Čitavo se more slilo u nebo Ulilo u potok i oteklo reci smenila se sva godišnja doba Kad se izribala iskrzana linija života Ispruženog dlana prosjaka sa ćoška psi mu razneli čerge kartonsku kasu fijuk sutradan Sad perači izbeljuju natpis -Sitno za hleb gospodo Umirem gladan
nauči me kako da se smijem neka tečaj ne bude preskup neka ne bude predug u godinama sam kad nemam živaca čak ni za šoping umaraju me neonska svjetla neonski prolaznici neonski jezici: dobar dan, kako si moja je ljubomora postala dvonožna, pretila, sve mi više nalikuje, a suosjećanje artistrično svako malo traži tablete protiv
Ti si moj neostvareni san, ne mogu bez tebe više ni dan. Pruži mi nadu u bolje sutra vrati mi želju za nova jutra. Tvoja ruka je most ka boljem svetu, gde želje naše slobodno lete, pruži mi svoju nadu, i zajedno ćemo koračati kroz snove. Povedi me, draga, gde god hoćeš, u snovima, stvarnosti,
Treba nam da ostanemo ono što jesmo ti meni, i ja tebi, da možemo jednom sve to prepričavati imenima koje smo birali, u putu za Dubrovnik. Treba nam kafa svakog dana posle četiri, grafit na zidu Nedostaješ mi, kasetofon u praznoj sobi i boca vina, da lakše dočekamo jutro. Treba nam onaj put u Peru
Prvo sam prestala da pevam. Onda sam prestala da crtam. Na kraju sam prestala da pišem. Vremenom sam počinjala sve teže i da dišem. Prestala sam da pevam kada sam čula pevače koji su mi zaledili glasne žice. Pored njih bi se čovek potrudio da ne zapeva ni samoglasnik prilikom govora, makar mu to bio
Sedela je na obali zagledana u more. Rano jutro, osam sati, nigde nikoga. Sunce se probudilo i rastezalo svoje zrake sve unedogled, grejući krovove kuća, slučajne prolaznike i njena gola ramena. “Ne želim da ovaj trenutak prestane. U savršenom sam raspoloženju, danu i na pravom mestu. Ovo se zove živeti sada i ovde” – razgovarala je sa
Њене црне крупне очи као крила ластавице су трепериле док је падала покошен метком. Њена кратка одсечена коса натопљена крвљу се слепила за главу и у том моменту само јој је пролазила једна мисао: „Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће…сазнаће да сам….”.
Vreme će pregristi danas u zalogaj i progutati u juče. čim krene da vari smučiće mu se u želucu koliko je nezdravih možda će se i otrovati Jer sebi ste izašli na nos. žderući se iznutra do skeleta pojedinačno I međusobno S verom da ste krupni komad za večnost Unatoč samo Presni ulov za juriše
Na zapadu, gde sunce ljubi oblake, u sutonu, pršti rumenilo. Klepet ptičjih krila su kao koraci. One seku svojim letom prizor, i rasplamsavaju moju maštu. Ne smem da gledam, jer moja duša je okrenuta ka istoku u mrak, u tminu, u ništavilo iz kog dopiru zvuci tišine i mira. U Platonovom svetu formi, postoji sve
Да је Брод испунио жељу једног Јеврејина Никада се не бисмо загубили У лавиринту бесмисла попут Јозефа К Не бисмо осетили још многе крике Ратног времена што цвиле у свакој речи Тадашње књижевности Не бисмо остали жељни сазнања Да ли ће К победити у борби са Замком Не бисмо се ишчуђавали и истраживали Зашто се
Jednom sam tražila rime u tebi prstima učila neravnine i teksture gledala u ponore i kroz prozore tamo u svet gde je tek trebalo stići Jednom sam pisala pesme i strahom opipavala put ispred sebe katancima zaključala sve one delove sebe koji su u bojama i šljokicama i staklićima sve ono što isijava to
Problem sa velikim gradovima je u tome Što u njima ima više ljudi koji mirišu kao ti Puštam te da mi tečeš kroz ruke kao Dunav Samo, ja ne mogu da presečem grad I dođem do tebe Puštam te da mi tečeš kroz ruke Kao pesma Nezapisana Ako se dovoljno dugo skrivaš Neko će doći
