Bio sam umoran;Vreme je prolazilo sporo.I dok idu sati,svaki trenutak je večnost;a moja duša pati. Ona je tako lepo svirala.Svirala je za sebe,za prolaznike i za milostinju.Neuredna, ipak,imala je osmeh na licu. Ne znam da li je bila srećna.Sede vlasi kosebrojale su dane na ulici;Ali nije joj bilo drugeosim da svira. Sedela je na ogradi […]

Dvadeset je malo,ali ne znam za više.Dvadeset godina u dnevniku piše.Biti mlad je dobro,živi dok možeš;Život kratko traje,uzmi sve što daje.

Ove godine,dvadeset i jedan danživeću sam.Nikome ništa neću da dam.Sam, u sebia i inače gde bi.Daću sebi sve,a drugima sebe.

Kapljice srećesada su većei donose mi mir.Mnogo je bolje;Više volim,više se smejem.Obrazi su mi toplijii ljubav me greje.Sve je to zbog tebe. Ti si zaslužna za moj osmeh.Zbog tebe sambolji čovek.Jednom si reklada me voliš;I ja ti verujem. Kao što moreima reku,svemir planetu;Tako me imaš i ti. Voleo sam te juče,volim te i danas;A sutra..Sutra ću

U moru praznih slikai golih zidova,umornih dušai sumornih stihova;Došla si ti. Kao prolećni vetari Sunce u zoru,nežno i tihoda ne čuje niko.Čak ni ja. I tako si blaga,zaista draga.Ljupka, mila,kao u snu vila;Ali ne, ne sanjam. Ako ikada zaspim,probudi me.Jer snove ćemo budnisanjati zajedno.

Upoznala sam divne ljude.Posvetili su mi svoj život ceo.To su moj otac i moja mati.Moj mesec i sunce. Zahvalna sam sto su moji roditelji.Zahvalna sam im za sve sto su učinili za mene.I da se zahvaljujem sve dok ne promuknem, ne bibilo dovoljno. Učiniću sve da im se odužim za njihovu dobrotu i ljubav. Na

1. poglavlje 1. Rešila sam da pišem pesme Ne sad – već mnogo ranije jer sam shvatila da ih brže pišem nego prozu Redovi se samo nižu kao dijalozi u roto romanima Za tili čas napišem tri stranice a da ne razmišljam o zapletu Rasplet se sam sebi nametne to jest kako ga ko zamisli

Ono što me čini sretnim jeste dno na kraju čaše Ono što me veseli je bledilo posle iskapane noći našeOno što me čini indoletnim Epikur još davno rečeKo će koga nadmudriti pitanje me stalno peče Za novac me nije brigaVeselo se i bez njega nosimA veseli me teška knjiga i to što u sebi nosimMožda

Не могу пронаћи бар једну реч ни две за песме што се овде не пишу више, у оваквом друштву које одузима све, без слободе и места за њих-којих је лише.   Не могу се остварити путеви сна, сигурни кораци и видици јасни, за избављење свих нас са дна, у друштву чији образи нису више часни.

Samo prijatelji.  To smo ti  i  ja.  Samo prijatelji.To jedino mozemo biti.  Ni  manje ni vise od toga.Samo  prijatelji  mozemo biti. Tako  je  najbolje,  za  oboje.Da budemo  samo prijatelji.Od sada  pa zauvek.  

On se diči, vremenu prkosno odoleva, svake noci kao da ne sliči na sebe-od cega oboleva?   Čuvar mnogih tajni naseg jednog sveta, sja i nosi ih sa sobom u rajske odore. Nad Zemljom je prirodna rasveta što tiho gasi se pred svitanje zore.   On od davnina gore postoji uvek nebu ce na isto