Kako sam zavela Rusa

6. poglavlje

Irena

Nikako nisam očekivala da će se, posle svega, vratiti sa mnom u stan. Ne večeras. Ne nakon onog… neugodnog iskustva koje se jedva može nazvati seksom. Bilo je to gubljenje nevinosti bez trunke romantike, bez nežnosti, bez stvarnog razloga osim da se prosto desi, da se prekriži s liste, kao neka biološka formalnost. Nisam osećala nikakvu posebnu povezanost tada, nisam ni očekivala da će se nešto među nama promeniti. I svakako nisam verovala da treba da se dogodi tako brzo, jer se nisam psihički pripremila za taj korak. Ipak zajedno ulazimo u stan, hodamo jedno pored drugog, a ja se pitam kako je do ovoga došlo. Sve je išlo prebrzo, impulsivno, bez ikakve logike, kao da je neko drugi upravljao mojim telom i mojim rečima. Nisam bila ni mila, ni tiha, ni pitoma večeras. U jednom trenutku bila sam na ivici da mu sasujem sve u lice, da ga ostavim nasred restorana, samo zato što mi se nije dopalo kako me je nazvao. Predmet za neokrofile, to je rekao, sa poluosmehom i bez imalo takta, kao da je u meni nešto tuđe, nešto nakazno, nešto što se ne uklapa u njegove predstave o željenoj bliskosti.

Spustila sam tašnicu na policu u hodniku, a onda me je Maksim privukao k sebi, čvrsto, bez oklevanja i spustio usne na moje. Poljubac je bio brz, dubok, bez prostora da ovo prekinem. Hladan dodir njegovih usana me je zatekao, ali sam mu se ipak prepustila, nesigurno, ali iskreno. Jer, valjda se od mene očekuje makar toliko. Jezikom je prodro u moja usta, bez pitanja, i iako me to uplašilo, nisam se povukla. Moje usne su nespretno tražile ritam, pokušavale da prate njegovu silovitost. Osetila sam kako mu ruke traže rubove mog tela. Prsti su mu pronašli svilenu traku na mom vratu i, bez ustručavanja, jednim pokretom je pocepao. Tkanina je kliznula niz moje telo, otkrivajući kožu na mestima koja nisam planirala da mu pokažem odmah, barem ne u ovakvom položaju, gde se sve jasno vidi.

Udahnula sam naglo, ali nisam odstupila. Samo sam zadrhtala, možda zbog njega, možda zbog sebe. Dodirnuo me je grubo, neočekivano, kao da želi da istisne reakciju iz mene, da testira dokle mogu da izdržim. Moje telo se napelo, zadrhtalo, ali nisam mu rekla da stane. I nisam želela da stane, iako nisam razumela zašto. Sve se događalo brzo, nije bilo prostora da se na ovako nešto pripremim. I nisam sigurna da sam uopšte imala pravo da ga odbijem. Ne sada. Ne dok, makar formalno, radimo na bebi. Mislim da nisam. Možda i jesam, ali… ne deluje tako. Cela ta situacija kao da mi je oduzela prostor za protivljenje. Kao da nešto što se dogovaramo na papiru podrazumeva i tišinu tela.

Njegove usne padaju na moj vrat. Pritisak je topao, ali ne nežan. Dišem plitko, ukočeno, iako nisam sigurna da želim da bežim. Sve je novo, surovo i nepredvidivo. Drhtim  možda od njega, možda od sebe, možda od ko zna čega. Osećam napetost u telu, strah. Nije mi jasno da li ovo treba ovako da izgleda. Zastajem na ivici između odbijanja i prihvatanja, a njegovi pokreti nemaju milosti.

Podigao me i jednim potezom pritisnuo na svoj ud. Nisam očekivala tako nešto. Ne, nikako. Njegovi pokreti su bili čvrsti, teški, pomalo bolni, ali nisam pokušavala da ga zaustavim. Samo sam ćutala, dok mi se telo sve više prilagođavalo njegovom ritmu, njegovim rukama, njegovom temperamentu. S vremena na vreme bih zastenjala, nesvesno, boreći se da zadržim kontrolu. Ali nisam imala kontrolu. Ni nad njim, ni nad sobom. Moji pokreti su postajali sve slabiji, a njegovi snažniji, kao da me svaka sledeća sekunda još više pokorava. Bila sam tu, u njegovim rukama, u njegovom ritmu, izgubljena u vrtlogu osećaja koje nisam mogla da imenujem. Izgubljena u nečemu drugačijem, nečemu što mi se jednako svidelo i nije.

Ne znam koliko je tačno trajalo, ali od umora sam naslonila glavu na njegovo rame, osećajući kako mi se oči sklapaju.

Ujutru sam se probudila u krevetu, još uvek zgrčena pod pokrivačem. Verovatno me je preneo ovamo, skinuo mi sandale i pažljivo me pokrio. Njegov parfem bio je utisnut u moju kožu, ali to nije bilo sve. Ispod sloja tog skupog, prepoznatljivog mirisa, provlačio se onaj dublji, lični, njegov stvarni miris, koža, znoj. Osećala sam ga svuda po sebi. Mirisala sam na njega. Na to što smo radili. Na seks. Na sirovu, telesnu bliskost koja se i dalje zadržavala u meni.

Lagano sam ustala iz kreveta, pažljivo, oprezno, kao da bi svaki nagli pokret mogao da razbije tišinu u kojoj sam se probudila. Bol me je presekao nisko u stomaku  prigušena i uporna nelagodnost između nogu. Da, definitivno me je bolelo.

Korak po korak stigla sam do kupatila. Usne su mi još bile blago otečene, vrat crvenkast, osetljiv, a na bokovima sam imala otiske njegovih prstiju. Spustila sam se da mokrim i još dok sam sedela na WC šolji, bol me je ponovo presekao niz stomak. Ne oštar, već tup i dubok, u dnu karlice.

Počela sam da skidam šminku s lica vatom natopljenom micelarnom vodom. Crna senka s kapaka razmazala se već pri prvom dodiru, ostavljajući tragove nalik modricama. Polako sam obrisala puder i maskaru, jer ruž na mojim usnama on je već izbrisao poljupcima. Skinula sam ostatke šminke s lica pažljivo, a onda se umivala hladnom vodom, dugo. Pustila sam je da mi se sliva niz vrat, niz ključne kosti, pokušavajući da dođem sebi, još uvek sanjiva.

Nije mi trebalo dugo da se opustim pod mlazom vruće vode, da penušavi gel ispere tragove njegovog mirisa. Sada sam ponovo mirisala samo na sebe. Obukla sam gaćice i prebacila bade-mantil preko ramena. Trebala mi je kafa. I doručak. I još malo da ležim, da prikupim snagu pre nego što odem na poslednju probu šminke za venčanje. Stala sam ispred aparata i ovog puta odabrala blažu kafu. Tišina mi je prijala. Mislila sam da sam sama.

A onda koraci. Spori, sigurni. Zaustavio se tačno iza mene, a šaka mu je sletela na moj stomak. Prsti su me nežno okrznuli. Ne. Nisam bila spremna za dodire. Zatim je naslonio bradu na moje rame. Njegov nos je dotakao moj vrat, nežno, skoro nečujno. Ali meni je bilo previše. Posle onog juče previše. Njegove usne dotakle su moj vrat, tek ovlaš, kao dah. A njegov miris, taj isti miris koji sam jutros pokušavala da sperem sa kože  ponovo se zalepio za mene, kao da nikada ni nije otišao. Bila sam ukočena, nepomična, možda i nekim delom uplašena.

„Irena…“ promrmljao je tiho.

Samo sam stajala, nadajući se da će se povući. Ali nije. Njegova druga ruka prešla je preko mog boka, kao da želi da me okrene ka sebi. Nisam mu to dozvolila, ali se nisam ni pobunila. Ne znam šta je tačno bilo u tim sitnim dodirima koji nisu vodili ka seksu. Bio je pritisnut uz mene celim telom, i osećaj je bio čudan, delimično zaštitnički, delimično uznemirujuće poznat, a u isto vreme nepoznat. Nosem je lagano prelazio preko pramenova moje kose, zadržavajući se na vratu, tek ovlaš. Nije bilo ničeg otvoreno prisnog u tom gestu, a ipak  naježila sam se. Ne zato što mi je prijalo, već zato što je taj dodir bio neočekivano ličan. Suviše blizak za mene. Suviše nežan za njega.

Ipak, osetila sam olakšanje kad se napokon odmakao, tek toliko da više ne stoji tik uz mene. Konačno sam sipala kafu u šolju, uhvatila se za poznat, jednostavan pokret koji mi je dao osećaj kontrole.

„Zašto nisi još spavala?“ pitao je tiho, posmatrajući me.

„Imam probu frizure i šminke za venčanje. Moram da se pojavim,“ odgovorila sam.

Napravila sam jedan korak, ali oštar bol u donjem stomaku presekao me je kao nož. Zastala sam i nesvesno zgrčila lice. Maksim je to odmah primetio. Prišao je bez reči, uzeo šolju iz moje ruke i spustio je na pult.

Njegov dlan prošao mi je kroz kosu, smirujuće, gotovo nežno, dok me je drugom rukom držao oko struka. U njegovom stisku bilo je nečeg odlučnog, čvrstog, ali ne i grubog.

„Otkaži, Irena. Naspavaj se,“ rekao je tiho, ali autoritativno, kao da ne podnosi da me vidi ovako slomljenu. A to mi je bilo super čudno, jer između nas nema takve vrste osećanja.

„Ne mogu da otkažem, venčanje je za tri dana. Ovo je druga proba,“ odgovorila sam, pokušavajući da zvučim stabilno.

„U sedam ujutru ideš na probu šminke?“ podigao je obrve. „Boli te stomak, Irena. Nisi ni sat vremena spavala kako treba, jedva stojiš na nogama, a ti bi da ideš da ti crtaju oči i uvijaju kosu? Neka dođu ovde. Neka ti to urade ovde, u stanu.“

„Glupo je da ih sada zovem i menjam dogovor,“ rekla sam s nesigurnim uzdahom. „Ne mogu da ih tretiram kao da su na mom pozivu samo dok meni odgovara. Otići ću, biću tamo na kratko.“

„Samo ih pozovi, Irena, i objasni im situaciju. Plati duplo.“

„A šta tačno da im objasnim, Maksime?“ pogledala sam ga i jedva se nasmehnula. „Da me je dečko jebao celu noć i da sada ne mogu ni da hodam? Da jedva mogu da napravim dva koraka, i da ne mogu ni da sednem kako treba?“

„Reci da ti nije dobro. Da te boli stomak. Da ti se vrti. Sve je bolje nego da ideš tamo i padaš u nesvest pred njima.“

„Da ležim, da se pravim bolesna, da glumim nemoćnu lutku dok se ti praviš da ti je stalo? I ne, neću pasti u nesvest! Samo me boli stomak, više je neprijatno.“

Ćuti i gleda me tim svojim pogledom koji mi ide na živce, jer znam… znam da je u pravu. I upravo to me najviše nervira. Mrzovoljno uzimam telefon sa stola, kucam poruku.

„Pomeriću za kasnije,” promrmljam.

„Pametna odluka,” kaže, i uzima gutljaj moje kafe. Zna da sam besna. Zna da sam izmorena. Zna da ne mogu da podnesem ako nešto nije po mom planu i programu.

Ja stojim naslonjena na ivicu kuhinjskog elementa, dok mi telefon još uvek treperi u ruci. Stiže poruka – može, dogovoreno je. Kasnije.

Odlažem telefon i spuštam glavu na ruke.

„Idi da legneš, Irena!”

Zagrizem usnu, a zatim ga ipak poslušam. Korak po korak, bol me i dalje seče kroz stomak, ali ovaj put ne pokušavam da se pravim da ne boli. Ne pravim se da sam čelična. Dosta mi je i glume i dostojanstva. Legnem na krevet, leđima okrenuta prema vratima.

Ne očekujem da uđe u sobu. Naprotiv, bilo bi mi logičnije da se ne pojavi. Nije dužan da ostaje uz mene samo zato što me nešto boli. Isto kao što ni ja ne bih ostala kraj njega. Mi imamo dogovor, brak iz sporazuma, a ono što se podrazumeva u takvim dogovorima nije briga, već funkcija. Poštovanje, ili barem njegova imitacija pred drugima. Pred porodicama. Pred decom koja će se, jednog dana, roditi.

Zato me iznenadi kada se vrata otvore tiho, gotovo nečujno, i on uđe. U potpunosti obučen. Tamnoplavo odelo, bela kravata, manžetne zategnute na zapešćima. Deluje hladno, distancirano, poslovno, ali taj korak koji napravi ka meni razbija tu sliku.

Nagne se iznad mene, a zatim mi dlanom nežno prođe kroz kosu. Prsti mu zastanu kratko uz slepoočnicu.

„Imam bitan sastanak,” kaže tiho. „Hoćeš li moći da ostaneš sama?”

Okrećem glavu prema jastuku, ali klimam. „Da. Spavaću.”

Zadrži se još sekund, kao da razmišlja da li da kaže nešto više. Onda: „Sigurna si?”

„Jesam. Samo me boli stomak. Nije ništa strašno.”

Ne govori ništa, ali prstima prođe još jednom kroz moju kosu, pa se ispravi.

„Ako ti bilo šta zatreba, zovi. Neću se dugo zadržati.”

„Dobro,” odgovorim kratko, gotovo šapatom.

Napokon odlazi i ostavlja me samu. Kao što i treba.

Ostatak dana provela sam u krevetu, pokušavajući da se odmorim, ali i da saberem misli. Ležala sam tiho, sve dok nije došlo vreme da ustanem, čekala me je proba šminke i frizure. U večernjim satima stigli su moji roditelji i rodbina s majčine strane, jedina rodbina koju sam imala i s kojom nikada nisam imala blizak odnos. Već pri prvom susretu osetila se dobro poznata nelagoda, osmesi neprijatnosti, glupi komentari. Svakako nisu bili tu zbog mene, već iz čiste dužnosti prema mojoj majci.

Nisam volela tetku, ni njenog muža, a ni njenu decu. Iskreno, ni oni nisu gajili naročite simpatije prema meni, odnos je oduvek bio hladan i distanciran. Ta žena nikada nije prebolela činjenicu da se njena sestra udala za mog oca, i nije propuštala nijednu priliku da to, direktno ili između redova, stavi do znanja.

„Brat“ i „sestra“ bili su za nijansu podnošljiviji od svoje majke, pa smo uspevali da održimo neki društveno prihvatljiv, formalan odnos. Mateo, brat, nije dugo živeo u Srbiji. Kada sam ja tek doselila u Srbiju, on je već bio mladić koji je upisao studije na Humboldt univerzitetu u Berlinu, jednom od najuglednijih u Evropi. Nismo imali mnogo kontakta, životi su nam išli različitim putevima, ali uvek je bio pristojan, konkretan i dovoljno kulturan.

Milica, s druge strane, dve godine starija od mene, bila je sasvim druga priča. Ona je postala živi primer onih devojaka koje skliznu u svet površnosti. Inteligencija joj nikada nije bila jača strana, a ono malo što je imala potisnula je pod slojevima silikona, nadogradnje i lažnog samopouzdanja.

Srećom, nisu se dugo zadržavali, pa sam sa roditeljima provela mirno i iskreno veče koliko god je moglo biti iskreno, jer ih lažem. Lažem ih za sebe, za Maksima, za našu vezu i za budući brak.

Sutradan ujutro imali smo zakazan doručak sa Maksimom i njegovim roditeljima. Bio je to njihov prvi zvaničan susret, dva potpuno različita sveta trebalo je da se upoznaju. Moj, običan i jednostavan, i Maksimov, ozbiljan, skoro pa aristokratski i bogat. Doručak je protekao u pristojnosti i formalnostima. Ipak, nije bilo neprijatno; atmosfera je bila dovoljno topla, mada oprezna.

Nakon doručka, proveli smo gotovo ceo dan zajedno. Bilo je šetnje, razgovora, laganih priprema za sve što sledi.

Nije mi bilo neprijatno da ih sve zajedno lažem. Ni najmanje. Nisam osećala nikakvu grižu savesti dok sam im servirala pažljivo upakovanu verziju priče koju su želeli da čuju. Nije me uzdrmalo ni kada sam bez razmišljanja uhvatila Maksima za ruku dok smo hodali iza njih, moji roditelji, tetka, njen muž, Mateo i Milica, Maksimovi roditelji ispred nas. Ruka u njegovoj ruci, blizina tela sve je to bilo deo predstave koju sam igrala s nekom čudnom lakoćom, gotovo profesionalno. Laganje mi nikada nije teško padalo. I sada, hodajući pored Maksima, držeći ga za ruku, osećala sam samo jedno, potpunu kontrolu.

Maksim je bio tih, ali prisutan. Nije me gledao niti dodirivao više nego što je trebalo, ali bio je tačno onakav kakav je trebalo da bude pred porodicom, stabilan, pažljiv, pomalo ozbiljan, ali ne hladan. Kada mi je pružio ruku da mi pomogne da se popnem na konja, učinio je to s lakoćom. Njegove šake bile su snažne, ali pokret nežan, bez trunke nesigurnosti. Osmehnula sam se široko, možda iskreno, a možda samo zato što sam znala da nas posmatraju. Želela sam da ih sve uverim u našu ljubav, onu koja zapravo ne postoji.

Seo je iza mene na konja, mirno. Njegove ruke obmotale su se oko mog struka, lagano, kao podrška, a ne posesivnost. Nismo pričali dok smo bili sami, a ispred roditelja smo vešto glumili.

Moji roditelji, s druge strane, uživali su. Bilo mi je drago što je mama bila posebno nasmejana. Oduvek je volela prirodu i životinje, konje, koze, zečeve sve što podseća na jednostavniji život, daleko od gradskih ulica. Tata, kao i uvek, miran i tih, ali spokojan. U njegovim očima video se neki tih ponos. Bio je zadovoljan Maksimom, a sada su mu njegovi roditelji dodatno ulili spokoj.

Čitav dan na toj farmi prošao je lepo i bez napetosti. Neiskren, ali funkcionalan. Ponekad je i to sasvim dovoljno.