Čini mi se da o svemu možete pregovarati osim o svojim ključnim vrednostima, utemeljenim u vama dugogodišnjim naporima da izgradite sebe onakvim kakvi ste danas. I svaki pokušaj da se promenite, prilagodite, umanjite ili uveličate, završi se neuspehom. Jer vas prilagođavanje žulja, pritiska i steže. Trpite i mučite sebe ne bi li se uklopili u […]
Откада знам за себе, у мојој се кући говорило да је деда порочан човек. Баба је стално викала: „Сваког јутра он мора нешто да попије. Па још пали и те цигаре, увек ми смрде све завесе.“ Највећи проблем се стварао када комшиница Марија дође на кафу, па онда случајно, кроз причу, дода да њен Митар,
Опрости – рече он, прочитавши малопре добијено писмо: „У последње време баш често размишљам о будућности. Када сам одлазио од куће, уочио сам неке детаље које сам до тада, гледајући, прескакао. Схватио сам да ће оне воћке ускоро да се осуше, и да травњак испред куће није уредно покошен, а тамошње кртице су толико узеле
When I’d take your hand, And sing you song, Then maybe you would say, Come lay with me love me, And I would surely stay. Šuštalo je lišće u vreloj letnjoj noći. Blagi vetar grlio se sa akustičnim zvucima koji su zavodili predaleke zvezde. Kosti se prikrade misao. Samo budala ne bi uživala. Noćas. U
Jesen je počela naglo i razvijala se nekontrolisano. Dan za danom je pljuštala kiša i tmurni oblaci su opsedali vidik kojim se volela opijati sa prozora svoje sobe. Nije ni čudo što joj je raspoloženje bilo grozno. Umesto slika spoljašnjeg sveta, pred očima joj je promicao film njenog života. Siva ulica i bljatnjavi sokaci. Sivo
Duša je samo međa između ovog i onog sveta na kojoj pokušavam da naslikam autoportret Dim cigarete je tu, ne da prekrije, već da pojednostavi okolinu Da bih mogla da tragam Znakovni jezik je tu, ne da bih govorila, Već da bi ruke dobile prostor potreban rečima Pesmi treba oduzeti sve što ne govori o
Није лако бити наследник. Носити то страшно бреме на леђима да си можда недостојан или ћеш недостојан постати. Да си омален или свакако мањи но што су твоји преци били. Да у теби нема довољно части, поштења, храбрости и јунаштва. Да се честитост не наслеђује него учи. А ко тебе, несрећно посмрче, да научи ичему.
Dve jabuke su već danima stajale na njenom radnom stolu smeštenom u dnu sobe, ispod prozora. Kroz stakla koja nisu bila baš sasvim čista jesen je dobacivala svoje živahne tonove. Gomile knjiga i svesaka, otvorenih, ovlaš prelistanih i odloženih stajale su razbacane svuda unaokolo po glatkoj površini. Jedna jabuka je bila žuta i pegava, tek
Koliko smo godina potrošili u pokušajima da se dopadnemo drugima. Roditeljima, nastavnicima, poznanicima, partnerima pa i sopstvenoj deci. Večito preispitujući tuđe namere i postupke, dešifrujući njihove reči, poglede i pokrete. Šta drugi o nama govore? Šta misle zapravo o nama? A ti neki drugi, oni ne razmišljaju o nama već preispituju naše namere i postupke,
Postojala je ta neka stara kruška u dvorištu njenih roditelja na koju nikad nije obraćala naročitu pažnju. Drvo je bilo veliko i čvornovato, a zbog starosti je slabo rađalo. Kruške bi vrlo brzo nakon što bi dostigle određenu veličinu padale na zemlju i onda bi ih njena majka sakupila i od njih napravila marmeladu, a
Лето је. Дани су дуги, претопли. Једино су јутра очаравајуће свежа. Понедељак је, често туробан, не баш омиљени дан. Напреже се воља да се одобровољи. Исцуреће накупљена енергија, као кроз пешчани сат. Зрно по зрно. Дан почиње музиком. Певушиш умишљени ритам док корачаш. За то ти не треба електроника. Ни сам не знаш одакле се
Na kom ja jeziku da pišem, bila je dilema. Sada znam, na svom, na maternjem. Kažu da osećanja najbolje možemo izraziti na maternjem jeziku. Nema više dileme! Sada je vreme da nastavim sa onim što najbolje umem a šta sam zapostavila, ostavila sa strane, naprežući moždane vijuge da nauče novi jezik i na njemu rezmišljaju.
