Зелено је лишће боја њене косе, оживи земљу кораком ноге босе, нежно у трави по јутарњој роси, оставља отисак радости са собом што носи. Ветром се радост пољима разноси, ко мирис опојног цвета чула заноси, трагом Сунца спокој у груди усели, с југа кад се врати ближе к срцу пресели и моје усамљено срце њен […]

Недостају искрене речи срећи, њој која ме сасвим усрећи, јединој којој истину не могу рећи. Речи могу но срце не да порећи, на глас с којом правом речју љубав изрећи. У нама страх чему ко гром тутњи, олуја киша замишљено оставља у слутњи, истину да говори гласно у нашој ћутњи. Бојимо се шта и како

  Све је неизвесно, до краја пута, свака душа по свету лута и трага. Трага за љубављу, пријатељством, те се срце разуму јада, киша како не пада, увенуће бела рада, остаће лице у боли, тако сваки пут рањено како бива све док уме оно да воли. Не воле сви искрено и наивно, страхујући чувају га

Сасвим обичан освануо је дан, после ноћи с којом уснуо сам сан, без ње ја пробудих се сасвим сам и љубави из срца коме сад да дам? у јутро без звезде, сузе из очију по лицу језде.   Сасвим обичан дан и једна реч та, објашњава колико је необично бити ја, у овом дану без

Када бих могао писати, о чему бих знао снивати, без ове туге у срцу и у души, рукама која снажно их гуши.   Зар где је срећи место, то место и туга посећује често. Туга коју осећам тесно у грудима, не пушта и не пролази ниједним чудима.   Срећа и туга као два друга, крећу

Најлепше у природи постоји место, за човека да ослушкује своје чуло шесто. Најтише је место у природи која слуша, свакој причи њен крај пажљиво саслуша.   Најлепша песма у природи постаје, са њом толико речи не изостаје. У њој свуда живих слика, за песму увек постоји прилика.   Свака песма се због додира Сунца рађа,

  Маслачак жути на трави, ветар разноси, у час прави, у косе јој се плете и уноси.   Крај тебе све нежно цвета, родом плодоноси баштама света, и животом опет све оживљава за нова лета.   Без тебе зима дуга и хладноћа не пролази, са тобом туга на пут, више да се не врати, одлази

Постоји он у свачијој башти, у бојама беле и жуте сјашти, поносно и усправно на трави, стоји један нарцис прави.   Одмах након виси бака, рађа се светлост после мрака, у рани пролећни дан, буди се и оживљава свој сан.   Величанствен, пажње жељан и леп, себе воли за све друге је слеп, дичи се

Ти, ја и сви други они, пођи, пред моја врата позвони и у мој свет дођи.   Ти, ја посвуда на свету, по небу птице у лету. Ти и ја слободу спознамо, чим пре за крила дознамо.   Ти и ја, нико други, ни они, долазиш, чујем звони, Ти и само ти можеш промена бити,

О чему бих да певам могла бити тема, среће без на срцу туге рез, песмо нема.   О чему данас радосни људи снивају, сузе болне капају с неба земљи сливају.   Ко преграђује праведне реке ток, оставља без речи песми на лицу шок.   Лице песме уморног тона глас, говори правди где је да је

Захвланост за топлину Сунца и мир неба свог, дугујем додиру и погледу из ока пролећа тог. Захвлани су дани без хладноће, показује читав свет који буди се из самоће. Захвалан сам што су дошла, у дане унела срећом испуњена сна, однела зиму са којом туга је прошла, пробудила нас и избавила са њеног дна.

Треба живети, осмехом појити дан и кад најслађи није сан.   Треба живети, песмом надјачати зло, шетњом уздрмати земље тло.   Треба живети, не губити наду која ће доћи, победити зло које нестаће и проћи.   Треба живети, тешко је угледати кроз мрак, пронаћи светлост Сунца зрак.   Треба живети, добротом свет испунити, љубављу срца