Kako sam zavela Rusa

12. poglavlje

Prilično dugo sam izbegavala dodir. Godinama, mesecima, u trenucima kada sam možda trebala da se oslonim na druge, ja sam se povlačila, pravila korak unazad, gurala sopstveno telo u senku, u tišinu, u hladan prostor gde niko nije mogao da priđe bliže nego što sam mu dopuštala. Uveravala sam sebe da sam se izborila, da sam postala otporna, da dodir više nema toliku moć nadamnom. Ponekad bih poverovala u to, u sitnim, svakodnevnim gestovima – kada bih uspela da prođem pored nekoga bez trzaja, kada bih skinula prašinu sa svoje ruke a da ne osetim nelagodu, kada bih samu sebe ubedila da je koža samo koža, ništa više od granice tela. Ali današnja epizoda me je pogodila toliko snažno da su sve te iluzije popucale kao staklo pod pritiskom. Stigla me je naglo, bez upozorenja, kao udarac u stomak. Njegov dodir je poremetio svaki sloj samokontrole koji sam gradila. Nisam znala koliko je vremena prošlo od tog trenutka do onog kada sam se našla pod tušem. Nisam znala ni koliko sam dugo stajala tamo. Samo sam osećala vodu, neumornu, beskrajnu, kako mi udara o kožu i spušta se niz mene u beskrajnim mlazevima.

Kapljice su padale sa mog tela i sa sobom odnosile pesak, ostatke dana, sve ono što se zalepilo za mene spolja. Ali iznutra, gorela sam. Osećala sam kao da sa svakim novim prelaskom ruke preko kože gasim požar, ali i kao da ga istovremeno podstičem, jer svaki moj dodir bio je podsetnik na njegov. Moje ruke bile su voda, uporna, hladna, pokušavale su da neutrališu vatru. A njegovi dodiri – oni su bili ogromni plamenovi, razbuktali, neumoljivi, širili su se i nakon što su fizički prestali. Kao da nisu pripadali trenutku, već su se ukorenili u meni i nastavili da gore sopstvenim životom.

Pokušavala sam da udahnem, da uspostavim ritam disanja, ali svaki put kad bih sklopila oči, osetila bih njegovu prisutnost. Ne kao osobu, ne kao siluetu – već samo kao senzaciju, kao trag na koži koji ne mogu da obrišem. Koža mi je bila tesna, kao da je postala premala za sve što je nosila u sebi. Kao da bih mogla da je svučem, da je ostavim na pločicama tuš-kabine i izađem napolje lakša, čistija, bez tereta koji me je gušio.

Čak i sada, dok voda teče, ne mogu da odvojim sebe od tog osećaja – kao da svaka kap što klizi niz mene nosi njegovo ime, njegovu težinu, njegovu silu. Fobija od dodira. Zvanično, tako bi to nazvali, ako bi neko hteo da je nazove. Ja je zovem drugačije. Ja je zovem zatvor. Jer dodir me zatvara u telo koje mi nije dovoljno prostrano, u misli koje ne mogu da zaustavim, u slike koje se ponavljaju do iznemoglosti. Dok drugi u dodiru pronalaze slobodu, ja u njemu pronalazim okove.

Voda udara o moje rame, pada u ritmu koji postaje jedini zvuk koji mogu da podnesem. Ruke mi same od sebe prelaze preko kože, kao da traže tragove, kao da žele da provere jesam li uspela da obrišem sve. Svaki put kada dodirnem sebe, uplašim se da ću ponovo osetiti njega. Kao da sam izgubila kontrolu nad granicama, kao da više ne znam gde prestajem ja, a gde počinje tuđa prisutnost.

Ne znam koliko dugo ostajem pod tušem. Vreme prestaje da postoji kada voda postane jedina realnost. Sekunde, minuti – sve se stapa u jedan produženi trenutak u kojem jedino znam da ne mogu da prestanem. Ako prestanem, ako isključim vodu, ostaću sama sa kožom, sa sećanjem, sa požarom koji će tada buknuti još snažnije. Voda me bar obmanjuje, daje mi privid da nešto činim, da gasim, da brišem. Da nisam potpuno bespomoćna.

Voda mi klizi niz leđa, niz noge, niz dlanove, i svaka kap je uteha i mučenje istovremeno. Ruke mi prelaze preko ramena, kao da žele da izbrišu sopstvenu granicu. Pokušavam da nađem mir u ritmu disanja, ali pluća mi ne sarađuju. Udisaji su kratki, prebrzi, svaki je borba.

Distanca. To je jedino što znam i ono što mi je potrebno.

Konačno uspem da smirim sebe, svoje telo, svoj dah, i da za trenutak poverujem da mi je ponovo dozvoljeno da postojim u svojoj koži bez tog neprekidnog osećaja da me nešto gori, da me nešto progoni. Ali taj trenutak mira dolazi polako, kroz otpor, kroz stotinu sitnih pokušaja da ubedim samu sebe da sam bezbedna. Kao da svaka ćelija u meni mora iznova da shvati da više nema razloga za paniku, da ruke koje su me dodirnule sada nisu tu, da prostor oko mene pripada meni, a ne njemu.

Sklapam oči, ali u tom mraku još uvek osećam svoje ubrzano srce, čujem sopstvene otkucaje kao bubnjeve rata. Kao da se telo ne da ubediti. Ruke mi drhte i kada ih pritisnem uz bedra, ne prestaju. Telo pamti bolje nego um, a moje telo je večita arhiva svih nepoželjnih dodira. I zato, umesto da pronađem mir, ja vodim beskrajne pregovore sama sa sobom: „Stalo je, gotovo je, niko te ne dira, niko te ne prisiljava, ovo je samo sećanje, ništa više.“

I tek kada mi glas u glavi postane dovoljno ubedljiv, tek tada uspevam da otvorim oči i da se pomerim. Izlazim iz kupatila. Polako, bojažljivo, jer znam da je on u apartmanu, mora da jeste.

Znam da Maksim ništa pogrešno nije uradio. Znam to i ponavljam sebi uporno, jer osećam kako me krivica sustiže. On ne zna šta se događa u meni, on ne zna koliko mi koža pamti, koliko mi dodir ne znači isto što i njemu. On je bio samo ono što jeste – muškarac koji me je dodirnuo prirodno, spontano, u želji. I baš zato što znam da on nije kriv, sada još manje želim da ga gledam, da mu čujem glas ili da mu objašnjavam. Jer kako bih mu mogla objasniti? Kako bih mogla da prevedem ovaj unutrašnji lom na jezik koji bi on mogao da razume? Da mu kažem da svaki dodir za mene postaje lavina, požar, rana koja se otvara? Da mu kažem da i onda kada se trudim da izgledam mirno, unutra u meni gori cela šuma? Da mu kažem da to nije njegova greška, ali da moje telo ne pravi tu razliku?

Verovatno se šokirao mojom reakcijom. Mora da jeste. Nikada pre nisam se tako trzala od njega, nikada mu nisam dozvolila da oseti da mi je njegova blizina toliko nepodnošljiva. Činilo se kao da sam se navikla, kao da sam prihvatila da je on sada neka vrsta mog partnera i da je seksualni nagon nešto što pripada našoj stvarnosti, nešto što se podrazumeva, čak i ako ja ne volim dodire. Ubeđivala sam sebe da je to normalno. Jer je to normalno. Govorila sam sebi da sam ja ta koja je neobična, da su moje granice preuske, da problem leži u meni. I problem jeste bio u meni.

Ali večeras se sve raspalo. Večeras sam shvatila da nisam navikla. I možda nikada neću. Moje telo me je opet izdalo, podsetilo me je da nema kompromisa. I sada, dok krećem prema ormanu sa namerom da se obučem, osećam ogromnu zahvalnost. Zahvalnost što ipak nećemo živeti zajedno. Jer kada pomislim na to, na zajednički prostor, na deljenje svakodnevnih trenutaka, na činjenicu da bih svakog dana morala da se suočavam sa njegovom blizinom i njegovim rukama – hvata me panika unapred. Kako bih mogla da dišem u prostoru gde nemam gde da pobegnem? Kako bih mogla da budem ja, ako bih svakog dana morala da nosim masku, da lažem svoje telo, da ga primoravam da se pokorava njegovim dodirima?

Kad otvorim vrata i zakoračim u glavni deo apartmana, prvo što vidim jeste on. Maksim. Sedi u masivnoj fotelji, dubokoj i preskupoj, obloženoj tamnom kožom koja miriše na luksuz. Hotelski apartman blista u svojoj raskoši – debele zavese spuštene do poda, kristalni stočić, tiha muzika negde u pozadini, jedva čujna. Sve odiše mirom i bogatstvom. Naslonjen unazad, sa nogom prebačenom preko kolena, u ruci mu skupa cigara. Dim se polako izvija u krugovima, kao da ga Maksim pušta namerno sporo, da uživa u svakom trenutku. Njegov profil pod tim oblakom dima izgleda kao izrezan iz reklame. Maksim sedi tamo, miran, uronjen u dim cigare, kao da ništa nije poljuljano. Kao da se ništa nije dogodilo. Kao da moj beg pod tušem, moj strah, moja panika – uopšte ne postoje u istom svetu u kojem se on nalazi.

Njegova ruka polako okreće cigaru, prsti su mu sigurni, pokreti elegantni, bez naglih trzaja. Gleda negde ispred sebe. Njegovo telo govori jezikom opuštenosti, a moje telo je i dalje ratno polje. Gledam ga i ne mogu da ne primetim koliko mi smeta ta smirenost. Koliko me boli to što on sedi tamo kao da se ništa nije dogodilo, da ništa nije slomljeno. On je kadar iz reklame, ja sam kadar iz noćne more. On je slika luksuza, ja sam senka.

Dok on udiše dim cigare, ja udišem dim svoje nesigurnosti. Dok on sedi opušten, kao da bi mogao tako ostati satima, meni su noge spremne za beg, kolena još uvek zategnuta, svaki mišić spreman da potrči.

Ne obraća mi se. Dobro je što je tako. Svaka njegova reč, svaki pogled, sada bi me dotukao. Ćutanje mi je jedini spas. Uzimam pidžamu, iako je rano za spavanje. Ruke mi drhte dok je navlačim, kao da se trudim da pobegnem u nešto jednostavno, detinje, sigurno. On bez reči odlazi u kupatilo. Vrata se zatvaraju za njim i ja prvi put udahnem kako treba. Čujem vodu – prvo kapanje, onda snažan mlaz. Ne mogu da radim ništa drugo. Prosto nemam snage. I ne želim da je imam. Praznina je lakša od pokušaja. Pokrivam se tankim prekrivačem do pola, noge mi ostaju gole, kao da sam spremna da se predam hladnoći. Soba je utonula u polumrak, a moje misli u nemir.

Posle nekoliko minuta izlazi. Njegovi koraci su smireni, ni brzi ni spori, kao da zna da će svakako imati moju pažnju. Obučen je u opuštenu belu letnju košulju, par dugmadi otkopčano, dovoljno da se nazire tetovaža orla koji širi krila preko njegovih grudi. I lančić oko vrata koji nikada nije skidao. Na njemu su obične teksas trofrtaljke, patike, ništa posebno, ali sve to na njemu izgleda kao oklop. Svaka stvar ističe njegove mišiće, njegovu muževnost. On je čovek koji ne mora ništa da uradi da bi zauzeo prostor. Samo stoji i soba se puni njime. A onda dođe i miris – teški, intenzivni trag parfema. On koristi Clive Christian No. 1 for Men. Ne moram da pitam, dovoljno je da ga udahnem.

Prilazi krevetu. Nagne se. Tek toliko da spusti šaku na moju mokru kosu. Voda sa pramenova mi natapa jastuk, ali on to ne mari. Njegovi prsti, topli, prolaze kroz moju kosu, polako, kao da me miluje. I taj dodir je neobjašnjiv – jer mi nije potreban, jer me guši, ali i jer moje telo, glupo, izdaje i podrhtava pod njegovom šakom.

„Nećeš da izađeš napolje, Irena?“ – pita. Glas mu je tih, ali dovoljno prodoran da ne mogu da se sakrijem od njega. Njegov parfem ulazi mi u nozdrve, uvlači se u pluća.

Čudno mi je što me uopšte dodiruje. Još čudnije što to radi posle svega, posle mog napada, posle trenutka kad sam jasno pokazala da ne podnosim njegove dodire.

„Ne. Ne želim.“ Izgovaram, glas mi zvuči tanje nego što želim.

„Dobro.“ Njegov odgovor kratko padne, ali šaka ostaje na mestu. Drži je u mojoj kosi, kao da me zakucava za jastuk tim nežnim, lažnim gestom. Gleda me. Ne umem da protumačim taj pogled. U njemu nema topline, nema mržnje. Samo neka smirena, nedokučiva odluka. Kao da vaga šta će sa mnom, a ja sam nemoćna da utičem na ishod.

„Sigurna si, Irena? Nisi jela ništa ceo dan, a prijao bi ti svež vazduh. Noć je blaga. Mogli bismo da prošetamo. Ili makar da sednemo napolju.“ Njegove reči zvuče gotovo pažljivo, ali znam da iza njih nema brige.

„Nisam gladna. Uopšte. I najmanje želim da razgovaram sa tobom. Želim da me ostaviš na miru.“ Svaka reč mi je oštrica, a ipak znam da ga neće poseći.

„Naravno, srećice.“ Izgovara to sa toliko cinizma da poželim da ga udarim, da ga ogrebem, da ga nateram da skine tu masku ravnodušnog boga. Njegova šaka se polako izvlači iz moje kose, pramenovi se vraćaju na jastuk, a ja se osećam kao da mi je neko oduzeo vazduh. On se uspravlja. Pogled mu je hladan, a u uglu usana nešto što podseća na osmeh. „Ostani tu i sažaljevaj se iz ko zna kojeg razloga. Igraj se svoje male drame.“

Odmakne se od kreveta. Njegova kosa je još vlažna, kapljice vode se probijaju kroz pramenove i kaplju na košulju, a miris svežeg sapuna i kože me preplavljuje. Jasno mi je gde će otići. Naravno da ide drugoj, i ne smeta mi. Draže mi je da ga pustim nego da budem deo bilo čega s njim, i to osećanje olakšanja i bola istovremeno me zapanjuje. Zatvaram oči, pokušavam da se sklupčam u krevetu, ali nemam snage za san. Ustanem iz kreveta. Hladno drvo pod nogama me podseća da sam sama. Smestim se u fotelju na uglu sobe gde je on sedeo. Telefon mi je u rukama, pokušavam da pronađem nešto opipljivo, nešto što će zaustaviti misli. Ali ništa ne radi. Svaka notifikacija, svaka poruka, apsolutno ništa mi nije zanimljivo. Hodam po sobi, kratki, nervozni koraci. Ruke mi lutaju po vazduhu, tražeći neku kontrolu, ali je nema. Ponovo pokušavam da legnem, ali telo ne želi da se preda. Srce mi lupa, energija mi ne da mira. Dohvatim telefon i uključim muziku. Zvuk prvo ulazi u uši, a onda postaje ritam koji se širi kroz telo. Skačem, igram, zanosim se. Skakanje postaje igra, igra postaje beg, beg postaje trenutak slobode.

Ne primećujem vrata dok se tiho ne otvore. Njegova senka pada na zid. Stojim na sred sobe, a pogled mu klizi po meni. Tek kada zabacim glavu i naglo zastanem, shvatam da je tu. Muzika prestaje, a soba je ispunjena tišinom. Njegov izraz lica? Ništa. Samo mir. Cigareta mu klizi između prstiju, druga ruka mu je u džepu. Stojim bosa, ravno ispred njega, osećam kako mi obraze pale. Ugrizem donju usnu i stidljivo mu okrenem leđa, ali, srećom, ništa ne komentariše.

Tada shvatam koliko je napolje već noć. Jasno mi je da je ostao duže od dva sata. Samo ugasi cigaretu, polako raskopčava košulju i odlazi u kupatilo. Ponovo se tušira, kao da briše tragove druge žene sa sebe. I ne želim da znam. Draže mi je da ode drugoj nego da budem deo toga.