Na zapadu, gde sunce ljubi oblake, u sutonu, pršti rumenilo. Klepet ptičjih krila su kao koraci. One seku svojim letom prizor, i rasplamsavaju moju maštu. Ne smem da gledam, jer moja duša je okrenuta ka istoku u mrak, u tminu, u ništavilo iz kog dopiru zvuci tišine i mira. U Platonovom svetu formi, postoji sve […]

Да је Брод испунио жељу једног Јеврејина Никада се не бисмо загубили У лавиринту бесмисла попут Јозефа К Не бисмо осетили још многе крике Ратног времена што цвиле у свакој речи Тадашње књижевности Не бисмо остали жељни сазнања Да ли ће К победити у борби са Замком Не бисмо се ишчуђавали и истраживали Зашто се

Jednom sam tražila rime u tebi prstima učila neravnine i teksture gledala u ponore i kroz prozore tamo u svet gde je tek trebalo stići   Jednom sam pisala pesme i strahom opipavala put ispred sebe katancima zaključala sve one delove sebe koji su u bojama i šljokicama i staklićima sve ono što isijava to

Problem sa velikim gradovima je u tome Što u njima ima više ljudi koji mirišu kao ti Puštam te da mi tečeš kroz ruke kao Dunav Samo, ja ne mogu da presečem grad I dođem do tebe Puštam te da mi tečeš kroz ruke Kao pesma Nezapisana Ako se dovoljno dugo skrivaš Neko će doći

Pazarim ih svakodnevno I nosam u izvrnutom džepu kao suvenir noćne grešnice bez presedana Karminišu usne i puderišu lice dozivaju neprestano Da spale snove do pepela kao žar na opušku I ja ih otplaćujem na kredit dok mi svakog minuta zaračunavaju kamatu do ušiju zaljubljen u cirkus Greške su mi maestralno delo skupa na crvenom

Sedim na kamenu izvaljenom, bio je deo moje kuće. Na levom kolenu mi glava sina, na desnom kćer više neće da spava. Branio nas krvnik od krvnika, slao ptice s porukama njihovim majkama, kaže: stižemo!   Sada sedim zaštićena, sama, krvavih kolena. Jedno od glave moga sina, drugo od kćeri što je nema.   Pitam

Pleši opet sa mnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.

Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram

Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa.   Tih dana je  nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan.   Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je

Odveo bih te u kamenu pustinju, ali ne voliš da se gubiš u pustari.   Za suvo mesto treba i neka mapa, busolu da čuvaš u plišanoj vreći.   Imam belu sveću u džepu, ali beskorisna bi mi bila onoj vrućini.   Palio bih  joj fitilj, pognula bi se i prelomila.   Da smo u pustari

Skini me sa krsta Ti jedini umeš Da zaceliš moje stigme Moja si alfa i omega Od danas Krunu od trnja Zamenjujem Oreolom Krstim se u obliku prvog slova Tvoga imena Sa tri prsta U ime oca I sina I svetoga duha Amin I svaku molitvu tobom započinjem Danas Postajem tvoje jagnje A ti samo

Septembar. Ljudi u čudnim odelima najavljuju pad temeperature. Oštri planinski vetrovi, Čisti i iskreniji Putuju bespovratno nebeskim ekspresom Kroz hladne kratke dane i Tople, duge noćne tmine. Na konačnoj destinaciji ostavljaju kofere. Svuda oko njih, izgorela od noći Plodna ravnica – ali niko ne ore. Večitim putnicima u mesecu lutanja Fale tuđe nadmorske visine. Oktobar.