Odavno papir stoji prazan, ako ovo po čemu pišem i može da se naziva nekakvim papirom. Zato, hoću da ga ispunim, da ne bude više dosadno beo, ali i kad je beo, on je zapravo tmuran, prazan i dosadan, pa i usamljen. Nekako, kad ga gledam takvog, imam utisak da bi i on svašta da […]
Treptaj, tren, i nestaneš Isto kao kad si i došao U trenutku postao moj celi svet Ili je možda s tobom Moj svet i nastao Zažmurim na sekund, opet te nema Pa se zapitam jesi li uopšte stvaran Ili si zapravo samo tuđa sena Samo pesma Samo san Treptaj, tren, i opet si
Zario sam umorne prste u pesak poda mnom, poput radoznalog deteta, opčinjen njegovom bojom i toplinom. Želeo sam da upijem taj osećaj beskonačne dubine, koja kao da skriva nešto sveto, ono što nije namenjeno običnom smrtniku. Voda je nadolazila u talasima praveći refleksiju na obali, u kojoj sam prvi put, posle mnogo godina video svoj
Vrište ulice, vrište ljudi, Vrišti zemlja Svud’ neki pogani jezici, Palacaju Žamor, žeđ, laži, U mnoštvu silueta Vrištim i ja da me ne proguta, Histerija Božija ruka pali šibicu.
Noć je. Milan radi u vodenici a Nikola mu pomaže. Sve je mirno. Tišinu prekida samo kloparanje vodeničkog točka i Petrov ulazak na vrata. Milan i Nikola okretoše se ka njemu. Petar sede na stolicu bled ko krpa. -Šta je bilo Pero?-upita ga Milan. Nikola mu bez reči daje rakiju. Petar poteže iz flaše i
sedim ili sedim i jedno je i drugo za kafanskim stolom piće jedno pa drugo za muzičare dve pesme prva moja poslednja tvoja uzimam kaput ispijam kao brišem je sa lica zazvonio je sat
Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti
Sjetim se tako tih davnih jeseni imala sam jednu omiljenu jaknu. Neka smeđa boja kao i godišnje doba boja zemlje. Kad prođu ljetnje vrućine jedva sam čekala ta hladnija jutra i večeri. Oblačila sam tu jaknu proštepanu na romboide sa rajfešlusom do brade ušuškavala bi se u nju grijala i voljela jesen. Nosila sam
Pet ujutru je. Ne pitaj me što sam budan. Znaš ti dobro gde sam bio i šta sam radio. Znam da me nećeš zvati kroz puste ulice. Znam da ka drugima noćas bacaš udice. Znam da ne želiš ni da me pogledaš u lice. Znam to ledeno telo sa srcem ubice. Zašto sam dozvolio da
Daljina nas ne gasi Sad smo daleko, a osećam te kao hladnu ranu,svaka tvoja misao prolazi kroz mene, oštra, bolna,kao da svaka sekunda bez tebe reže moju dušu,a opet, jedino me ta bol drži blizu tebe. Daljina nas ne gasi, ne gubiš se u vremenu,svaka
A u oktobru Sam svoja Sama sa sobom Mesec boja i sunca Kiše i sivila Vreme igra Toplo hladno sa nama A ja sam I topla i hladna Sa sobom Obasjana suncem Mokra od kiše Puna boja i sivila
Ne moraš ništa da kažeš. Samo ćuti, jer u ćutanju osetim mnogo više nego u hiljadu bezvrednih reči, reči kojih svakako nema, reči koje su ostale negde iza nas, reči koje su stigle pravoj osobi u pogrešno vreme. Nek izgore svi ovi papiri dok gledam tvoje oči, tamnije od noći. Nek sve izgori dok se
