Bio sam kap prosuta iz sivog bokala što preliva Dunav I uplakani klovn čiji cirkus je rastrgao lav ispaljivali su me umesto topovskog đula i lovili u mrežu kao smuđa. odskakao sa obe strane pozornice preformans bez scenarija i publika bez karte Crv koji trikom pretvara u prašinu daske koje život znače Dolazio nepozvan na […]
Toliko sam te vrištala… Godinama, u sebi. Vrištala sam te iz petnih žila u kontradiktornom skladu. U nemiru, mračnom od roletne, Sabijene zalutalom šakom nervozno na veliki prozor, zorama. Vrištala sam te kroz tuđe tajne, krijući te od zlih poganština. I nikada nije ono vreme da te zauvek pustim. Znam da znaš i razumeš da
gotovo da sam se preselila na selo; finkarby. danas sam rastrvila zemlju i posejala salatu, korijander, posadilacrni i beli luk. u toku nedelje ću osmisliti šta dalje. stajala sam tako i gledala u zemlju i razmišljala o reči rastrviti. to tako liči na mene: stojim i razmišljam o rečima. kad smo bili mali,
Reklamiramo se Poput kafića Okupljamo ljude Pod svoj krov Ptice Hranimo Kofeinima Igra rečima Je učinila Svoje Krvi naše krvi Izađite na ulice Neće vas Rastopiti iluzije Turista bez kišobrana Ipak su od sunca I pobegli
Probudila sam se tužna. Očiju punih suza i nekom neobjašnjivom težinom na srcu. Zraci sunca koji su se vešto probijali kroz roletne, nestali su. I nebo je tužno. Danas ćemo plakati zajedno. Pokušavam da usporim, ali automobilima se žuri. Iz jednog takvog, iako je rano, trešti dobra stara „Sve još miriše na nju“. Osmeh se
za ovu reku ja zivot dajem kao lud a to cuva mi glavu cesma je zavrnuta al sa slavine kap jos pada na travu za mudrost predaka odlomi granu i baci u vatru ta mudrost je ko bujica koju sipas u casu i das prosjaku ko me je ovde stavio taj mora da
Stablo se posloži zemlji deblom da pothrani kamin I ne okrivi drvoseču za končinu Ni ptica beskućnica zbog gnezda Ni hlad što nesta zbog ognja Ni sipac što zazvižda žaru Ni gar što posta pepeo. Ni pepeo što raznese vetar Samo drvodelju sa zubatom testerom Što od života udešava škrinju Za grobni kvadratni metar.
Potraži me u odbačenim krilima svilenih moljaca Poslednjem dahu septembra Zaostaloj kapi ispijenog Bermeta Kocki leda na dlanu U okrenutoj šoljici jutarnje kafe Dok zabadaš prstom želju Možda me opet bude u nekom pabu U pogledu sumnjivih lica Kada sunce zakrvavi nebo kao tog decembra Ili dok usisavaš prošlost i ribaš uspomene iz spavaće sobe
Otac bi nas uvek požurivao kada bismo kretali negde. Mama bi baaaaš u tom trenutku shvatila da mora da ušije čarapu i da kane malo laka za nokte da se rupa ne proširi. Brat bi se baš tada zaigrao a ja bih bila izgubljena u vremenu i prostoru, opasana zidinama u sobi ogledala. To je
Tricikl piči. Puste ulice prekrivene blatom iz šume, ljudi vuku drva, grabe se. Valja se spremiti za zimu. Po poljanama po koja krava mršava i u sreh. Piči tricikl preko blata, preko izmeta konja. Maleni vozač tek izašao iz pelena pozdravlja komšiluk. Od kuće do prodavnice nema ni pedeset metara ali vreme se zaustavi svaki
Glavni lik je ležao na podu vezanih ruku. Drhtao je, suze i znoj su se naizmenično spuštali niz lice. Košulja i pantalone bili su prljave i umazane crvenom tečnošću, mnogo toga se desilo danas. Sa druge strane sobe ključ je ubačen u bravu, vrata su zaškripala. Dve siluete sa šeširima su ušle. Nije reagovao kada
Kroz glavu ide lirik- “you got a sweet voice child, why don’t you use it”. Htela je da nazove ovo pisanije “Dnevnik jedne mame”. Nove mame. Novopečene mame, što bi se reklo. Ali nije ona baš pečena, još je medium rare. I nije samo mama. Sve je ono što je i bila pre ovog mladunca.
