Kažu mi Nema šta Stanje je takvo i takvo Moraš prihvatiti svet Ma neću da prihvatim Pa makar se sve okrenulo naglavačke Čujete li Neću Da prihvatim da glođem nečije kosti Da glođem svoje ostatke Da kao vi Gazim preko svojih i tuđih Živih i mrtvih Da nekog udavim u blatu Kako bih ja izronila […]

A šta dalje kada u mraku kost o kost trljaš svoju? Postavljaj sebi pitanja da očuvaš svest svoju. Jer savest se samo odnekud javlja i to nije neka vrednost jer to jedino svest oživljava. Koračaj hrabro i ako su noge teške, ne, ti ne bodriš sebe ti pričaš živima da ne krenu peške na put

Meseče Nemoj noćas da me progutaš Već si se naduo Kao balon da si progutao A mene ćeš teško da svariš Mene svi teško vare Čak je i moj želudac osetljiv Intolerantna sam Na sebe Meseče Noćas nemoj da me sažvaćeš Moje kosti lome zube Čak i zlatne Zapašću ti među desne Dobićeš paradentozu Mogu

Vukovi Malo ste se zaigrali Crna ovca Ovde svlači svoje runo I oko pasa će umesto revolvera Ipak da zadene Ličnu kartu i čast Znam To vas boli više od metka Kerovi Ovog puta će vas rastrgnuti Belo jare Ovog puta će ono Prolajati I prvo zalajati Sve vas izujedati Prethodno dobro naoštrenim očnjacima Kurjaci

Nemojte deco krasti pesmice Nije lepo pisane su badava i mnoge ne vrede ni groš ako vas uhvate govoriće da ste ih vi pisali Ima da vam izvuku uši ispraše po turu pošalju u ćošak da klečite na kukuruzu I verovatno nagr(a)de Pustite kako vas vaspitavaju bake i deke. Tako se ne raste u velike

Da se krijes, jer te lovi Da zaurlas, jer te lomi Da se zgrcis, jer te boli Da prestane na trenutak, da pomisliš da te voli Da ti cveće kupi, Da te mazi, grli Pa kad misliš nije više onaj stari, On se opet menja, kvari Ni ne gleda gde mu ruka pada Misli može

Sama s dvoje dece i trećim na putu Stojiš na sred ceste u starom kaputu Mlađe dete želi kući, ne želi da kisne Starije kući neće, zna da tamo ne sme ni da pisne Mlađe još je malo, ne zna ime svoje Starije je veće, zna da može bolje Dvoje dece za suknju ti se

Jutros su objavili da me nema Da sam nestao Umalo da zovu policiju Odmah uredih uzbunu U svim sredinama gde sam do sada nastavljao Sva moja lica jednine su zbrajala godove panja da zaključe kada se to uredilo Viđen sam istovetno nizvodno od Dunava i Naprslom zidu Konstantinove tvrđave u Nišu U koverti nadutoj od

Putevima  Anđela Našao sam trag anđela jednom, u tihim šapatima večernjeg povetarca, na tom mestu gde se sudbine spajaju, gde ljubav čeka, kao stara pesma. Sreo sam te negde među zvezdama, u pesku vremena, gde se naša sreća rodila. Iako svet nestaje mi ćemo ostati, na toj poslednjoj stanici nade, zajedno. Mesto gde ti i

Kada cinik priča sa nadom, verovatno je pod sedativima ili u želji da se svidi nekom navlači plašt dečačluka. Kada cinik želi nešto, prekriva ga sram jer zna da uzaludno teži da se izvuče iz pakla u koji je sam upao, jureći istinu. Kada cinik ne zna nešto, dečačluk mu na uši izvire i od

Те хладне и кобне зиме, Потресен смрћу свога сина, Чији смрадни дах му за вратом дише, Идиот и Коцкар закуца на тешка врата Једног од манастира Оптине Пустиње И угледа старца по имену Амвросије. Кротки поглед баћушкин Продире у његове очи Које своје патње исказују вештије Него антијунак из Подземља: Болује од Херкулове болести. Танани

Било ми је лакше спознати те из даљине, твоје очи, несавршености, мане и врлине. Боже, сваким трептајем видим то зеленило, дубоко, нежно, а опет продорно, у мој се ум укоренило. Боже знај, нећу је на дан, још мање само на ноћ; речју њеном ја се храним и за живот добијам моћ. Затражио бих плес, макар