Slava je. Mitrovdan. U vazduhu se osecao miris snega. Zurila sam sa spremanjem kako ne bismo kasnili na slavski rucak kod ujne. Tog dana nisam isla u skolu. Od ranog jutra sam znala da biram snalice i gumice za kosu kojima cu vezati i ukrasiti svoju do pola ledja dugu kosu. Mama je znala da […]
Зевсов син јури Солуном на Букефалу. Не осврће се за најдражом књигом Илијадом Коју оставља у својим одајама; Не осврће се за Исом и Гаугамелом Које оставља царству прашине Да се о њима стара. Брзоноги Ахилеј јури за оним Са којим га поистовећују, Пун срџбе и освете. Син бога Ра јури још увек на Букефалу
Gde nikad ne vlada tišina? U mislima. Čak su i preglasne. Sve prisutne. Nisu li usporile nakon tridesete? Ni malo. Divim se, sa kojom brzinom vetra se bore. Svesnije i otvorenije, zbog svoje iskrenosti, gube ravnotežu u tuđoj mudrosti. Sve ređe vagaju. Odlučne, u nameri ostvarenja, uzbuđenjima teže. Sa malo mašte ne čine se nedostižne.
имали смо хиљаде разговора у мојој глави дуго смо причали годинама сазидали смо свет од толиких речи свет у којем си заувек остао као оног уторка у рану јесен а и даље не волим уторке али твој глас волим често ми је озвањао кроз снове и питања где си и да ли ћеш се икада
Divni ljudi Čuj kako se cerekaju Pristojni i užasno vragolasti ko zna kakva iznenađenja kuvaju Da ih nema treba ih patentirati Kao rupu na saksiji napraviti manofukturu o državnom trošku I klepati domaće Jer uvozni su nikakvi Od nas se potruju omlitave i pobegnu Zna li ko bolje od bratije kako se radi o glavi
Dok smo gurali autobus, kome je proklizala lamela, sedamsto, osamsto metara uz blagu uzbrdicu, žene i deca išli su pored nas. Brzo smo se oznojili i počeli glasno da psujemo mada me je osećaj montipajtonovskog absurda prilično zabavljao. Već sam zamišljao kako ću da prepričavam ovo guranje, kao jednom-u-životu anegdotu, praveći se važan, što se
Ima tih praznina koje mi ispune grudi Pa u zenicama dno zapada svugde Svod izrešeta zvezdama I mrlja crninu tuđim galaksijama Tad severni vetar zviždi poput frula Kroz rđava rebra fabričkih skela I rasčešljanih krošnji osakaćenih vrba Da jednostavno biva obesmišljeno Kao zagasla ognjišta Napuštenih kuća Koje nisu više ničiji dom
Ništa se nije promenilo. Lažem sebe da se nešto promenilo, dok i dalje svake večeri ležem sa istim osećajem koji me guši i davi. Opet sam sanjao nepovezane stvari, bez ikakvog smisla. Da li to moja podvest pokušava da mi da do znanja da moj život zapravo nema smisla, iako sam toga već odavno svestan.
Umirem, polako umirem budan. Možda previše budan da bih zavarao sebe pozitivnim mislima. Umirem od sebe, psihički ubijam sebe, do te mere, da bol koju osećam, postaje fizička. Gušim se, boli me grlo. Kao da su sve emocije koje osećam formirale nekakvu grudvu u mom grlu. Grudvu koja je zapela, nema ukusa, samo boli. Toliko
Bila si kreator moje inspiracije. Izgubio sam te, zajedno sa svom inspiracijom koja je gorela u meni. Vatra je prešla na mene i u trenutku kada sam osećao posledju iskru kako sagoreva, pomislih da je kraj, ali nije ga bilo. Kada sam shvatio da sam zapravo ja taj koji bira ono što će ga inspirisati,
1. poglavlje PROLOG Vetar će nam doneti jutro. Doneće nam dim iz pepeljare, isparenja posle kiše kasnih monologa. Nije da je ishod ustoličio predmet pesme. Nije da smo bolje birali reči koje nećemo izgovoriti. Mogli bismo dati temu ili svetlost. Ko smo mi da budimo. Nema ptica za taj kavez. Bez razloga se dižu spomenici.
Prašina je sklonjena sa zelenog naninog kofera onog istog koji je ispisao kilometre pored njenih stopala na prugama sveta onda kada je biti žena imalo drugačije značenje. Tragovi puta na koži uvek su davali snagu na nastavljam dalje. Sada slažem svoje uspomene tu u vazduhu između koji miriše na prošlost i naninu i moju. Sve
