Чекати још једино знам,са ватром у мени,из ока што букти;чекању да је крај — спознам,кад угледам лик њени. Колико још чекати остамом уморном телу, што клоне?И кад чекању буде доста —на њене очи, оне? Забукти ми из ока,кад њу угледам — бивам;и тад још спознам —будан, да не снивам,и како душу већ јој знам. […]

Зором раном свиће, гомила људи на улице, кроз зелено светло стиће, правда и пред њихово лице.   Њихово се лице покрива, црним велом око главе, иза закона се сакрива, безумље које славе.   Погледом тамнијим од ноћи, чије ће истући, не бирају, дете, оружјем у руци показују моћи, насиљем о којем ти ћутиш свете!  

И мени тако срце броји, потеклу чежњу кроз вене, у пламену ватре оно кроји, незнану судбину за мене.   И тако је мени срце стало, уздахом који болно је застао, у грудима куцати је престало, за њом без живота ја сам остао.   И тамо негде остаје сећање, на све што једном прође, кроз моје

Желео бих да волим те, снагом Сунца којом обасјава дан, желео бих да волим те, пљуском киша које исперу жељу и на том месту оставе траг чекања. Чекао бих да завиори се високо звезда и разведре небеса дан да поново волим те. Волети знам не скривајући то сазнање, остављам дајући свом својом снагом, након киша

Високо зелен уздиже се брег, ливадом најбељих нарциса које пратим, кроз стазу пута ка небу спокоја свег, налазим на месту којем се радо вратим.   Стазом ка звезди кроз шуме, обасјане и засуте од чежње, враћам себе тишини која разуме, све немире у души и срца тежње.   Човек иде тамо где душа мора, враћа

Није она крој животних правила, не заустављају је ограничења твоја, за тебе да би све исто ко други направила, од свих њих је другачија и увек само своја.   Живи ван оквира слике рама, од граница увиђа видике шире, по том путу не боји се ићи сама, пут је стварања и настајања лире.   Усуди

Ниједна песма не постаје сама, својим гласом одувек истину пева, са истином заједно предрасуде слама, о свету кад је ведро и кад грми и сева.   Песма остаје без речи кад је види, тишина срцу која му годи, придаје пажњу она која му се свиди, између редова све на љубав се своди.   Песме догађаје

Моје речи су бука, бура мисли олуја, несхваћена песма пука, искрена песма славуја.   Поклонио бих моје песме, за радост душе свачије, за слободу коју нико не сме, сањати и желети као нешто другачије.   Моје мисли су високе планине снежне, близином звезде оне се топе, кроз буру осећања нежне, у мору стихова песама утопе.

Цвет бели, багрема крај којег смо сели, пада о рамена и нешто вели. Вели додиром што у срцу ћути, оставља поруку да из ње љубав слути. У тишини која од изговора речи је гласна, ћутао бих да им љубав даје значења јасна. Крај багрема раме уз раме сели, тишину моје срце вечно сада дели, од

Зелено је лишће боја њене косе, оживи земљу кораком ноге босе, нежно у трави по јутарњој роси, оставља отисак радости са собом што носи. Ветром се радост пољима разноси, ко мирис опојног цвета чула заноси, трагом Сунца спокој у груди усели, с југа кад се врати ближе к срцу пресели и моје усамљено срце њен

Недостају искрене речи срећи, њој која ме сасвим усрећи, јединој којој истину не могу рећи. Речи могу но срце не да порећи, на глас с којом правом речју љубав изрећи. У нама страх чему ко гром тутњи, олуја киша замишљено оставља у слутњи, истину да говори гласно у нашој ћутњи. Бојимо се шта и како

  Све је неизвесно, до краја пута, свака душа по свету лута и трага. Трага за љубављу, пријатељством, те се срце разуму јада, киша како не пада, увенуће бела рада, остаће лице у боли, тако сваки пут рањено како бива све док уме оно да воли. Не воле сви искрено и наивно, страхујући чувају га