Neko jednom reče ‘’bol ne boli bol se voli’’. On je bio moja bol a da u početku nisam ni bila svesna toga. Bolelo me je sve .. I danas nakon mnogo godina, me u nekom trenutku, u nekom danu, stegne jako u grudima i zaboli ali srećom brzo prođe. Nekada nije tako brzo prolazilo. […]
Prošle su 8 god i još uvek ne mogu da shvatim i prihvatim da te više nema. Da više nikada neću moći da te zagrlim i poljubim. Da više neću osetiti onaj dobro poznati miris na tvom licu, onaj topao zagrljaj koji je uvek bio tu da me uteši. Da nikada više neću moći da
Kao devojčica, svako veče kada bi otac došao kući, obuzeo bi je osećaj straha. Srce bi joj ubrzano kucalo dok je čekala zvuk ključa u bravi, jer nikad nije znala u kakvom će raspoloženju biti. Nekad bi otac došao pijan, sa mirisom alkohola koji je ispunjavao prostoriju, a nekad potpuno trezan, ali strah je bio
Iz misli ju je prenuo dobro poznati zvuk pristigle poruke na telefonu . Dok je u jednoj ruci držala šolju kafe, drugom je mrzovoljno uzela tel. Čitala je i istog trenutka joj je lice preplavio osmeh, onaj od uveta do uveta. Pisalo je : ” da li si za čašu vina uz muziku i noć
Da li verujete u slučajnosti? Ja verujem. Verujem da se sve dešava sa nekim razlogom, samo što nekada taj razlog bude lep a nekada manje lep. Ali to je život. U ovoj priči ta slučajnost je pola pola. Ana je Marka slučajno upoznala jednog hladnog jesenjeg dana. Na prvi pogled sve je nekako bilo formalno
Sunčani dani, a sa njima i uspomene koje nikako ne mogu da se zaborave, a naročito ožive svakog leta.To leto 2016. godine, čini mi se, nikada neću zaboraviti. Ohlađen šampanjac, lepršava bela haljina, pesak pod nogama i vetar u kosi, i naravno — on.Kuća na obali mora. Ali krenimo iz početka. Priča o dvoje koji
Nedostaješ mi da te zagrlim. Da se ušuškam pored tebe i namestim svoju glavu izmedju tvog vrata i ramena. Nedostaješ mi da me pogledaš tim najlepšim zelenim očima koje sam ikada videla. Da me svojim dugim trepavicama maziš po obrazu kad se ponekad kao deca igramo. Nedostaješ mi da te na trenutak poljubim u prolazu
Prošlo je mnogo godina od kada su prestali da se viđaju. Nekada je to bio odnos pun emocija sa njene strane. Bila je zaljubljena. Iako ju je uveravao da su samo prijatelji, ona je živela u svom svetu i mislila da mu znači bar malo više nego druge. Kako je vreme prolazilo, sve više se
Kiša je tiho udarala o prozore luksuznog stana u centru grada. Lana je stajala pored stola, zamišljeno vrteći čašu crnog vina među prstima. Treperavi plamenovi sveća bacali su nežne senke na zidove, stvarajući iluziju topline u prostoru koji je odavno bio hladan. Njene bose noge klizile su po mermernom podu dok se nervozno premeštala s
Sećam se našeg prvog susreta kao da je bio juče. Hodnik fakulteta bio je prepun ljudi, svi su pričali, smejali se, žurili na sledeća predavanja. Stajala sam s grupom koleginica, neobavezno ćaskajući, kada sam ga ugledala. On je stajao malo dalje, naslonjen na zid, i gledao me. Taj pogled – bez treptaja, kao da sam
Upoznali smo se jednog jesenjeg popodneva, u kafiću. On, moja drugarica i ja. Bio je to samo susret, razmena nekoliko rečenica, formalno rukovanje i smeh uz kafu. Niko tada nije mogao da nasluti da će upravo on, taj nepoznati muškarac s toplim pogledom i tihim glasom, obeležiti moje naredne godine. Godinama nakon toga nismo imali
Beograd je leti imao poseban miris. Nekima to ništa nije značilo, ali ona je znala. Taj miris je imao njegovo ime. Bio je spoj uzavrelog asfalta, lipe i neizgovorenih reči koje su visile između njih dvoje svakog jula, avgusta i poneke pretople septembarske noći. Njih dvoje nikada nisu bili “zvanično”. Nisu imali godišnjice, nisu slavili
