„GORIVO“ I danas si tu. Iako si stotinama kilometara daleko od mene, i dalje te osećam kroz miris benzina. Možda si

Na kraju krajeva Pitam se Šta će biti s nama?   S jednog kraja Grada Na drugi.  S jednog kraja Svijeta Na isti.    Na kraju krajeva I to cvijeće što vene!   Iz jedne nijanse U drugu,  A u trećoj pak Ne poznaje se.    Na kraju krajeva Gdje je početak kraja?   U

Treptaj, tren, i nestaneš Isto kao kad si i došao U trenutku postao moj celi svet Ili je možda s tobom Moj svet i nastao   Zažmurim na sekund, opet te nema Pa se zapitam jesi li uopšte stvaran Ili si zapravo samo tuđa sena Samo pesma Samo san   Treptaj, tren, i opet si

Vrište ulice, vrište ljudi, Vrišti zemlja Svud’ neki pogani jezici, Palacaju Žamor, žeđ, laži, U mnoštvu silueta Vrištim i ja da me ne proguta, Histerija Božija ruka pali šibicu.

sedim ili sedim i jedno je i drugo za kafanskim stolom piće jedno pa drugo  za muzičare dve pesme prva moja poslednja tvoja uzimam kaput ispijam kao brišem je sa lica zazvonio je sat

Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti

  Sjetim se tako tih davnih jeseni imala sam jednu omiljenu jaknu. Neka smeđa boja kao i godišnje doba boja zemlje. Kad prođu ljetnje vrućine jedva sam čekala ta hladnija jutra i večeri. Oblačila sam tu jaknu proštepanu na romboide sa rajfešlusom do brade ušuškavala bi se u nju grijala i voljela jesen. Nosila sam

Pet ujutru je. Ne pitaj me što sam budan. Znaš ti dobro gde sam bio i šta sam radio. Znam da me nećeš zvati kroz puste ulice. Znam da ka drugima noćas bacaš udice. Znam da ne želiš ni da me pogledaš u lice. Znam to ledeno telo sa srcem ubice. Zašto sam dozvolio da

                     Daljina nas ne gasi Sad smo daleko, a osećam te kao hladnu ranu,svaka tvoja misao prolazi kroz mene, oštra, bolna,kao da svaka sekunda bez tebe reže moju dušu,a opet, jedino me ta bol drži blizu tebe. Daljina nas ne gasi, ne gubiš se u vremenu,svaka

A u oktobru Sam svoja Sama sa sobom   Mesec boja i sunca Kiše i sivila Vreme igra Toplo hladno sa nama A ja sam I topla i hladna Sa sobom Obasjana suncem Mokra od kiše Puna boja i sivila

Ne moraš ništa da kažeš. Samo ćuti, jer u ćutanju osetim mnogo više nego u hiljadu bezvrednih reči, reči kojih svakako nema, reči koje su ostale negde iza nas, reči koje su stigle pravoj osobi u pogrešno vreme. Nek izgore svi ovi papiri dok gledam tvoje oči, tamnije od noći. Nek sve izgori dok se

Kleli smo se, ljubavi, pod nebom što večno sja, da nas ni vetrovi sudbine ne mogu rastaviti, al’ sada su kilometri hladna reka, tišina bez dna, tuga je jedini glas koji znamo pratiti. Sećam se, držeći tebe, svet je bio naš, svetlosti su treperile u tvojim očima što su obećavale večnost. Sad smo izgubljeni, u