Poželiš li nekada da budeš more?   More je svoje, ono je hrabro, nekada surovo.   / ume da bude tiho,mirno samo pri površini dok su u dubinama neredi, nemiri, nemani. /   Poželiš li nekada da budeš more?   Da u tebi žive sve te boje, sve te lepote, sve te strahote.   / […]

Gledaš me, gledaš me… Uporno ti oči hvatam u mrežu senovitih sumnji. Pitam se da li me vidiš? Vidiš li plamen iza stidljivog osmeha? Vidiš li, s one strane bola, radost življenja? Nežnost gde kulja iz stisnutih zuba pobesnelog psa preplašena, zgrčena? Vidiš li razigrano dete u šarenim krpama i staru dušu skrivenu u grudima?

Pogledom si me dodirnuo – dahom me probudio. Pogledom ispleo si niti moje crne. Vetar nosi tvoju čežnju – meni na obraze je lepi. Tišinom te dozivam, pogledom me budiš – postajem živa. Dugo sam spavala, od samoće bez milovanja ostala.   Sve si niti moje ispleo, sa dušom mi se igraš, ako kažeš da

Umeš u mom nemiru da nadješ mir, – poput skitnice nalaziš dom u mojim rečima.   Umeš u mojoj tišini da čuješ vapaje, – poput izumitelja poznaješ ritam moga srca.   Umeš u mojoj strasti da plivaš dugo, – poput avanturiste istražuješ moje dubine.   Umeš li i da me čekaš, ti koji čekanje prezireš?

Uspavanoj te zori ne želim ostaviti poput rose sa kožom mi se igraš, Ali ovaj sumorni me život vuče – ja moram otići.   Ostavljam te prvom zraku sunca – da ti usne ljubi. Ostavljam te prvoj pesmi – da ti ljubav izjavi. Ako se ponovo vratim i u tvom naručju dočekam zoru – od

Eh, kako je divno verovati u laž Pa čak i da je ta laž istina Ali kakva je to laž, ako nije istina, Kao u tudjini svoj bez svojega Nisam ni znao za nju, Da nju, veliku laž, Nekako mi je došla iznenada i ostala tu, Sačuvana u meni zanaveka Mislio sam, možda i ludim,

Učmalom danu teško sunce dolazi kroz oblake sive ponekad pusti glas da ga vidim kako samo smelo prolazi tu gde je nekada bio samo mrak – Na zelenom nebu u plavetnilo beskrajno svako sneva krišom sad već tudji san očajno za pažnjom prigrli je tajno svaki zračak sunca da sačuva dan – Značenje je reke

Lopov nisam ako kradem od sebe delić onog iskonskog osećanja davnog jer zaboravih već dokle to život seže zaključane behu svetle misli sećanja ranog – Pritiska me čežnja za uspomenama divnim prohujale slike što u vremenu stoje žalim za vremenima i žal me čini kivnim za onim livadama punim vedrije boje – Sada je sve,

Tako bih voleo reč kao med što kotrlja niz vazduh tu prelepu tišinu dušu da reč pretvori u beskrajan let harmoniju sete u nevidljivu prazninu – Putevi mnogi vode do slatkog greha zatvore mi oči da ne verujem čudima i svaka duša kao da više nikog i ne čeka teško je biti čovek medju ljudima

Umoran sam i zlo mi je od ovog sveta, mladi život pretvoriše u večnost zlikovci, tek porasla krila spržiše se od jednog leta, srušen je život, a ne znaju se krivci – Koga da krivim za večito svoje padanje, moja mlada duša ne zna šta je neprijatelj, srce je moje naučeno na pusto stradanje u

Golom rukom držati mač što čistom dušom prigli ljubav krvare u tami jadi polu bogova sazdani od bede i olujnih lomova   Srce još ne blista od iskonskog zraka što se s jutrom rodi i umire pre mraka već od bljeska strasnog zelenoga oka s dušicom njenom setom duboka   Od praha zemaljskog i udahnutog

Već mi zastaju reči u grlu, tope se kao šećer na suncu blede i nestaju i više im nikada neću ni traga videti, te proklete prećutane reči niko ih se više neće ni setiti, zar postoji veći gubitak? – Gorči mi u ustima od svih tih nežnih reči, pa zar ni jedna nije mogla biti