Београд – дивни град који на две реке лежи Припаде Високом Стефану, Вазалу угарског краља, Да од њега начини престоницу Намучене земље Србске. Политичке невоље и ратне недаће Спријатељише једнога краља са вазалом Који је рано остао без оца. У знак поштовања и оданости, На тврђави равнога Будима, Краљ дарова вазалу једно здање, Да у

Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“.

Neposredno kao muzika ulazim u san.   Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja.   Snovi mi stoje zaključani u mraku.   Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše.   Mi smo voajeri sopstvenih snova.

Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i

I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar

Miris trave i prolećne kiše, Ko’ iz sna neko prohladno jutro, Ispred kuće što ne stoji više, U životu onom ili ovom, U sećanju ili viziji, U vremenu starom ili novom. Jesam li opet u rodnom kraju? Zar je neko podigao staru kuću, Ili sam umro i noćio u raju?   Ko to u kući

Tupa bol u glavi Mučnina u stomaku Iluzije kvari Kakav sam bio i kuda idem U šta sam se pretvorio, kako ginem Za tračak nade i veru u ovozemljsko spasenje, noćne dihotomije, Burbona ispunjenje do poslednje kapi, do krajnjeg olakšanja i još jače mučnine nakon jutarnjeg razočaranja. Pesme pišem jer mi je tako lakše, tada

Skupljamo ih usput. Sagnemo se, uzmemo ih k‘o palu voćku.   One stare, okrnjene, uprljane. Sasvim nove, još blistaju i mirišu na dobru robu. Neke male. Sad nezgrapne, teške. Nekad brze. Ove spore, što se uvek vraćaju. Bockave, ispijene, uvezene, golicave, nedorasle…   Ćutimo a one se množe. Nosimo, džak se puni. Jednu, dve bacamo

Spustila se tama, hladna i gusta, A nebo oblačno kao da nešto sluti, I noć je tiha, jeziva i pusta. Straža tiho korača i sumorno ćuti. Katkad vetar prostruji kroz ulicu mračnu, I jezom slomi mir usnulog grada, I često stvori huku, naglu i strašnu, Ko’ bolni jauk duše koja strada. Car u tišini sedi

nisi leptir iz mog stomaka, ali si svaki zrak odbijen od Sunca i tako zapaljen plamtiš plavom dok od tebe ne ostanu divlji irisi koji na najranjivijim laticama nose Saturnove prstenove. ti nikad nisi umro. stvari ne postoje dok ih ne sazidamo rečju, pesmom, oceanom ili snom – ne postojim ni ja, ali se pravim

Kad me ne bude zagrli sve tužne ljude, pokloni im cveće i jedno Sunce, da ih greje. Ne daj, da im srce promrzne ne daj da duše zalutaju, ne, one, koje žive za ljubav jer veruj, te se najlakše izgube. Ne umeju one u ovom svetu da lete, žele , ali ne znaju kako. U

Volim te ljubavi, to reći nije dovoljno, jer osećanja su kao reka, beskrajna i duboka. Ti si u mom srcu duboko usađeno more ljubavi, I dok ne budeš pored mene, bićeš moje večno  nedostajanje.   Nedostaješ mi kao pesmi bez stih, tvoj osmeh u mom srcu živi kao večna melodija. Udaljeni, ali srce nam je