Kako sam zavela Rusa

Irena

Devojačko veče provela sam mirno, tiho, onako kako mi je najviše prijalo. Nikada nisam bila tip za bučne klubove, pijane izlive euforije ni pozive na binu od strane nepoznatog muškarca u uniformi čija je „zabava” podrazumevala nešto između šale i neprijatnosti. Nije to moj stil, nikada nije ni bio. Umesto toga, odabrala sam restoran s pogledom na reku, elegantan, smiren, mesto koje je nosilo vrstu smirenosti, sa finim stolnjacima i tihom muzikom koja je prijala. Na stolu su se smenjivali tanjiri pažljivo pripremljenih jela, a flaše vina su se otvarale jedna za drugom dok su devojke nazdravljale i smejale se. Ja sam, međutim, ostala pri svom izboru, bezalkoholni kokteli, lagani i osvežavajući. Srećom, nijedna od njih nije postavljala previše pitanja, a ja sam bez problema lagala.

Ne udajem se iz ljubavi. Nema onih čuvenih leptirića u stomaku, praznih priča i onog retardiranog osmeha pri pomisli na zajednički život. Udajem se dogovoreno, smišljeno, iz interesa, strategije, obostrane koristi. Sama sam sebi stavila omču oko vrata, zavezala je sopstvenom odlukom i nazvala je brakom. Svesno se vezujem za čoveka koji nikada neće pristati na razvod, a ta spoznaja teža je od bilo kakvog prstena koji bih mogla da nosim. Nosim prelep prsten, naravno, iz Cartierove kolekcije, jer u ruskoj kulturi nije samo stvar ukusa već i statusa. Kažu da koliko je prsten skup, toliko je muškarac moćan. A Maksim ne pravi kompromise kad pokazuje moć. Blistav dijamant, savršeno brušen, uhvaćen u tanki zlatni obruč, svetlucao je kao da zna svoju vrednost. Ispod kamena, s unutrašnje strane prstena, urezan je sićušan leptirić. Prelep prsten i sviđa mi se da ga nosim.

Za mene to veče nije imalo onu draž koju mnoge mlade osećaju. Naprotiv, bilo je to moje poslednje veče bez etiketa, bez pripadnosti koju sam sama birala. Možda čak i poslednje veče kada sam još mogla biti samo osoba, nečije ime, a ne nečija funkcija. Nečija žena. Nečiji trofej.

Maksim ima sve, bogatstvo, moć, poštovanje, čak i strah. Sve, osim onoga što se od muškarca poput njega očekuje. Nema ženu uz sebe. A tu na scenu stupam ja. Savršeno se uklapam u ono što traži. Mirna. Lepog držanja. Poslušna. Tačno onakva kakvu želi kraj sebe, žena koja neće postavljati pitanja, koja neće praviti greške, niti scene. Trofej koji se ne vadi iz vitrine. Nekoga ko ga nikada neće izdati. Nikada upitati zašto. Nikada pogledati preko granice dogovora. A to sam ja, Irena. Savršena za funkciju.

Nakon povratka iz Beograda, posvetila sam se sebi. Završavala sam seminar iz međunarodne diplomatije i pripremala se za poslednje kolokvijume. Biblioteka mi je postala sklonište, a knjige jedino društvo koje mi je prijalo. Naravno, nisam mogla izbeći ni obaveze koje dolaze s mojim statusom. Događaji, večere, popodnevne čajanke sa Maksimovom majkom, budućom svekrvom koja me s ponosom predstavlja kao sjajan primer odabira svoga sina. Kao trofej. Savršeno ispolirana figura. Lepa. Obrazovana. Tiha.

Odmerena je i dama u punom smislu te reči. Visoka, uspravna, s držanjem koje govori o godinama dostojanstva. Na njenom licu i dalje se nazire nekadašnja lepota, zapravo, još uvek je lepa. Ne skriva godine botoksom, niti beži od njih estetskim operacijama. Ona stari prirodno. Za razliku od mene i Maksima, njegovi roditelji su se venčali iz ljubavi. Prave, velike ljubavi. Ljubavi koja traje i sada, očigledna je, snažna. Na neki način, ona mi se zaista dopada. Nije mi neprijatno da provodim vreme s njom. Nije tiha ni uzdržana, već žena naglog temperamenta, koji pokušava da prikrije, ali joj to retko uspeva. Ispliva, brzo i burno. Zapravo, i ona i njen muž su vatreni, strasni ljudi. Teško mi je da shvatim kako su uspeli da ostanu zajedno toliko decenija. Njihov brak je kao sudar dve sile koje se čudesno opstaju.

Iako je jutro proteklo u haosu fakultetskih obaveza, a potom i na ručku s koleginicom, ceo dan sam se osećala… čudno. Nedefinisano. Ostatak dana sam provela pripremajući sebe, spolja, ali i iznutra. Želela sam da izgledam tačno onako kako me on navikao da viđa: savršenu. Kod frizera su mi pažljivo oblikovali dugu kosu boje meda, svaka vlas je morala da legne savršeno. Biranje odeće trajalo je beskonačno, kao da nijedna haljina nije bila dovoljno prava. Naravno, pedikir i manikir nisu mogli da se preskoče. U meni je rasla nervoza, jer veče koje dolazi nije obično. Ovo je noć u kojoj ću izgubiti nevinost. Ne znam kako ću reagovati na njegov dodir. Ne znam hoću li uspeti da sakrijem strah, da ostanem sabrana. A opet… moramo to da obavimo. Dogovor postoji. Očekivanje postoji.

Strah me je. Možda i previše. Ali ovo je nešto što se mora obaviti. Ne znam da li bi bilo lakše da je drugačije da je to neko koga volim, neko ko voli mene. Možda bi tada bilo manje strepnje, možda bi mi telo drugačije reagovalo, opuštenije, sigurnije. Ali… Maksim mi se bar ne gadi. To je valjda dovoljno za početak. Možda neće biti onako neprijatno, bolno ili hladno kako zamišljam.

                      Maksim

Dan mi je započeo sastankom s ministrom energetike u njegovom kabinetu unutar kompleksa Vlade na Staroj Ploshchadi. Zgrada je već na prvi pogled slala jasnu poruku, ulaz koji odiše autoritetom, sloj obezbeđenja i hladna tišina koju nije remetilo čak ni moje hodanje. Bio sam ovde nebrojeno puta, pa me više nisu impresionirali ni kabinet obložen tamnim drvetom koje guta svetlost, ni visoki plafoni, ni teške burgundske zavese koje zaklanjaju svaki trag dana. Vazduh je ovde bio i previše gust, zasićen mirisom starog papira, voska i duvana.

Prevazišao sam vreme kada su mi bile bitne same brojke u megavatima, sada mi je bio potreban ključ za tihu, ali čvrstu kontrolu nad strateškom energetskom infrastrukturom Rusije. Nije bilo reči samo o dozvolama, već o čitavoj mreži i zaštiti energetskog sistema. Planirali smo male nuklearne reaktore u saradnji s privatnim firmama, skrivene kablove za vojne veze i posebna energetska čvorišta koja mogu da funkcionišu čak i ako je ceo sistem isključen. Za ovakve projekte potrebna je potpuna posvećenost i poverenje, ne samo obična saradnja.

A tu na scenu stupa Sokolov Defense, kompanija koja pravi vrhunska borbena vozila, tenkove, dronove i savremene vojne sisteme. Osim oružja, razvijaju i posebna energetska rešenja: mini nuklearne reaktore, geotermalne sisteme i zatvorene energetske cikluse za baze koje moraju da funkcionišu bez spoljne mreže.

Pod mojom kontrolom su dve velike korporacije. Prva je Mozorovska Pomorska Korporacija  ona se bavi brodogradnjom i transportom, gradi strateške luke, upravlja flotama i pokriva važne morske rute. Druga je Sokolov Defense — lider u vojnoj industriji, ali i važan igrač u energetici. U mojim rukama je velika moć, toliko da mogu da utičem i na privredu i na vojsku.

Zbog toga je bilo posebno važno pitanje tajnih vojnih baza u Sibiru, jer one ne postoje ni na zvaničnim mapama, a da bi funkcionisale, moraju imati sopstvenu energiju. Tu opet na scenu stupa Sokolov Defense, koji omogućava korišćenje tople vode iz zemlje i eksperimente sa fuzijom.

Ministar je znao da ga ne trebam zbog saveta, već zbog potpisa, i to je uvek funkcionisalo dobro, jer je ministar tražio samo sigurnost svoje političke pozicije.

Nakon toga usledili su sastanci sa tri vodeća direktora banke. Prvi je bio na jahti, a direktor, koji je nekoliko godina mlađi od mene, nosio je odelo vredno više nego što pola zemlje zaradi za ceo mesec. Drugi sastanak održan je sa iskusnim licem koje je poslovalo i sa mojim ocem i sa stricem. Treći je bio u privatnom striptiz baru, sa konjakom u jednoj ruci i kubanskom cigaretom u drugoj, mojim omiljenim Montecristo Dumas iz linije 1935. godine.

Do večeri sam imao sve što mi je bilo potrebno, saglasnosti, klauzule, neizgovorene dogovore. Naravno, tokom dana morao sam uklopiti i golf sa svojim ocem. Sergeja je uhvatila kriza srednjih godina jer poslednjih meseci želi da provodimo više vremena zajedno. Igramo golf i razgovaramo o poslu, dve stvari koje nikako ne idu uz mene. Volim da trčim i razmišljam o rasporedu koji me očekuje tokom dana, da treniram, ali golf mi nije ni na poslednjem mestu na listi prioriteta.

I poslednji sastanak bio je u stanu sa Irenom. Vrata stana imaju ključ, ali otključavanje funkcioniše isključivo prepoznavanjem dlana. Senzor pored kvake beleži temperaturu, konture i puls, a pristup imamo samo nas dvoje. Bezbednost je za mene više od mere opreza, dok ona vidi sedmoricu momaka iz obezbeđenja, još toliko je skriveno. I svi znaju svoj zadatak. Pored toga, lift, ulaz, hodnik, čak i betonsko stubište su pokriveni kamerama.

Ulazim u stan, u pozadini tiha, prigušena muzika. Irena stoji uspravno, kao vojnik koji dočekuje komandira, leđa prava, pogled bez treptaja. Obučena je savršeno, naravno da jeste. Uvek je. Crna haljina prati liniju njenog tela kao da je sašivena za nju, bez ijednog pogrešnog šava. Na nogama su visoke potpetice. Kosa boje meda spušta se u savršeno ispeglanim talasima niz leđa. Ni jedna dlačica ne beži, sve stoji kao pod komandom. Ten je besprekoran, usne diskretno naglašene, pogled hladan i proračunat. Izgleda kao da je upravo izašla iz one plastične kutije za Barbi lutke, sve na svom mestu, kao po fabričkoj specifikaciji. I ne, to me ne privlači. Naprotiv, odbija me. Ne progovara, ne smeši se, nego drži distancu. Izujem cipele, skinem sako i nehajno ga prebacim preko naslona kauča. Kravata sledi za njim i onda joj se sitnim koracima približim. Kao da sam prišao zidu. Ne, zapravo, kad udarim zid, barem dobijem povratni udarac. Od nje ne dobijam ni „ćao“.

Prstima joj obuhvatim bradu, lagano podižući glavu, a jedino u njenim očima uočavam ono što skriva strah ispod savršene maske.

„Sigurna si?“ upitam tiho.

„Pa, mora puknuti himen, zar ne?“ odgovara hladno, kao da pokušava da se udalji od sopstvenog osećanja.

„Irena, svesna si da će moja kita uskoro ući u tebe, i nije to samo jedan ubod da se himen probije.“

„Pa, zar himen ne može da pukne kao tanak papir, odjednom, neprimetno?“ izgovara hladno.

Dođe mi da se momentalno zveknem po glavi. Gleda me svojim mačkastim očima, i ona pokušava da mi prodaje teoriju o tome kako gubitak nevinosti nije ništa posebno. Da nije tako, odavno bi izgubila nevinost negde bezveze, u nekoj garaži, na zadnjem sedištu auta, ili na nekom zaboravljenom mestu. Ipak, važno joj je. A ja ću biti jedini koji će je prvi i jedini dodirnuti. Nije se odlučila na taj korak iz ljubavi ili strasti, već iz hladne, proračunate okolnosti. Gadi joj se, da, verovatno joj se sada sve ovo gadi. Ali ona je svesna „pucanja himena“ i ko zna kako to seks u njenom mozgu zapravo izgleda. Možda kao horor priča, ako te je previše strah, ne gledaš; ako si ravnodušan, nemaš interesa.

Prstima joj sklanjam pramen medene kose iza uveta. Iako je pokret blag, pogled mi je direktan, oštar i bez trunke milosti. Sama je odlučila da odbaci svaki osećaj kada je rekla „da”. Ukočena je, vilica zategnuta, dlanovi stegnuti pored bedara kao da čeka da je kaznim ili uradim šta god hoću. Nije opuštena. Nije spremna. Zatrepće, kao da sam je udario, a ne dodirnuo po kosi. Mačkaste oči joj beže na trenutak, ali nema ni traga da joj ovo godi.

„Nisi spremna.“

„Nisam,“ priznaje i ne pokušava da sakrije istinu. „Ali verovatno nikada neću biti. Zato mora da se završi večeras.“

„Znaš da posle toga nema nazad, Irena?“

„Znam. I ne tražim put nazad.“

Prstima joj sklonim pramen medene kose s obraza, ali ovaj put zadržim dodir. Njena koža je ledena, a ona ne reaguje nikako, kao da je psihički udaljena od svega što sledi. Uprkos svemu, tu je, ne beži, posmatra me kao još jedno svoje zaduženje, a ja sam tu da ispunim zadatak.

Ulazimo u sobu, a unutra me dočekaju desetine sveća raspoređenih po policama, stolu, podu. One mirisne, od kojih dobiješ nagon za povraćanjem i zaboli te glava pre nego što osetiš bilo kakav mir. Prigušeno svetlo, spuštene zavese, trebalo bi da liče na romantiku. Bukvalno kao da smo zakoračili na set romantične komedije. Ali meni ne liči na romantiku. Više na opelo.

„Irena… pokušavaš da nas zapališ?“ upitam s pola osmeha. „Ili gubitak nevinosti za tebe izgleda kao sahrana?“

„Ne, ovo… ovo je meditacija. Smiruje me.“

Nisam više pričao, nego sam nagnuo i poljubio je. Sporo, gotovo oprezno. Njene usne bile su hladne i mekane. Nije se pomerala; ponovo joj je trebala čitava večnost da uzvrati poljubac. Usne sam spustio na njen obraz, zatim na vilicu, vrat. Ponovo sam je poljubio u usta, i ovog puta je barem rastvorila usne i pustila me da uđem jezikom u njena usta. Jednako neukusno, gotovo jezivo koliko nije umela da se ljubi.

Spustio sam ruku na tanku brtelu haljine i polako je povukao naniže, milimetar po milimetar. Tkanina je klizila niz njeno rame, zatim preko grudi, otkrivajući čipkasti brushalter, crn, proziran, sa sitnim crvenim ružama izvezenim po njemu. Haljina se zgužvala oko njenog stomaka, zadržana u tom trenutku između otkrivanja i skrivanja. Kroz nežnu mrežicu grudnjaka nazirale su se bradavice. Irena je bila nežno, krhko stvorenje, predivnog tela, a mirisala je jednako nežno i opojno. Nastavio sam da skidam haljinu, sve dok nije pala pored njenih nogu i ona je iskoračila iz nje. Irena je vitka, ali zaobljena na pravim mestima. Uzak struk, čvrste grudi, noge duge i savršeno oblikovane.

Pogurao sam je da legne na krevet; nije se bunila, nije ni trepnula, kao da još uvek nije bila svesna šta se tačno dešava. Gledala me je nekako prazno, ali taj veš na njoj… nije mogao da vara. Obukla ga je zbog mene, jer je znala da će mi se dopasti. Nisam želeo da joj bude neprijatno i da je dodatno uznemirim, pa sam joj dao prostora da se opusti. Skidao sam košulju i pantalone. Naravno da sam bio napaljen, uprkos njenom hladnom izrazu lica. Nagnuo sam se da joj ljubim usne, da je dodatno opustim za ono što sledi. Irena je izgledala sada previše uplašeno, ni traga od one njene hladnoće. Ipak, uzvraćala je poljupce, a nije se usudila da me dodirne. Bio sam sa mnogim ženama koje su tihe u seksu, ali Irena nije puštala ni glasa kada sam je ljubio po vratu, zubima uhvatio bradavicu i blago zagrizao. Nije puštala glasa, ali njeno telo je reagovalo na mene, iako je ona to čvrsto odbijala. Podigao sam se na kolena i raširio joj noge, a ona ih je momentalno skupila.

„Irena! Nemoj skupljati noge.“

Raširila je noge, a ja sam se spustio među njih, uronivši lice u mekoću njene unutrašnjosti. Usne su mi klizile niz unutrašnju stranu njenih butina, ostavljajući trag vrelih poljubaca. Ljubio sam je preko vlažnih gaćica, osećajući kako joj se pičkica trza pod mojim usnama. Irena je zabacila glavu unazad i zatvorila oči. Pokidao sam to malo parče tkanine i ogolio njenu malu pičkicu koja je sijala. I onda sam je liznuo i ona se trznula. Kada sam među zubima uzeo blago otečeni klitoris i ispunio je jednim prstom, Irena se čitava ukočila.

Uska je. Previše.

„Nema potrebe za tim, Maksime,“ prošapnula je, glas joj se jedva čuo.

„Irena, pogledaj me. Opusti se, jer ćeš uskoro svršiti kada izjebem jezikom tvoju malu pičkicu.“

Ne mora da me pogleda; znam da joj ne prija moje sirovo izražavanje. Ipak, Irena je previše ukočena i to mi se nimalo ne dopada. Irena ne pušta ni glasa dok je obrađujem jednim prstom. Izgleda kao da joj je mozak na trenutak isključio telo. Leži mirno, ali hladno i distancirano, kao da se povukla u sebe, oko sebe izgradila veliki zid između nas. Ne opire se, ali ni ne prihvata. Samo je mirna. Trebala je čitava večnost da svrši po mom jeziku, a onda nesvesno pritisnula moju glavu bliže sebi. Irena ne ispušta ni zvuk dok je ljubim po grudima, leži mirno, gotovo kao lutka napunjena vazduhom. To me nikako ne zadovoljava. Da li ispod sebe imam samo beživotni oblik zgodne devojke ili nekog ko ne može ni da kaže „ne“, ni da kaže „da“, i kome možeš da radiš šta god hoćeš? To me uopšte ne pali, ni najmanje. Ipak, Irena je još uvek neiskusna i očigledno preplašena. Njen um se zaključava i pravi nevidljivu barijeru između osećanja i stvarnosti. Irenino telo, uprkos tom strahu, već je odgovorilo, potpuno je vlažno. Neskladnost između uma i tela pravi tenziju koja je očigledna, a meni pokazuje koliko joj je teško da se prepusti, čak i kad njeno telo govori drugačije. Irena je odgovorila tiho, njenim usnama koje su se blago stisnule u nekom nesvesnom pokretu.

„Oh, mislim da ovo neće ići,“ rekla je tiho, skrivajući lice rukama kao da joj je neugodno priznati. „Izgleda veće nego ono što sam videla.“

„Veće nego što si videla?“

„Pa, da… Pogledala sam neke snimke, želela sam da budem spremna na ono što će se desiti. Ali ovo nije delovalo toliko veliko.“

„Irena, zaista želiš da mi pričaš o nečijoj kitu sa pornića dok ti glavićem dodirujem ulaz?“

„Nećemo, naravno. Nego ono što hoću da kažem je da je nekako veliki i debeo i to neće moći da stane u mene.“

Irena je provirila kroz prste, posmatrajući moju kitu kao da je divlja anakonda. A ta anakonda će sada celu da je ispuni. Polako sam ušao u nju, osećajući kako joj se telo steže, svaki mišić ukočen. Osetio sam kako glavić cepa njen cvet nevinosti i počinje da teče krv. Bila je toliko topla, uska i vlažna da sam od uzbuđenja zažmurio jako i na sekundu zaustavio pokrete kako ne bih prerano svršio. Lagano sam ulazio i izlazio u njenu tesnu pičkicu.