okrugli sto iz podruma i rasklopi ga. Četkom očisti čoju i pristavi kafu. Moji takmaci i moje sestre samo što nisu stigli da odigramo partiju!”

Živinče je uzdahnula i krenula u podrum po sto. Kada je sišla dole videla je mačku koja je neznano kako bila tamo pre nje. Sedela je do stola i lizala se. Žena joj priđe i pomiluje je. Pod njenim grubim prstima,pod njenim dlanom tvrdim i okovanim žuljevima sjajila se mačja mekana dlaka. Mačka je prestala da se liže i krenula ka jednom ormaru . Uvukla se u njega .

” Izađi odatle dok sam još ovde inače ćeš ostati zaključana”,reče joj Živinče otvarajući jedno krilo ormana iz koga ispade knjiga nagorelih stranica .Oči joj zasijaše. Bila je to knjiga iz koje je naučila da ponovo čita. Beglicina knjiga . Otvorila je i između dve stranice pronašla je crno , ptičije pero koje im je služilo umesto kazala . Zavrtila ga je među prstima.

” Maco, dovela si me na pravo mesto.”

” Živinče”, kreštala je izblajhana sa sprata. ” Gosti su tu,a ti još uvek nisi donela sto! Gde si?!”

Živinče je po svom zakonima fizike bila u podrumu izblajhane kreštalice,ali u svom srcu bila sa Beglicom u štali.