Vetar je šaputao kroz grane drveća, donoseći miris zime, u gradu gde su se ljudi više bavili glasinama nego stvarnim životom. Dok su drugi jurili po slepim ulicama pletući mreže osuda, Lara je nepomično stajala ispred ogledala u toploj sobi svog malog stana. Bila je odevena u haljinu koja joj je više ličila na oklop […]
Zvezde su osvetljavale tamno nebo poput baklji u beskrajnom tunelu, dok je hladan vetar ranog proleća lagano pomerao bele zavese od tankog pamuka. Čovek u kasnim tridesetim godinama, zelenih očiju i tamne kose, sedeo je zamišljen u fotelji od somota i kroz blago odškrinut prozor posmatrao svet koji je istovremeno delovao poznato i tajanstveno. U
Iza sedam gora, iza sedam mora, iza sedam dolina, prostiralo se mesto u kome su sve nijanse odavno izbledele. Taj tajnovit grad se zvao Ahromatija. Okruživale su ga reke boje razvodnjenog katrana, nebo boje pepela i zidine koje su izgledale poput mokrog kamena. To je bilo mesto u kome su se ljudi rađali i živeli
Ulica je bila mirna. Dopirao je tek poneki korak prolaznika i šum lišća koje je vetar nosio niz kaldrmu. Sasvim običan dan nije najavljivao ništa neočekivano. Ipak, neočekivano se dogodilo. Sreli su se posle dvadeset godina. U prvi mah, gledali su se pravo u oči, tražeći u njima onaj žar koji ih je nekada grejao
1. poglavlje Sunce se polako budilo,bojeći nebo prvim zracima novog dana nad Beogradom. U iznajmljenom stanu u ulici Čarlija Čaplina vladala je tišina. Gusta, nepomična, gotovo opipljiva tišina je disala zajedno sa zidovima i uvlačila se u svaki kutak života gospođe Nede. Iznenada, trgnuvši se iz dugog sna, gospođa Neda je pokidala nevidljive niti te
Praskozorje je najavljivalo dolazak novog dana. Slabašna svetlost se polako probijala kroz uske, sive ulice Beograda. Zraci Sunca dodirivali su prašnjave izloge i bele fasade obeležene šarenim grafitima. Grad je počeo da se budi, a sa njim i šapat jedne nevidljive priče. Kraj trotoara, između trafike i stare zgrade, stajao je on, čistač ulice. Mlad,
U malom ribarskom selu, gde je more plavlje od plavetnila neba, gde vetar grli planine koje ga čuvaju, a pesak lagano beži pod prstima, jedan čovek je stajao na obali čekajući da pusti svoj papirni brod. Prisećao se dana kada ga je napravio. Imao je sedam godina. Nesigurne dečije ruke dohvatile su novine koje je
Koračao je krivudavim putem, odeven u belo, na mestu koje nikada ranije nije video. Magla i hladnoća obavijale su mu telo tako da mu se činilo da ostaje bez daha. Bio je sam i uplašen. Pokušavao je da dozove pomoć, ali njegove usne su bile neme. Zvonjava starog budilnika, kupljenog još davne 1973. godine, prekinula
Zaglavljen u popodnevnoj gužvi, autobus na liniji 23, lenjo se vukao kroz grad. Stajala sam oslonjena o hladnu metalnu šipku i posmatrala kroz zaprljana stakla. Sa druge strane prozora videla sam samo blede konture sveta koji juri. Ovu tišinu su prekinula dva muška umorna glasa. Jedan od njih je na javi govorio ono što mu
Posmatrajući bele pahulje, kroz prozore ušuškane garsonjere u prizemlju, Silvija je osećala kako joj se grudi stežu. Duboka teskoba se spuštala na nju, poput hladnog vazduha koji se neprimetno uvlači u sobu. Prozorsko staklo je bilo orošeno, a iza njega je grad izgledao mekano, kao da ga je neko ogrnuo belim šalom od kašmira. Okno
