Pazarim ih svakodnevno I nosam u izvrnutom džepu kao suvenir noćne grešnice bez presedana Karminišu usne i puderišu lice dozivaju neprestano Da spale snove do pepela kao žar na opušku I ja ih otplaćujem na kredit dok mi svakog minuta zaračunavaju kamatu do ušiju zaljubljen u cirkus Greške su mi maestralno delo skupa na crvenom […]

Sedim na kamenu izvaljenom, bio je deo moje kuće. Na levom kolenu mi glava sina, na desnom kćer više neće da spava. Branio nas krvnik od krvnika, slao ptice s porukama njihovim majkama, kaže: stižemo!   Sada sedim zaštićena, sama, krvavih kolena. Jedno od glave moga sina, drugo od kćeri što je nema.   Pitam

Pleši opet sa mnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.

Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram

Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa.   Tih dana je  nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan.   Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je

Odveo bih te u kamenu pustinju, ali ne voliš da se gubiš u pustari.   Za suvo mesto treba i neka mapa, busolu da čuvaš u plišanoj vreći.   Imam belu sveću u džepu, ali beskorisna bi mi bila onoj vrućini.   Palio bih  joj fitilj, pognula bi se i prelomila.   Da smo u pustari

Skini me sa krsta Ti jedini umeš Da zaceliš moje stigme Moja si alfa i omega Od danas Krunu od trnja Zamenjujem Oreolom Krstim se u obliku prvog slova Tvoga imena Sa tri prsta U ime oca I sina I svetoga duha Amin I svaku molitvu tobom započinjem Danas Postajem tvoje jagnje A ti samo

Septembar. Ljudi u čudnim odelima najavljuju pad temeperature. Oštri planinski vetrovi, Čisti i iskreniji Putuju bespovratno nebeskim ekspresom Kroz hladne kratke dane i Tople, duge noćne tmine. Na konačnoj destinaciji ostavljaju kofere. Svuda oko njih, izgorela od noći Plodna ravnica – ali niko ne ore. Večitim putnicima u mesecu lutanja Fale tuđe nadmorske visine. Oktobar.

Kažu mi Nema šta Stanje je takvo i takvo Moraš prihvatiti svet Ma neću da prihvatim Pa makar se sve okrenulo naglavačke Čujete li Neću Da prihvatim da glođem nečije kosti Da glođem svoje ostatke Da kao vi Gazim preko svojih i tuđih Živih i mrtvih Da nekog udavim u blatu Kako bih ja izronila

A šta dalje kada u mraku kost o kost trljaš svoju? Postavljaj sebi pitanja da očuvaš svest svoju. Jer savest se samo odnekud javlja i to nije neka vrednost jer to jedino svest oživljava. Koračaj hrabro i ako su noge teške, ne, ti ne bodriš sebe ti pričaš živima da ne krenu peške na put

Meseče Nemoj noćas da me progutaš Već si se naduo Kao balon da si progutao A mene ćeš teško da svariš Mene svi teško vare Čak je i moj želudac osetljiv Intolerantna sam Na sebe Meseče Noćas nemoj da me sažvaćeš Moje kosti lome zube Čak i zlatne Zapašću ti među desne Dobićeš paradentozu Mogu

Vukovi Malo ste se zaigrali Crna ovca Ovde svlači svoje runo I oko pasa će umesto revolvera Ipak da zadene Ličnu kartu i čast Znam To vas boli više od metka Kerovi Ovog puta će vas rastrgnuti Belo jare Ovog puta će ono Prolajati I prvo zalajati Sve vas izujedati Prethodno dobro naoštrenim očnjacima Kurjaci