Sanjao sam te.Još uvek te sanjam;Prestao sam i da brojim. Budim se zadihan noćima,sa tobom u mislima,a mnogo je prošlo. Premda sam mrzeo to.Mrzeo sam noć u kojoj me posetiš i podsetiš da još si tu;a ipak otišla. Mislim da nikada nećešni sasvim otići.Ne jer ne želiš;ja ne želim. Ti si jedina koju sam ostavio,a koja […]
Nisam odavno pisao;Nisam imao o čemu ili nisam imao kome.Bio sam srećan. A onda,ponovo sam te ugledao;ponovo osetio, ponovo poljubio.Opet si se nasmejala. Zanesen dodirom tvojim,nepomično stojim;a srce da može, iskočilo bi. Sve je opet i sve je isto.Jedino smo mi potpuno drugačiji.
Ja sam ostao isti.Ne menja se kamen tek tako.Godina je malo da bi od stenenastao pesak; Ipak,dovoljno je godina davetar odnese ljubav. Posle ljubavi ostaje samo praznina;a prazninu ispuniće tišina. Čaša će razumeti;“U čašu može svašta da stane.”
Hiljade ispisanih rečine mogu dočarati osećajkoji me obuzme kada te zagrlim. Neumorno bih te grlioi zauvek ljubio; s tobombih se budio svakog jutra. Ti si moj tajni prolazkroz mrak; svetlostna kraju tunela kad izlaza nema. Ti si kompas koji me vodii ne dopušta mi da se izgubim.Ti si kompas moje ljubavi,moje sreće i mog sna.
Obraduj me kad te sretnem; Ja se ne radujem tako često,a srećem te još ređe.Ipak mi kolena klecajui srce snažno kuca kada mi priđeš. Nekada jedan trenutakmože zameniti sve izgubljene godine;A te godine zapravo ništa i ne promene.
Ti si jedini koji moze da me izbavi, kad ceo svet nestaje u tami. Pored tebe svi smo sigurni. Dok mnogi misle da su sami, ruku spasa traže u galami. Ona je tamo gde mirišu tamjani. Utočište za svaki bol, sklonište kad se život pretvara u brodolom. Molitva dušu leči, a kad
Dah Ljubavi Tvoj dah ljubavi kao vazduh što me okružuje. U svakom uzdahu osećam te blizu, reči nisu potrebne, jer srca naša tiho pričaju, u našem zajedničkom disanju, pronalazimo večnu sreću. Kroz vazduh prolazi miris tvoje prisutnosti, nedostaješ mi kao jutarnja rosa u pustinji. Sanjam te u svakom udahu, u svakom izdisaju,
Ti si moja pobeda, odličja mi nisu potrebna. Znam da sam uspela jer nisam odustala, ljubav je pobedila. Ti si moja pobeda, mesto gde duša odseda. Sklonište za jako nevreme, uvek tu da reši dileme. Ti si moja pobeda, ruka za spas. Moj razumni glas. Ti si moja pobeda, u danima kad
Tražila si da budem tvoj Pariz. Ipak, nisam bio toliko skup. Zato sam te poveo na more, želeći da budem tvoja plaža. Pesak je sitan toliko, da se na tvoju kožu lepi.
Ponekad nam želje sviju kralješke, Stišću i govore da moraš biti veći. A tijelo pod njima grči se i kleči, Dok zavode lažno, pogubne i teške. Sjetih se najednom misli duboke, Da samo sam mali, neznatni portret. Na cestama što se pružaju široke, Rodit će se netko kao ja, opet. I bacit ću taj
Што је живо за мене свој крај има. Све ће једном да увене пре него наступи зима. Са лишћем губим радосну боју твоју, док усном је не љубим- срећу своју. Неко сам ко се не одаје руци среће и кад је нађе и кад је на муци туга снађе њој тежи- што и сваку душу
Zemlja je k´o maternica ploda Kada u nju utkaš sjeme. Potrebni su i Sunce i voda, Al´rađanju novom treba i vrijeme. Ponavljanja, žrtve, rada, I ljubavi koja slatkoću daje. Al´zalud sve, ako vjera i nada Svojim prstima plod ne gaje. Zato sa sobom imaj strpljenja, Na praznom mi pišemo priče. Kada se umoriš
