Kako sam zavela Rusa

Irena

Gledala sam snimke, pokušavajući da shvatim šta Maksim očekuje od mene. Htela sam da se pripremim, da ne delujem nesigurno ili izgubljeno. Ali ono što sam videla, iskreno, nije mi se dopalo, a možda me je još više uplašilo. Na prvom snimku muškarac je bio suviše grub, gotovo sirov. Njegovi pokreti su delovali više kao napad nego kao strast, a žena je vrištala na način koji me je zbunio, kao da je na granici bola, a ne užitka. Nisam mogla da odredim da li je to stvarno ili samo odglumljeno, ali u svakom slučaju, nije mi ulivalo poverenje. Drugi snimak bio je drugačiji, ali ne nužno bolji. Sve je delovalo nekako neprirodno, ukočeno. Ništa što bi me navelo da pomislim: „Ovo želim da osetim.“ Umesto uzbuđenja, osetila sam nelagodu. Spustila sam telefon i ostala da zurim u crni ekran, kao da će mi on dati neki odgovor. Umesto odgovora, samo sam osetila još veću nelagodu u stomaku i težinu koja raste i pritiska mi grudi. Znala sam da nešto sa mnom nije kako treba. Ko sa dvadeset i jednom godinom nikada nije ni pomislio da se poljubi, a kamoli da napravi korak dalje s muškarcem? Ponekad sam se osećala kao da sam zakasnila za sopstveni život, kao da su svi prošli kroz nešto što je meni još uvek potpuno strano. A to strano, još uvek nisam želela da se dogodi. Možda sam previše razmišljala, analizirala, kada to jednostavno treba da uradi. Moje je samo da opustim telo, da odglumim sigurnost, da on odradi svoje, dok ja glumim ulogu koja mi je dodeljena.

Bila sam na iglama sve dok nije ušao u stan. Srce mi je lupalo kao ludo, a kada su se vrata zatvorila za njim, imala sam osećaj da ću se onesvestiti. Disala sam plitko, dlanovi su mi bili ledeni, a kolena slaba. Znam da sam bila previše ukočena kada me je poljubio. Pokušavala sam da uzvratim, da ga pratim, ali opet, svaki njegov pokret me je izbacivao iz ravnoteže. Nije to bila nelagodnost zbog njega, nego zbog mene. Nisam se osećala prijatno ni dok smo stajali u predsoblju. Vrata su se zatvorila za nama, a ja nisam čak ni želela tu da budem. Njegove ruke bile su sigurne dok mi je povlačio haljinu niz ramena, kao da je to radio hiljadu puta pre. Ja nisam znala kako da dišem. Ostala sam da stojim pred njim u seksi vešu koji sam birala s namerom da ga impresioniram. Da mu pokažem da sam spremna. Iako nisam bila. Ne stvarno. Nisam spremna, jer nisam ni želela ovo. Kada me je nežno povukao za ruku i naveo da legnem na krevet, nisam se opirala. Samo sam legla. Disala sam plitko, posmatrala plafon, brojala sekunde dok su mu usne klizile niz moje grudi. Nije mi smetalo, ali me nije ni doticalo. Kao da se sve dešava nekom drugom. Razmišljala sam o ko zna čemu dok me je ljubio. I onda je spustio glavu niže. Nisam znala da će to uraditi. Nisam znala da li želim da to uradi. Trgnula sam se kad sam osetila njegove usne između svojih butina. U sledećem trenutku, zubima je obuhvatio klitoris. Bez upozorenja. Bez nežnosti. Instinktivno sam se stegla celim telom. Nije to bio bol, ali je telo reagovalo kao da jeste. Kao da mi je neko prešao granicu za koju nisam ni znala da postoji. Ležala sam nepomično, zureći u plafon.

„Nema potrebe za tim, Maksime.“ Samo sam to uspela da izgovorim, tiho, s knedlom u grlu koju nisam mogla da progutam.

On me pogleda mirno, ali prodorno. „Pogledaj me, Irena. Opusti se, jer ćeš uskoro svršiti kada izjebem jezikom tvoju malu pičkicu.“

Njegove reči ne zvuče sirovo, ali su pune sigurnosti. Ne mrdam kada se spusti među moje noge, ni kada mu se prsti pridruže jeziku. Pokušavam da ostanem sabrana, ali ono što mi radi deluje gotovo nemoguće za ignorisati. Zatvaram oči. Grudi mi se podižu u kratkim, isprekidanim uzdasima. Ne govorim ništa. Telo mi odgovara pre nego što um stigne da shvati šta se dešava. Snažno, brzo, kao da me iznutra zahvatio plamen koji se širi kroz celo telo.

I svršim.

Tiho, u grču, zgrčenih šaka, pokušavajući da ostanem sabrana, a znajući da više nemam nikakvu kontrolu. A gubljenje kontrole mi se ne dopada.

Nekako se još više uplašim kada osetim taj veliki, čvrst i nabreli ud kako počinje da klizi preko mojih usmina. Počinjem da se cedim, postajem potpuno svesna svega što se dešava. A čim samo vrhom počne da ulazi, ukočim se kao da mi je prislonio cev pištolja na čelo.

Bilo je kao da se vreme zaustavilo u tom trenutku, dok je njegova prisutnost polako ispunjavala svaki deo mene. Nisam znala šta tačno da očekujem, niti kako da se postavim. Srce mi je tuklo snažno, gotovo neprirodno, ali ja sam ostajala hladna, kao da sam posmatrač svog tela koje je napeto i ukočeno, spremno, ali oprezno, kao da ne može da poveruje šta se dešava. Kada je polako počeo da ulazi, osetila sam hladnu nelagodnost, ne baš bol, više nekakvu granicu koju nisam želela da pređem. Svaki mišić mi je ostao stegnut, dah mi se povremeno gubio, ali nisam dozvolila da to pokažem. Nije bilo uzdaha ni jecaja, samo tišina i moje ukočeno telo koje je pokušavalo da se prilagodi nečemu što je bilo daleko od onog što sam sebi dozvoljavala da osećam. Kako je vreme prolazilo, ta nelagodnost nije nestajala potpuno, ali počinjala je da se meša sa nečim novim, slabom toplinom, nejasnom prisutnošću, nečim što nije bilo ni prijatno ni zastrašujuće, već samo… postojalo. Nisam bila spremna da to nazovem osećanjem, i nisam želela da se predam, ali telo je polako gubilo svoj otpor, prihvatajući njegov dodir kao neizbežan deo stvarnosti.

Disala sam plitko i nepravilno, kao da pokušavam da održim kontrolu nad sobom, nad svojim strahom i strepnjom. Nisam dozvoljavala da se vidim ranjivom, nisam dozvoljavala sebi da se prepuštam. Svaki njegov pokret bio je za mene kao nož koji mi se zabija u leđa. Nisam ga nijednom dodirnula, samo sam ležala na krevetu kao da se ništa ne dešava. Maksim nije bio grub ni na sekund, nije me terao da ponovimo ovaj loš seks. Zapravo, nije to bilo nešto što bih volela da ponovim. Po njegovom izrazu jasno sam videla da je nezadovoljan i da mu je trebalo dugo da svrši. Da sam sarađivala, ni tada ne bi potrajalo ovoliko. Njegovo nezadovoljstvo bilo je očigledno, ali nije rekao ni reč. Nisam znala kako da se ponašam, ni šta da kažem. Osećala sam kako me posmatra, ali nisam imala snage da uzvratim pogled.

Maksim se ustao bez reči, hladan i nemilosrdan kao da me nije ni bilo. Izvadio je kubanske cigarete iz pantalona i zapalio jednu kraj prozora, dok je stojao go, sa leđima širokim i tvrdim kao kamen. Penis mu je i dalje bio čvrst, uprkos svemu, što je svršio pre manje od dve minute, ali jasno je da mu ovaj jadan pokušaj seksa nije bio dovoljan. Okrenula sam se na stomak, osećajući kako mi suze lome grlo i tuku me iznutra. Počela sam da plačem tiho, nesposobna da zaustavim taj potok bola što mi je probijao kroz svaku poru. Onda sam osetila njegove prste na leđima, hladne, neumoljive, ali ipak nežno dotiču nešto malo iznad zadnjice.

„Irena,” šapnuo je tiho.

„Molim te… nemoj,” promucala sam kroz jecaje, želeći da me ostavi na miru. „Dosta mi je dodira za danas.”

„Nemoj da ležiš u krvavoj posteljini,” rekao je oštro, gotovo bezosećajno.

Ostavio me je samu u toj sobi, gde je vazduh bio zasićen mirisom razočaranja i tihe, prigušene boli. Zidovi kao da su šaptali o noći koju bih najradije zaboravila, a pod kao da je ćutao dok su mi suze kapale bez prestanka. Plakala sam dugo, u grčevima, jecajući u jastuk koji nije mogao da upije sve ono što sam osećala. Poražena sam, slomljena. Sve dok me iscrpljenost nije konačno oborila, a telo se predalo nemirno.

Jutro je svanulo teško. Probudiła sam se sa oteklim očima i znojnom slepljenom kosom. Pogled mi je pao na posteljinu – krvava mrlja me je zgrčila želudac. Bez razmišljanja sam zgrabila plahtu i bacila je u najbližu kantu. Nekako sam se odvukla u kupatilo. Svaki korak mi je bio težak. Voda je bila vrela, ali želela sam da izbrišem svaki trag njegovog dodira. Trljala sam kožu kao da sam želela da se ogulim, da se skinem do kostiju.

Obukla sam se gotovo mehanički. Šorc, majica, kosa zavezana u punđu. Nikada mi se nije dogodilo da se ujutro ne sredim, ali sada mi je bio potreban jedan miran dan. Krenula sam prema kuhinji, još uvek snena. Želela sam kafu. Za sada ništa više. Samo kafu. Ne zbog ukusa, ni zbog potrebe kofeina, nego zbog jutarnjeg rituala. Nisam očekivala da će njegovo prisustvo da remeti moje jutarnje rituale.

Maksim je stajao tamo.

Naslonjen na radnu površinu, leđima okrenut ka meni. U ruci je držao šolju iz koje se još pušila para. Na sebi je imao samo beli peškir, nehajno obmotan oko bokova. Kapljice vode još su klizile niz njegova ramena, slivale se preko kičme i gubile negde na ivici tog tankog komada tkanine. Kosa mu je bila mokra, tamna.

Izgledao je… neizmerno muževno. Nemarno zavodljivo. Čudno privlačno. Da, privlačno na neki čudni način. Ono što mi je zapalo za oko, bila je to tetovaža.

Na grudima, tik ispod ključne kosti, protezao se crn orao. Ogroman, sa raširenim krilima, kao da je spreman da poleti. Njegova glava bila je nagnuta ulevo, pogled oštar, skoro izazivački.

Iznad orla, nenametljivo, ležao je lančić. Jednostavan, bez ukrasa, stariji. Samo hladan metal koji leži tik iznad tetoviranih krila.

„Dobro jutro,“ rekao je, promuklim glasom. Ne znam da li mu je glas takav  prosto hrapav ili je takav kada se probudi.

„Jutro,“ rekla sam tiho. Izrekla sam to kao obavezu i puku formalnost.

„Irena… kako se osećaš?“ pitao je.

„Dobro sam,“ odgovorila sam kratko, tonom koji je znao da laže. Rečenica je bila hladna, bez objašnjenja, bez detalja.

Maksim

Irena je obučena samo u beli, kratki šorts koji joj je grlio bokove s onom lakoćom koja istovremeno skriva i naglašava. Tkanina se stezala uz njenu guzu, oblu i čvrstu, a duge noge, gole i bose, bile su pakleno seksi. Gore je nosila samo kratku, tanku majicu, običnu, belu. Pamuk se lepio uz kožu, tanak do providnosti, i jasno ocrtavao obline njenih sisa. Bradavice su se pozivale da ih grizem, ukrućene, kao da nije imala majicu uopšte. Kosa joj je po prvi put, od kada je poznajem, skupljena u neurednu punđu, s nekoliko pramenova koji su padali niz vrat. A lice… lice joj je bilo bez trunke šminke. Bez maskare, bez pudera, bez ruža. I prvi put od kada je poznajem, gledao sam je tako – ogoljenu, stvarnu, nefiltriranu, nesavršenu. I, paradoksalno, bila mi je lepša nego ikada pre.

Nije bilo ni traga od one Irene koja je inače elegantna, besprekorno doterana, hladna i pod konac. Sada je delovala kao da je prvi put odustala od kontrole. Privlačnija mi je ovako. Lepša. Nekako stvarnija. Opuštena, nesređena, svoja. Jasno je da nije očekivala da ću ostati. Videlo se. Da jeste, pokazala bi mi onu verziju sebe koju inače nosi kao uniformu, sigurnu, izgrađenu, s distancom u svakom pokretu.

„Budi spremna u 19:30. Idemo na večeru s Nikitom i Tatjanom.“

Rekao sam to usputno, dok sam stajao kraj kuhinjskog pulta, još uvek mokar posle tuširanja, s peškirom obmotanim oko struka i šoljom kafe u ruci.

„Ponovo?“ To „ponovo“ je bio prvi odraz njenog nezadovoljstva.

„Ponovo?“

„Ne podnosim Tatjanu. Gadi mi se način na koji ti se nabacuje, bez imalo stida, dok njen muž sedi dva metra dalje. A još više me vređa to što zna da može  jer ti ništa ne kažeš. Smeje mi se u lice, kao da sam slepa, kao da ne vidim šta se dešava. Neka ti se nudi, neka širi noge čim ti namigneš, meni je potpuno svejedno s kim provodiš vreme – znaš i sam da ovo među nama nije brak. Ali nemoj da očekuješ da ću ćutke sedeti i igrati ulogu žene dok me neko ponižava pred svima. Neću da budem ta koja će klimati glavom dok joj se muž praši s drugom po WC-u restorana.“

„Ljubomorna si, Irena?“ pitao sam, bez namere da je provociram, više iz radoznalosti.

Okrenula mi je leđa bez reči i počela da kuva sebi kafu, kao da nisam ni progovorio. Par sekundi je ćutala, a onda, ledenim glasom, bez trunke emocije, izgovorila:

„Ne, nisam.“ Pauzirala je tek toliko da osetim tu tišinu. „Da bih bila ljubomorna na tebe, morao bi da mi značiš.“

Nije me ni pogledala. Samo je nastavila da sipa vodu u džezvu, mirna, distancirana, kao da sam joj potpuni stranac. A i jesam joj, potpuni stranac, a opet sve.

„Stigla mi je odeća?“ upitam, već krećući ka hodniku.

„Da. Složila sam ti u sobi,“ odgovorila je kratko, ne okrećući se od šporeta.

Klimnuo sam i bez reči ušao u svoju sobu. Otvorio sam ormar, očekujući haos, kese, neotvorene kutije, nabacane stvari. Ali ono što me dočekalo zaustavilo mi je dah na trenutak. Sve je bilo savršeno poređano. Previše savršeno. Košulje su visile u preciznom nizu, poređane po nijansama – od svetloplave, preko tamnije plave, pa sve do crne, i nazad prema sivim tonovima. Isto je bilo i sa majicama. Čak su i pantalone bile složene po boji i dužini. Nije preskočila ni detalje – čarape u kutiji, savijene po parovima, kravate poređane kao da sam u radnji. Bio je to Irenin potpis – uredan, distanciran, savršen. Pružio sam ruku i bez razmišljanja izvukao komplet crnog odela. Bilo je ono koje najčešće nosim klasičan kroj, italijanski šav, jakna koja se zatvara na dva dugmeta. Oblačenje mi je bilo rutina. Voleo sam odela. Crna košulja, crne pantalone, kravata u istoj nijansi. Stao sam pred ogledalo, stežući manžetne.

Po izlasku iz sobe, iskreno, nisam očekivao serviran doručak. Ne od Irene. Na stolu me je sačekao tanjir, precizno, gotovo opsesivno uredno složen. Jaja na oko – dva, savršeno pržena bez ijedne smeđe ivice, žumanca netaknuta. Pored njih, tanke kriške sira, pažljivo poređane, kao da su merene lenjirom. Zatim zelene i crne masline, poređane u kontrastu, levo jedne, desno druge, bez mešanja. Na kraju, dve kriške hleba, lagano prepečene, još tople, bez viška mrva. Sve je previše precizno, kao i sama Irena. Ali znao sam da ona nije želela da mi ugodi ni na koji način, ovo je samo njena rutina. Seo sam i uzeo viljušku.

Posle doručka otišao sam u sobu za sastanke koja se nalazila u starom delu upravne zgrade brodogradilišta. Soba je godinama ostala ista, sa onim drvenim podovima i masivnim vratima. Zidovi su bili ukrašeni crno-belom dokumentacijom iz prošlosti: fotografije ogromnih trupova brodova u izgradnji, portreti mog pradede i osnivača ovog brodogradilišta. Na stolu dugom i crnom ležali su nacrti, folderi, debeli registri tehničkih specifikacija, budžeta i vremenskih okvira. Prostorijom se uvek širio miris stare hartije, metala i nekog jeftinog parfema pomešanog s duvanom. Ušao sam poslednji, za stolom su već bili raspoređeni sedmoro ljudi. Inženjeri – ozbiljna lica, podočnjaci, radne uniforme s izvezenim logotipom brodogradilišta. Direktor proizvodnje, Anatolij, sedeo je s desne strane, već otvorenog fascikla ispred sebe. Pored njega, zamenik glavnog inženjera – muškarac pedesetih, s naočarima spuštenim niz nos, koji je pogledom već prelazio preko brojki kao da traži grešku. Levo, direktor logistike i žena u crnom sakou – odgovorna za bezbednost.

„Gospodo,“ rekao sam tiho, zatvarajući vrata za sobom. Nisu ustajali, ali su se ispravili u stolicama po pomorskoj disciplini.

„Govorite.“

„Ušli smo u četvrtu fazu konstrukcije trupa za ‘Voron-7’. Završena su ojačanja donje palube i testirana su na zatezne pritiske. Zadovoljni smo. Međutim, imamo problem s isporukom čelika za nadgradnju. Treći kontejner je ostao u Istanbulu zbog zastoja u carini. Ako ne krene do petka – gubićemo dve sedmice.

Naslonio sam se u stolicu, prstima prešao preko ivice fascikla. Pogledao sam direktora logistike.

„Zbog čega nije ranije prevezen?“

„Kontejner je bio spreman, ali partner iz Turske nije hteo da šalje dok se ne odobri uplata ostatka iz prethodnog kvartala.“

„Plaćeno je?“

„Jučer. Ali…“

„Kasno.“ Kimnuo je.

„Gubimo dve sedmice na projektu koji mora da isplovi svakog časa. A vi sedite ovde i serete o papirologiji?“ Moja ruka je lupila o sto. Glavni inženjer je podigao pogled. Bio je jedini dovoljno hrabar da ga zadrži na meni.

„Ako dozvolite,“ započeo je pažljivo, birajući reči, „možemo preusmeriti deo ljudi na pojedine sekundarne zadatke — završne varove, kontrolu spojeva, testiranja. Tako možemo zadržati ritam, ali pod uslovom da… ”

„Nećemo zadržavati ritam,” prekinuo sam ga hladno. „Ubrzaćemo ga!“

Otvorio sam fasciklu, izvukao planove i razastro ih po stolu. Crteži u perspektivi, preseci, tehničke šeme.

„‘Voron-7’ nije običan teretnjak. Ovo je sistem! Platforma. Signal. Ako zakasnimo, gubićemo stratešku prednost. A ja neću da izgubim ni jedan sekund svoga rada.“

Zastao sam, pogledom se zaustavio na Anatoliju.

„Hoću da pošalješ čoveka u Istanbul. Direktno. Bez posrednika. Ako treba – s kovertom.“

„Razumem,“ kratko je odgovorio.

Zatim sam se okrenuo ka Marini, ženi iz sektora bezbednosti.

„Kada ste poslednji put lično prošli hale?“

„Pre pet dana. Sve je evidentirano u—“

„Ne zanimaju me formulari. Pitao sam vas da li ste ih videli sopstvenim očima.“

Zastala je. Pogledala u papir pred sobom, pa opet ka meni. Klimnula je. Nesigurno.

„Danas ćete preći sve. Od prve do zadnje platforme. Gornja paluba, podpalublje, remorkerski bokovi. Hoću vaš lični izveštaj na mom stolu do dvadeset nula-nula. I bez filtera.“

Onda sam pogledao zamenika glavnog inženjera. Muškarac od trideset i nešto, moj godina . Dobar matematičar.

„Ako se desi još jedno kašnjenje, hoću rezervni pravac montaže. Nacrtajte ga. Od nule. Priključci, struja, sidrenje sve. Trup mora biti zatvoren do petka. Bez sekunde gubitka. Jasno?”

„Biće gotovo do večeri.“

„Ne. Biće gotovo do šesnaest nula-nula.“

Ponovo tišina. Kratka, ali gusta.

Zatvorio sam fasciklu i ustao. Stolice su šuškale za mnom dok su svi automatski ustajali.

„Sledeći sastanak je u četvrtak. U osam. Ko ne bude tačan, neka ne dolazi. Dajte sami otkaz, jer ako vam ja dam, nigde više nećete imati mogućnost da se zaposlite. I nemojte očekivati da ponavljam ono što ste danas čuli.“

Okrenuo sam se i krenuo ka vratima, hodajući odlučno. Ostatak svog radnog dana proveo sam u sastancima, kao i svakog mog dana. Negde oko 19:00 h ušao sam u Irenin stan da se istuširam, presvučem i spremim za večeru. Što me je za sve trebalo desetak minuta.

Irena me je već čekala spremna, stajala je na samom kraju hodnika. Nosila je haljinu boje šampanjca, pripijenu uz telo, s dubokim izrezom na leđima koji je dosezao skroz do struka. Leđa su joj bila gola, a tkanina je padala niz ramena u dva svilena pramena, nežno i glatko. Haljina joj je pratila liniju tela, ističući kukove i zadnjicu koja se pod svetlom jasno ocrtavala kroz tanki materijal. Njena kosa, boje meda, bila je podignuta u opuštenu punđu, s nekoliko pažljivo puštenih pramenova koji su joj milovali lice i vrat. Na ušima su joj svetlucale diskretne minđuše, a oko zgloba sat s tankim kaišem. Pakleno zgodna. Pakleno privlačna. A tako pakleno hladna.

Do restorana nam nije trebalo dugo, desetak minuta vožnje kroz osvetljenu Moskvu. Irena je ćutala, naslonjena uz prozor, što je uvek bila njena rutina. Nije pričala pre nego što ja započnem razgovor i to mi je odgovaralo. Došli smo u White Rabbit, krov iznad Moskve, restoran koji je Nikita veoma cenio zbog moći, gde običan čovek nije mogao „banuti“, jer se večere ne zakazuju telefonom, već preporukom i to od ljudi koji imaju moćno prezime.

„Irena?“ Pre nje sam se okrenuo. Muškarac, šezdesetih, otmenog odela, dobrog fizičkog držanja za svoje godine, lice blago.

„Profesore Mihajloviču…“ rekla je Irena s uvežbanom smirenošću. Osmeh koji nije ni topao ni hladan.

Zadržao je njenu ruku više nego što je bilo potrebno. I nije joj gledao u oči, ni u lice, već niz njena gola leđa, u liniju kičme koja se gubila ispod svilene tkanine. Gledao ju je kao muškarac koji hoće da je jebe. Irena, doduše, to nije shvatala, jer je bila kao i uvek prijatna i nedostupna.

„Upoznajte mog verenika,“ rekla je Irena, glasom mirnim.

Ispružio je ruku prema meni, taj njen profesor, Mihajlovič. Oči su mu na tren zatreperile, ali brzo je vratio osmeh, onaj veštački, bez stvarne topline. Ja sam mu stegnuo ruku. Ne grubo, ali dovoljno čvrsto da zna da nije dobrodošao. Pogledao sam ga pravo u oči i izgovorio svoje ime i prezime polako, razgovetno:

„Maksim Mozorov.“

Nije to bila ljubomora. Nije ni zapišavanje svoje teritorije oko Irene. To je bila suva, hladna pretnja. Poruka jasna kao zimsko jutro u Murmansku: Idi. Nađi sebi neku drugu devojku kojoj možeš biti deda.

„Mozorov?“ ponovio je profesor, zadržavajući moju ruku trenutak duže nego što bi trebalo. Pokušavao je da zadrži osmeh, ali mu se u očima pojavila nelagodna nijansa. „Kao… Mozorov Logistics? Volkgrad Shipworks? Pomorska inženjerska korporacija Mozorov?“

Pustio sam mu ruku.

„Baš taj Mozorov,“ potvrdio sam kratko.

Pokušao je da nastavi razgovor sa nekim glupim, praznim pitanjima. O tome kako se u poslednje vreme “puno gradi”, o nekoj knjizi koju je „upravo pročitao”, o restoranima koje valja posetiti. Sve same budalaštine kojima pokušava da sakrije činjenicu da mu pogled svako malo sklizne niz Irenina leđa. Odgovarao sam hladno. Bez osmeha, bez kurtoazije. Samo nužni minimum da ne ispadnem nepristojan, i hvala kurcu napokon je otišao.

Stao sam iza Irene jer sam mogao da vidim sve. Leđa su joj bila gola do struka. Kukovi naglašeni svakim pomakom, guzovi su joj se ocrtavali. A napred… bradavice su se jasno ocrtavale, pozivajući me da ih grizem i sisam preko tkanine, da im kompletno posvetim pažnju.

„Šta radiš?“ Okrenula je glavu malo ka meni, pogled ispod trepavica.

„Haljina ti se providi, Irena. Vidim ti guzove. A o bradavicama da ne govorim.“

„Zato što nemam gaćice ispod haljine.”

„Nemaš gaćice?“ ponovio sam, glas mi je bio niži nego što sam očekivao.

„Nemam,“ rekla je, slegnuvši ramenima. „Linija od tanga bi se ocrtavala. To ne izgleda lepo.“

Nije bilo linije. Nije bilo ničega. Samo svilena iluzija preko gole kože. Morao sam da proverim. Nije bilo racionalno. Nije bilo pametno. Ali nisam razmišljao. Pružio sam ruku, nežno, ali bez dozvole, i dotakao je preko bokova. Tkanina je bila hladna. Koža ispod vrela. Nikakvog ruba, nikakvog sloja između nje i mene.

„Ovako obučena, Irena, više nikada nećeš ići.“

„Zato što ti se diže kita, a ja nisam raspoložena da učestvujem u tvom zadovoljstvu?“ Irena, izgovori to, Irena. Što me zaista na sekundu šokira. „Mogao si mrvicu biti ljubazniji prema mom profesoru sa fakulteta.“

„Taj tvoj profesor hoće da te jebe i da ti napuni pičkicu spermom. Želi i da te jebe u usta, Irena, sve dok se iz tvojih usta ne bude slivala njegova sperma koju nisi stigla da progutaš.“ Licem joj se odražava šok od mog izražavanja. „Bio sam više nego jebeno ljubazan, Irena.“

„Samo sam bila ljubazna, kao i prema svakome drugom. Ja sam lepa devojka, svesna svog tela, i normalno je da će ljudi da me gledaju. Zar je trebalo da uzmem klinove i čekićem kucam u oko, kao u neko drvo, samo da me ne gleda više kako me je gledao? Uostalom, nije tako kao što kažeš – profesor Mihajlović je opušteniji od ostalih profesora i uvek prijatan.“

„Ne, Irena! To znači da hvata devojke kojima može biti deda, i verovatno se iza maske ‘finog i uvek prijatnog profesora’ krije predator koji hvata devojčice kojima otac može biti i tri puta.“

„Sve i da je tako, on, a ni bilo koji drugi muškarac mene ne zanima.“

„Naravno da te ne zanima, Irena. Zašto bi mi sisala kurac kad možeš ta usta koristiti samo da me iritiraš?“

„Rekla sam ti da od mene ne očekuješ neke stvari! Za takve potrebe postoje kurve, prostitutke, ili Tamara koja bi jedva dočekala da joj zapušiš silikonska usta svojim kurcem.”

„Irena, našla si pravo mesto za raspravu! Tatjana me ne zanima, ni toliko da je pozovem u WC restorana i da joj zapušim usta kurcem i jebem je u usta, dok joj ne krenu suze i dok se ne počne gušiti od veličine moje kite u njenim ustima. To hoću sa tobom, ali ti si sposobna samo da legneš kao leš i čekaš da se sve završi. Nisam za očajan seks, niti ću biti sa suvim kurcem.“

„Maksime, već sam ti rekla da me ne zanima sa kim ćeš biti u tom smislu. Ako jednog dana odlučim da imam ljubavnika, ti nećeš moći ništa da uradiš povodom toga.“

„Irena, tebi je zabranjeno da uopšte pomisliš na drugog muškarca. Uostalom, ni tom tvom ljubavniku ne bi bilo zanimljivo da kreše devojku koja je nepokretna, mirna, kao mrtva. Ti si prava fantazija za nekrofile.“

„Zar se jedan kandidat iz stranke u Sidneju nije zalagao za legalizaciju nekrofilije, tvrdeći da je bezopasna i da bi trebalo da bude dozvoljena? A kasnije je to sve pravdao kao šalu. I ne, Maksime, nisam kao leš… samo sam uplašena.“ Bližili smo se sada stolu gde su sedeli Nikita i Tatjana, a Irena nastavlja da se raspravlja, što nisam navikao od nje. Navikao sam da ćuti. Da klima glavom. Da se smeši. „I ne, neću naći ljubavnika. Ni sada, ni nikada. Ljubomoran si, Maksime?“

„To nije ljubomora, Irena. To je prosta činjenica, niko nema pravo da dira ono što je moje. A ti si cela moja, od glave do pete. Moja žena. Sve tvoje pripada meni i niko drugi ne može da te prisvaja i da pomisli da ima pravo da poseduje.“

„Kako bi izgledalo da si ljubomoran, Maksime? Jer ovo što govoriš meni zvuči kao ljubomora, a ti nisi muškarac koji ostavlja utisak nesigurnosti.“

„Irena, da imam osećanja prema tebi, možda bih bio ljubomoran. Jer ti si ono što većina muškaraca traži – žena za kuću, stabilna, pametna, dostojanstvena. Od žene očekujem dve stvari: da zna da pruži dobar seks i da ima ono što ti nosiš u sebi – mir, red i čvrstinu.“

„Ali ipak ženiš mene, iako znaš da od strasti među nama neće biti ništa. Da ne želim da ti to pružim, da ne želim ništa više od ovoga što imamo.“

„Tako da, Irena… da, bio bih ljubomoran – da mogu da te imam onako kako muškarac želi ženu. Da te uzimam bez reči, da te trošim dok ti glas ne zadrhti, da mi tvoje telo pripada bez ostatka.“

To je bio kraj razgovora. Irena se smestila na stolicu i time je za mene završena svaka dalja rasprava o tome da li joj neko bulji u zadnjicu, onu istu koju sam hteo da nalupkam dok je navlačim na kitu sa guza. Tatjana, za razliku od Irene, ostavljala je sasvim drugačiji utisak. Dok je Irena zračila zatvorenom, ali zavodljivom ženstvenošću koja je znala da ostane u granicama pristojnosti, Tatjana je bila očigledna. Previše upadljiva. Grudi je namestila u prvi plan, toliko da su joj bradavice gotovo virile iz haljine. Nokti predugi i veštački, jednako kao i kosa. Bila je tip devojke koju muškarci uglavnom biraju za avanturu – zbog tela, ne zbog karaktera. Šta je Nikita tačno video u njoj, bilo mi je potpuno nejasno. Ličila je na onu vrstu žene kojoj je pažnja bitnija od dostojanstva, očajna, kurvica. I nisam lažni moralista; i sam kresao devojke koje su sličnog stava kao Tatjana, ali one su bile avantura, na noć, za dobro gutanje kurca, još bolje jebanje.

Irena se kao po običaju držala distance, ali iz nekog inata prema Tatjani dodirivala me je po ramenu, nadlaktici i ruci. A mene je taj njen dodir napalio, jednako kao njen izgled. Spustio sam šaku na njenu butinu preko tkanine haljine i blago je umasirao to mesto, a prstima išao sve gore. Irena se lepo smešila, toliko da nisam mogao da prestanem da je gledam i jedva sam se fokusirao na ono što je Nikita pričao. Irenina haljina bila je skroz do poda, ali njena leđa, jebeno otkrivena na način da mi je kita čvrsta od kada sam je ugledao u hodniku. Umesto da odem kod devojke koja je spremna da se spusti na kolena i da me steže za jaja i liže dok je nemilosrdno jebem u usta, a posle jebem toliko da sutra ne može da stoji na noge, ja ipak idem za Irenom kao kuče željno njene pažnje.

Par minuta vožnje i već smo stigli ispred zgrade. Irena ćuti, što mi sasvim odgovara, već je dovoljno gluposti izgovorila večeras.

„Ideš i ti.“

Više potvrđuje nego što pita i ne krije da joj se ne sviđa rashod ovakve situacije. Ipak, nema šanse da je sada pustim, ne dok ne saznam da li je pod tom haljinom zaista gola, ili me je lagala. Odlaže tašnicu na policu u hodniku, a ja olabavljujem kravatu.
Obuhvatim je čvrsto za bokove i privučem bliže sebi. Spustim usne na njene – poljubac je čvrst, brz, gotovo bez predaha. Njene usne su hladne i zatečene, osećam kako se steže, a onda neočekivano uzvrati, lagano i nežno. Ipak ne želim nežno. Jezičkom bez oklevanja prodrem u njena usta, a ona, iako uplašena, lagano počinje da mi stvarno uzvraća. Uprkos strahu, trudi se da mi odgovori. Njeni pokreti usana užasno su nespretni, što mi smeta, iako nisam tip za ljubakanje. Zgrabim je čvrsto za tkaninu na njenom vratu, tu usku svilenu traku koja joj se sliva niz leđa. Jednim trzajem, bez milosti, pokidam je. Tkanina prsne kao šapat, a haljina klizne naniže, otkrivajući joj leđa, ramena, grudi, deo bokova. Uhvati dah, ali ne ustukne. Spuštam usne na njen vrat. Ne ljubim je, ne milujem, pritisnem ih tamo gde joj puls zakuca najbrže. Diše plitko, ukočeno, ali ne beži. Zadrhti. Možda od mene, možda od sebe.

Jednom rukom zgrabim je za sisu, bez okolišanja, bez dopuštenja. Osetim kako joj se mišići napinju ispod dlana. Meka je, topla, ali ukočena, još ne zna šta da uradi sa sobom. Zastenje, ne zna da li od nelagode ili nečeg dubljeg. Nije ni bitno. Taj zvuk mi uleti direktno u kičmu, pa se spusti niz stomak kao udar. Osećam kako mi se sve steže, kako pritisak raste, duboko, tvrdo. Projektil napetosti već mi curi na vrhu glavića, osećam ga kroz bokserice koje su još uvek na meni, stegnut dodatno pantalonama koje mi paraju strpljenje. Otkopčao sam kaiš i šlic, pa naglo spustio pantalone zajedno sa boksericama. Drugom rukom sam pocepao ono malo parče haljine koje je još ostalo, i ono je bez mnogo buke palo pravo između njenih nogu. Nije mi trebalo ni sekund da je podignem visoko, telo joj pritisnem uz sebe, i jednim potezom nasadim na svoju kitu. Irena je vrisnula, a ja sam osetio kako su joj se sise pritisnule pravo na moje lice. Bez imalo nežnosti zagrizao sam jednu bradavicu, stežući je zubima, a onda i drugu, dok su moje usne, jezik i zubi neumorno igrali s njenim sisama. Sa oba dlana čvrsto sam je držao za guzove i grubo, snažno je navlačio na kitu, kao da nije tek juče izgubila nevinost. Povremeno bih je pljesnuo dlanom po guzi, koja je već verovatno crvenela od onog koliko sam je stezao i udarao. Ta meka koža pod mojim rukama reagovala je na svaki moj pokret, a njeni uzdasi samo su me još više palili. Nisam joj uopšte dopustio da se navikne na moju veličinu. Pumpao sam je snažno i odlučno, baš kako je meni trebalo, bez pauze, bez milosti. Njena uska pičkica stezala me je i grčila se oko moje kite, svaki pokret bio je intenzivan i sirov. Jebao sam je usred hodnika, čvrsto je držeći za bokove, dok joj je glava klonula niz moje rame. Nije imala snage da se odupre, kao da je potpuno prepustila sve kontroli u moje ruke. Ali mene to nije zanimalo, došao sam da je jebem i nisam hteo da me bilo šta izbaci iz takta ovog puta.

Nastavio sam da je jebem snažno, svaki pokret pun odlučnosti i sile, ne mareći što smo na sred hodnika. Njeno telo se savijalo pod mojim, usne je stisnula i grizla da sakrije zvuke, ali ipak je tiho procvilila, prkosno i nenamerno, dok joj je dah postajao kratak i neravan. Sa obe ruke čvrsto sam je držao za bokove, pomerao je gore-dole, osećajući kako se njena uska pičkica steže i grči oko mene, dok su nam srca tukla ubrzano. Stegnula se rukama oko mog vrata, dok je neočekivano počinjala da dostiže orgazam. Njeno telo se treslo, a lice joj je bilo opušteno, sa blago rastvorenim usnama koje su bez daha pratila svaki pokret. Jebeno je lepa u tom trenutku, potpuno predana, savršeno nasađena na moju kitu, izgubljena u osećaju koji sam joj pružao. Nastavio sam da je pumpam, dok joj je snaga polako nestajala. Irena je tiho cvilela, pokušavajući da sakrije svaki zvuk, ali ponekad bi nehotice pustila neki tih, drhtav uzdah. Povremeno sam zarežao, jer mi je njena uska pičkica mrvila kitu kao da je stvorena samo za mene. Jedino što se jasno čulo u tišini hodnika bio je zvuk mojih muda kako lupaju o nju, svaki udarac snažan i neumoljiv. Počela je da dostiže drugi orgazam, a Irena me je neočekivano ugrizla ispod vilične kosti, toliko jako da sam zastenjao kroz zube, i njen orgazam je snažno povukao moj. Punio sam je spermom do kraja, bez milosti, bez pauze. Iako sam svršio, ostao sam još tvrd u njoj. Nisam ga vadio. Umesto toga, mazio sam je po raščupanoj kosi dok sam s njom, još uvek nasađenom, hodao kroz hodnik do njene sobe. Seo sam na krevet, a ona mi je i dalje visila oko struka, tiha, umirena, kao da je telo izdalo. Nije rekla ništa. I nije morala. Znala je da želim još.

Ali znao sam i ja nju. Ako je sada spustim na krevet, opet će da legne na leđa kao trupac, da zuri u plafon i da pusti da se sve dogodi bez trunke života. Opet ona njena tišina, ona hladnoća koja me ponekad izludi, ali večeras sam odlučio da je ignorišem. Pogledala me onim svojim zatvorenim izrazom, kao da joj je neprijatno što smo ovako blizu, što sam još u njoj. Počeo sam lagano da je navlačim na kitu, sam, bez ikakve pomoći s njene strane. Njeno telo je još bilo opušteno od orgazma, ali ona se nije potrudila čak ni da se pomeri, ni da me zajaši, ni da protrlja sebi klitoris, ništa. Samo je ostala obavijena oko mene, kao da ne zna ni gde je ni šta da radi. Irena nije ni znala šta radi. Njena pičkica me prima kako treba, celu dužinu, do jaja, bez zadrške. Ne buni se, ne pomera se, ne traži pauzu, iako sam siguran da je boli. Ne znam šta joj je bilo u glavi, ali dok joj telo govori suprotno, kao sada, nemam nameru da analiziram njeno ponašanje, niti o čemu razmišlja. Palcem sam joj pritisnuo klitoris, već modar i otečen, i nastavio da je lagano jebem. Irena nije mogla da ignoriše taj dobar osećaj, jer sam je realno, jebao dobro.

„Maksime…“ procvilela je, tiho, gotovo postiđeno.

Morao sam da pojačam ritam. Nije mi više bilo dovoljno to sporo navlačenje trebalo mi je jako, brzo, da udara, da boli. Telo mi je već bilo prenapeto, kao opruga, i nabijao sam je do kraja, svaki put dok mi muda ne tresnu o nju bolno, meso o meso, sirovo i glasno. Zvuk udarca i moje disanje bilo je sve što se čulo, a onda sam krajičkom oka video nešto što me dodatno raspalilo.

Irena je nesvesno stegnula jednu sisu, prstima uhvatila bradavicu i protrljala je, nespretno, ali iskreno, bez ikakve svesne namere. Glava joj je pala unazad, usne blago otvorene, i dlanovi su joj ostali zgrčeni na grudima. Izgledala je potpuno izgubljeno, prepušteno. A onda se desilo nešto novo. Nešto što nikad nije uradila.

Brzim, skoro instinktivnim pokretom, pomerila se na meni, zajašila me čvršće, stegla butinama, pa se sama spustila do kraja. Nije ni primetila šta radi, ali meni je bilo dovoljno. Bilo mi je više nego dovoljno. Njena uska pičkica me stezala brutalno, i taj kratki trzaj, ta njena nesvesna reakcija, bila je kap koja mi je prelila sve.

Počeo sam da režim kroz zube, nagnuo se ka njenom vratu, nabijao je zadnjim trzajima dok sam je punio spermom. Svaki trzaj dubok, kratak, precizan. Nisam stajao. Nisam smeo. U tom trenutku, njeno telo se lagano pomeralo, ne ritmično, nego kao da je nešto u njoj ostalo uključeno, kao da je palilo iznutra.

Znao sam da je to pali. Osetio sam u načinu na koji se micala, u tišini koja je sada bila drugačija, nije više bila prazna. Bila je vruća.

Izvadio sam kitu iz nje, podignutu i mokru, pulsirajuću. Njena pička je ostala raširena, crvena, natečena, i nisam je pustio da se sklopi. Gurnuo sam joj prste unutra dva, pa treći, grubo, duboko  i gledao kako moja sperma počinje da curi, bela, gusta, kako klizi iz nje niz moju ruku, preko mojih zglobova, preko njenih bedara, kvaseći nas oboje. Telo joj se trznulo, ali nije rekla ništa. Samo je gledala dole, u to što radim, dok je njena pička ostajala otvorena, vlažna, puna. Prsti su mi još bili u njoj, dok sam gledao kako sperma polako curi, lepi joj se za unutrašnju stranu butina i prelivajući se preko mojih zglobova pravi ritam s njenim telom koje se blago pomera. Nije ništa govorila, ali nije ni pokušala da me zaustavi. Samo je disala plitko i gledala me poluotvorenih očiju, onim pogledom koji ne traži razumevanje, nego se predaje. Nisam ih odmah izvadio. Pomerio sam ih unutra, pa širio, pa zarotirao, gledajući kako joj se lice menja, kako joj se mišići na stomaku zatežu. Kad sam ih konačno povukao, izašli su mokri, prekriveni ostacima mog svršavanja, a njena pička je ostala otvorena, pulsirajuća, još željna, još uzdrhtala. Ponovo sam joj gurnuo prste  bez upozorenja, bez pitanja, samo instinktivno, kao da mi telo zna gde joj treba. Klizili su bez otpora, lako, vlažno, toplo. Iako sam već bio u njoj više puta te večeri, i dalje je delovala tesno, osetljivo, ali spremna. Stegnula se oko mene, zadrhtala, ali nije rekla ništa. Držao sam je jednom rukom za kuk, a drugom prelazio glavićem preko ulaza, trljajući, klizeći kroz sopstvenu vlagu pomešanu s njenom. Palac sam naslonio na njen klitoris, pritisnuo i lagano pravio male kružne pokrete, taman toliko da je izluđujem, ali ne da je odvedem do kraja. Nisam želeo nežno. Nije mi bilo dosta. Ne još.

Ona nije ništa rekla, nije me zaustavila, nije se ni pomerila. Samo je zategla butine, stegnula mi rame i pustila da radim ono što mi treba. I to mi je bilo dovoljno  taj prećutni pristanak, to telo koje ne beži, koje ne odbija, već reaguje u trzajima, u dahu, u sitnim pokretima kukova. Nisam je odmah ušao. Prvo sam je gledao. Raščupana, obrazi crveni, pramenovi znojem slepljeni uz čelo, usne blago otvorene, kao da šapuće bez glasa. Bila je u tom trenutku samo telo, nedefinisano, ali potpuno moje. Zatim sam je ponovo uzeo. Lagano, ali duboko. Bilo je toliko dobro da je Irena plakala kroz užitak koji sebi nikako nije htela da prizna. Zadnji orgazam je mene potpuno iscedio, a ona se naslonila na moje rame. Zaspala je dok sam bio u njoj, kitom u njenoj pičkici. Izvukao sam kitu iz nje i onda ustao sa njom u naručju, ona je toliko bila umorna da se nije ni trznula kada sam je smestio na krevet i izuo joj sandale na visoku štiklu. Posmatrao sam kako je umazana od moje sperme i u tom trenutku mi je bilo drago što sam ipak pošao za njom, iako sam očekivao da će samo dosadno da bulji u plafon. Pokrio sam je i otišao da skinem mokru odeću od njenih sokova i moje sperme i da se istuširam. Nakon tuširanja, ubrzo sam i sam zaspao.