Kako sam zavela Rusa

3. poglavlje

Irena

Rano sam shvatila da istina nije uvek poželjna. Ni potrebna. U svetu u kojem svi igraju neku svoju ulogu, ja sam postala samo veštija, preciznija, možda čak i jedna od najboljih. Laganje mi više ne izaziva nelagodu; naprotiv, postalo je deo moje rutine, skoro kao refleks. Lažem jer mi tako odgovara. Lažem jer se iza tih reči krijem, pravu sebe oblikujem u sliku koju drugi žele da vide, ili više ni sama ne znam ko sam. Njegovim roditeljima nudim najbolju verziju sebe. Nežnu, pažljivu, smirenu. Ženu koja, naizgled, u Maksimu vidi ceo svoj svet. Gledam ga toplim, blagim pogledom, iako u njemu nema ničeg stvarnog. Dodirujem ga samo kada treba – najčešće po ramenu, uz osmeh koji deluje spontano. Smeštam ruku u njegovu samo kada je to potrebno. Istina je da mi dodiri izazivaju nelagodu. Ne prijaju mi. Na neki čudan način mi se gade. Ne želim njegovu blizinu više nego što je neophodno.

Lažem i svoje drugarice. Pričam im o velikoj sreći, o ljubavi punoj nežnosti, o pažnji koju mi, navodno, svakodnevno pruža. U stvarnosti, jedina “pažnja” koju mi je zaista posvetio bila je uvreda, kada mi je rekao da sam kao drvo i da ne znam da se ljubim. A zapravo, bilo je i gore od toga. I ne, nisam bila srećna kako se sve završilo. Ni blizu. Ali nije me bilo ni briga. Ono što donekle olakšava čitavu situaciju jeste to što je Maksim fizički privlačan. Visok je, mišićav, ima taj ozbiljan, smiren izgled i miriše čisto i muževno. S te strane, neće mi biti odbojno. Lagala sam i dopustila prijateljicama da se dive toj našoj “idealnoj vezi”, jer on deluje moćno, stabilno, i, naravno – prebogat je. I sviđa mi se njihov pogled, ta tupa zavist u očima.

Njegovim poslovnim saradnicima i prijateljicama predstavljam kao savršen dodatak, ono što mu priliči – smirena, elegantna. Govorim kada treba, ćutim kada je potrebno. Ja sam trofejna žena, neupadljiva i savršena slagalica njegovog života. Ja to zaista i jesam mirna, elegantna, hladna, neupadljiva. Tačno onakva kakvu on želi. Sve što mu je potrebno. Smirena sam, promišljena, organizovana… možda čak i previše. Ali to sam ja.

Sedela sam u polumraku „Zore“, modernog beogradskog bara u Dorćolu, čašu bezalkoholnog mohita vrtela među prstima dok su Marina i Lidija lagano pile belo vino. Ne bih rekla da su mi bile prave prijateljice, ali su bile dobro društvo, one devojke koje uvek znaju ko s kim spava i ko nosi original, a ko fejk. Zapravo, otkako sam se preselila iz SDA u Srbiju, nisam imala istinske prijatelje, ali sam imala dosta poznanica poput njih dve.

„Dakle?“ Marina je podigla čašu ka meni, kao da želi da nazdravi činjenici da sam ja obična smrtnica uhvatila bogatog momka i ne krije zavist. „Onda otkud ti s njim? Muškarci tog kalibra se ne upoznaju na fakultetu ili u nekom jeftinom klubu?“

Ukratko sam im ispričala da se udajem, ali nijedna nije bila zainteresovana sve dok nisu saznale o kome se radi. Lidija se nagnula napred, kao da je tek sada postala svesna da sam ja tu.

„Maksim Mozorov,” dodala je Lidija ljubomorno, kao da joj samo izgovaranje prezimena peče jezik. „Ne možeš da nas ubediš da ste se sreli slučajno i da ovo nije tvoja lična jebena bajka. Život iz snova! Čoveče, čovek ima dve korporacije!”

„Vas dve ste se uhvatile za njegovo prezime i korporacije, kao da sam neka devojka koja se kači za ime i lifestyle,” nasmejem se s blagom dozom ironije. „Kao da ne postoji ništa više od toga kod njega. Maksim možda nosi prezime koje otvara vrata i vodi flotu brodova, ali ima i druge kvalitete.”

„Zar je porodična istorija toliko duga?” Marina je znatiželjna.

„Da. Imaju dugu i značajnu istoriju i ozbiljan uticaj u pomorskoj industriji.” Govorim joj ono što i želi da čuje.

„Nije ti dosadno s nekim takvim?” upita Lidija, prekrstivši noge i uspravljajući se na stolici. „Mislim, okej, moćan je, zgodan, sve to stoji, ali deluje kao da pričaš sa robotom.” Njen ton bio je sarkastično prijatan, kao da je istovremeno zadirkivala i provocirala odgovor.

„Ne, nije.” Odgovaram kratko, bez dodatnog objašnjenja.

„I dalje mi nije jasno kako ste se upoznali,” Marina uperi pogled u mene.

„Prvi put sam ga primetila u jednom restoranu gde sam često u poslednje vreme odlazila, a nekako se potrefilo da je i on uvek sedeo u istom separeu. I eto, nekako se dogodilo,” slegnem ramenima s poluosmehom, glumeći da ne znam kako da nastavim. Lako se nosim sa lažima osmehom i izbegavanjem suvišnih reči.

Lako se nosim sa lažima. Osmehom i izbegavanjem suvišnih reči.

Lidija uzdahnu teatralno. „Najgore je od svega što ti izgleda ni ne znaš koliko je bogat i samo si upala u to. A ja pokušavam pet meseci da dođem do jednog Petra koji ima stan u Beogradu na vodi i auto koji nije na lizing.”

Ovaj put se nasmejem iskreno, ali nežno. „To je samo etiketa. Maksim je više od jednog bogatog čoveka.”

I dok one nastavljaju da komentarišu njegov izgled, uticaj i novac, ja ćutim, ne zato što nemam šta da dodam, već zato što bih možda rekla previše. Jasno je da su one zavidne što sam se preselila u Rusiju zbog studija, što ću se „lepo” udati, ali sa njima nisam primorana da budem nežna i tiha.

Dva sata kasnije sedim u svojoj dečijoj sobi, u kući roditelja koji su me odgajili, i razmišljam koliko se moj život promenio tokom godina. Moja biološka majka je Amerikanka, a otac Srbin. Dakle, ne, ljudi koje zovem mama i tata nisu moji biološki roditelji, ali su jedini koje istinski doživljavam kao roditelje. Tata mi je zapravo stric, rođeni brat mog oca. Usvojio me je zajedno sa ženom koju je upoznao nakon što smo se iz SDA preselili u Beograd. On je ranije bio vojnik, a sada radi u bezbednosnim strukturama, dok mama, osim što je nastavnica srpskog jezika u osnovnoj školi, vodi i mali restoran brze hrane u centru grada, uz tatinu pomoć. Iako su se suočavali sa finansijskim problemima, uspela sam da upišem školu u Rusiji zahvaljujući stipendiji. Oni su mi plaćali samo garderobu, hranu i sitne troškove.

Ne mogu reći da smo se savršeno slagali, zapravo, nisam imala dobar odnos s ostatkom mamine porodice. Iako sam kao dete delovala smireno i nežno, u sebi sam često osećala nesklad i nelagodu koju nisam pokazivala. Zato sam volela da provodim vreme što dalje od njih – svaki susret me podsećao na stvari koje sam želela da zaboravim, uspomene koje sam pokušavala da ostavim iza sebe. Mama je, s druge strane, bila oduševljena mojim izborima i udajom. Za nju je to bila prilika da okrenem novi list. U njenim očima vidim ponos i nadu da ću konačno naći sreću.

„Onda… sigurna si da ne želiš da pozoveš ostale?“ upitala je mama tiho, zaustavivši se na pragu moje sobe. Naslanjala se na dovratak, kao da je i sama neodlučna.

Podigla sam pogled s kreveta, gde sam sedela sa prekrštenim nogama.

„Da,“ rekla sam mirno, ali odlučno. „Želim da ovo veče provedemo samo nas troje. Samo mi – kao nekada.“

Mama je tiho klimnula glavom. Znala sam da bi volela da kuća bude puna, da se kroz hodnike razleže glasni smeh, da svi pričaju uglas kao nekada. Ali meni je toga bilo dosta. Želela sam mir. Tišinu. Da možda i poslednje veče provedem spokojno.

„U redu,“ rekla je tiho, osmehnuvši se. „Biće sve kako ti želiš.“

Ušla je tiho u sobu i sela na krevet pored mene. Njena ruka je lagano pronašla moju, nežno je obuhvatila. Ovog puta se nisam povukla, nisam se trznula kao nekada. Samo sam je pustila da ostane tu. „Volim što si uspela da se izboriš sa svim tim,“ rekla je tiho, s blagim osmehom. „I što ti, napokon, sve kreće na bolje.“

Sastanak u podzemnom bunkeru — Moskva, vojna baza „Krasnyj Orel“, 16. april 2001. godine, 18:45