Noć Kakva je to senka Minula Zamućenom ivicom Mog vidnog polja? Ne Nisam luda Videla sam taj Ubrzani pokret Titraj mračne energije Izmilele Iz japanskog horora Ne smem da priđem Ne smem ni da bežim Staklo je Previše tanko Mogla bih ga razbiti Uspaničena I ugušiti se U sopstvenoj krvi Pretećoj atmosferi Spoljašnjeg sveta Senka […]
лично, не постоји ми већа казна од равнице све изгледа тако достижно, све звучи лагано, споро и ослобођено све делује оствариво и лако и онда те тако наивног превари очас посла немаш куд да се сакријеш да склониш поглед, бол, чак и срећу немаш куд све око тебе је надохват руке ти си надохват руке
Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха. Кад би поезија била жена, имала би њене о ч и.
„Taši taši tanana..“ pevam dok ih uspavljujem. Reči same teku, više ni ne razmišljam o redosledu. . Kako bi bilo lepo da i meni neko peva uspavanku dok ne zaspim. Dok spokojno ne utonem u san. Da se na trenutak vratim u bezbrižnost detinjstva gde se lepše i mirnije spava. „Taši taši mamika, spremna ti
Dođe smrt na vrata Ne kuca, samo uđe Stane kraj kreveta Spusti ruku na belu postelju Ne prljaj! Dreknem ja Nije Ona tvoja Bunim se Valjda ja znam kada je vreme Izričit sam a molim Misliš da pobeđuješ, Smrti A gubiš Gubiš mogućnost za još jedan tihi ulaz u naš dom Ne prljaj,
Imala sam tu neopisivu sreću da prvi put u životu budem na pravom mesto u pravo vreme i što je najvažnije, u pravoj državi. Po prirodi, slobodna ptica povrh svega, koja gine za slobodu i daje se za nju, ne znam kako bih izdržala da sam bila u nekoj drugoj zemlji za vreme ludila zvanog
Divlji moji kako da razumem zašto nam gledaju u zube I vekovima mamuzaju potomke otimaju pašnjake Usud smo drugačije naravi Divlji stolećima zasejavamo jame klijamo iz grobova kao žito za žetvu hlebu sa sedam kora Jel to podsetnik da se ne damo u amove I ne teglimo na duši krivdu tuđih carstava Ništa do svog
Ptici bez neba u krilama vode pod nogama I krošnje u kljunu Zabranismo jug Trganjem iz jata Darovamo gvozdeni dvorac sa dva pruta obešen o čiviluk Da jecajem do smrti čerupa perije i postane gramofon. Jer I iza gvozdenih stubova Ptica je oduvek verna samo nebu dok ne zanemi ilovači I nikada neće imati drugog
Ne možeš dotaknuti zemlju! Kreneš rukom, ona uzmakne Staneš stopalom, ona se ulegne. Ne možeš dotaknuti zemlju kolenom. Poklekneš, ismeje te. Pravovernom čelu izmakne, apostolni oko od nje ka nebesima okrene. Možeš je pećinom prežiliti, prokopom pohoditi, ali je rukom nećeš dotaći. Posadi stablo, njegovim korenom je ka srcu privuci. Nikako zemlju rukom ne
Vreme u Paklu protiče uobičajeno… Odnosno, ne protiče. Zapravo, ipak protiče, ali ta činjenica u Paklu nema mnogo težine jer patnja je večna i sam protok vremena tu teško da igra neku bitnu ulogu… Nije kao da će doći trenutak kada će Šef reći „E, odslužio si svoje, sutra izlaziš napolje.“ Ali, ide u digresije…
Mi smo duh oglodanog mesa sa kostiju naših starih. Mi smo stopa na mestu gde spustiše koleno uz naklon. Kandilo miriše i dimi. Muzika iz cevanice ulovljenog jelena. Bubanj ozvučen kožom njegove drage, zaklane kraj njega. Kandilo miriše i dimi. Prostrli smo njenu zenicu na stazi, crnu i duboku. Nestaju u
Немам за варке украсну кутију, јалове збирштине, упарађене булументе, што умеју маглу у кесе да пакују, ошараног сам губера уз свилене претенденте. Муцам ослађене реплике ласкаво бљутаве, чкиљим у збирне побуде и модне трендове, гајим џанарике, трчим кроз младе отаве, природним бојама осликавам своје брендове. Празничним прелом певушим уз двојанице, у колоплету палац
