Ostavila sam cigareDobro, uzmem nekad tek po koju, ne uvek, ne od svakogJednom mi je rečeno da, ako zapalim samo u srećnim trenucima, u tome nema toliko zlog Ostavljam i neke druge loše navike i stvariNeke manje-više uspešnoMalu crnu haljinu sam ostavila u ormanu, pa da ne čami tako, obučem je nekad, čisto da je […]
Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i
Beleška broj jedan I Mogli smo se da se nazovemo sinhronicitet u nastajanju. Ništa drugo nismo ni bili, ako me neko pita. Jedna simfonija koja nema korak napred, niti korak nazad. A voleo sam naše društvo. Nekako smo se upotpunjavali, sve želje postajale su ostvarive. Pa i one naglavačke. Bez premca, sve do jedne. Sve
Mesec je sluga talasa, obe njegove strane. Sunce je već svoje, osim par pega i nema neke mane. Uprkos strašnjoj jurnjavi, poput dečijeg trčanja u parku, kat kad stignu da naprave pauzu i predahnu u istoj liniji. I gledaju jedno drugog tako. Svi ljudi se čude toj pojavi njima samo znanoj. Neki kažu da
Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti.. – Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom. – Ti
1. Jovana i Mirko sedeli su u kancelariji. Jovana je kao i uvek sedela na svom stolu. Mlada buntovnica koja nikome nije davala šansu i koja nije imala puno prijatelja. Njen stariji brat bio je njena sušta suprotnost: bio je poverljiviji, lako se vezivao. Slučajeve je radio srcem, dok je njegova mlađa sestra sve radila
1. poglavlje Susreti Postoji nešto što skrivam. Sad, dok Vas gledam u oči i čujem Vaš dah koji se seče sa rečima koje dolaze jedna za drugom, osećam da neću biti iskrena prema Vama, kada kao metak zbacite tišinu ka meni, u nadi da je ja presečem jakim tonom koji prenosi nešto nalik odgovoru na
Nisi više beba Penješ mi se po glavi Unutra si rupu napravio Zajedno odgajamo A ti se bojiš Kao da si sam U izvoru boli Ne dozvoli Da ne otvoriš oči Sekund je dovoljan Da se zaboravi vek Zaustavi na tren Ovaj šareni svet.
Morsko plavo Ne volim te Nikad i nisam Gledam te I ne vidim kraj Dubinama plovim Sa nekoliko kapi Gutam vazduh So mi je obrok U mislima 24h pomračenju goli otok
I Poezija identiteta Na čijem se pragu Češaš noćas? Četvrtina si projekat Četvrtina jastuk Četvrtina more na koje ne želiš da ideš Ali ipak siliš sebe – Zarad koga? A četvrtina pesma koja tebe na silu peva. -Kako to misliš pesma peva? Zar ne peva čovek? Peva pesmu? -Ja pišem. Ton postoji pre mene. Pesma
Оригинална прича у свету Десет Дарова (1115 reči) Енциклопедиста је застао на ивици висоравни. Имао је поглед на читаво ново царство Поклоника. Иза њега беху само рушевине прастарих народа и свет који је после свих мука морао да се одрекне плодности и обећања раскоши која иначе олако нуди људима. Осмехивала му се ужарена звер
Prolog „U svojim maštanjima, ja sam često – veli on – dolazio do čudnih misli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude, kad bi se to najedared odnekud zahtevalo; a međutim, ni dana nisam kadar provesti ni sa kim u istoj sobi.“ – Dostojevski, „Braća Karamazovi“ Godinama kasnije, ponovo
