Kako sam zavela Rusa

2. poglavlje

Prezime Mozorov postalo je oličenje moći još tokom Prvog svetskog rata, kada je moj pradeda postavio temelje imperije koja se do danas nije uzdrmala. Ono što je počelo kao veoma skroman posao pod sumljivim okolnostima danas je Mozorovska pomorska korporacija — najveća privatna brodograditeljska sila u istočnoj Evropi. Naša luka, Volkgrad Shipworks, prostire se duž obala Crnog mora, sa stotinama hiljada tona čelika koji se svakodnevno oblikuju u ratne fregate, luksuzne jahte i teretne kolose spremne da preplove svet. Flota brodova pod zastavom Mozorov Logistics vlada pomorskim putevima između Azije i Evrope, a svaki brod ponosno nosi utisnuto slovo “M” na trupu, znak ne samo bogatstva, već i neporecive moći i bogate tradicije. Moja porodica ne kontroliše samo industriju; mi posedujemo more.

A ja sam trenutna glava porodice i CEO Mozorovske pomorske korporacije. Nasledio sam carstvo sa samo dvadeset šest godina, zato što je moj otac rešio da uživa u „matorim” danima, igra golf i posveti se običnim stvarima koje ranije nije mogao. Od trenutka kada sam postao ono što jesam, udvostručio sam prihode kompanije i učinio Volkgrad Shipworks gotovo nedodirljivim.

Nisam samo naslednik prezimena Mozorov, nego se u meni spajaju i krv Mozorovih i Sokolovih, dve moćne porodice koje su gradile svoje carstvo više od sto godina. Moj teča, Boris Sokolov, bio je vlasnik fabrika oružja koje su snabdevale vojsku naoružanjem i ratnom opremom. Porodice su bile povezane i na ličnom planu, kada je Boris oženio moju tetku Katju, i savez između naših porodica postao je neraskidiv. Katja i Boris nisu imali svoje potomke, ja sam ostao jedini naslednik obe korporacije, što mi daje neupitnu vlast nad čitavim imperijama.

Od ranog detinjstva bilo mi je jasno da ću postati naslednik obe korporacije. Odgajan sam da budem oštrouman, opasan i snažan, nikada nisam imao detinjstvo kao druga deca, jer su me od malena pripremali za ogroman teret koji će jednom pasti na moja leđa. Završio sam prestižni Ekonomski fakultet na Državnom univerzitetu u Moskvi, a potom i Fakultet međunarodnih odnosa na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO), gde sam stekao duboko razumevanje globalnih tržišta i diplomatskih veza, znanja neophodna za vođenje carstva koje se proteže preko granica. Morao sam biti spreman za sve i svašta, i bio sam.

Moj otac Sergej nije sam vodio korporaciju — uz njega je uvek bio njegov brat blizanac, Egor. Isti po liku, ali karakterno veoma različiti. Sergej je temperamentan, brz na rečima i delima, dok je Egor bio tih, proračunat i izuzetno oštrouman. Ipak, njih dvojica zajedno su bili savršen spoj. Kad jedan padne, drugi ga podigne. Kada jedan izgori, drugi ostane hladan. I zato su zajedno podigli i proširili imperiju.

Egor nikada nije osnovao porodicu. Voleo je samo jednu ženu Ljudmilu. Bila je krhka, divlja, buntovna, puna strasti, ali i previše ranjiva. Njena porodica marila je samo za porodične interese; iz nekog inata njen otac ju je obećao drugom čoveku, mnogo starijem od Ljudmile. Ljudmila nije stigla reći sve Egoru, koji bi učinio sve da je spasi od tog braka, jer ju je otac istog dana hteo poslati matorom čoveku. Ljudmila je skočila sa krova porodične vile u Sankt Peterburgu, bez da je pokušala potražiti rešenje za njen problem. Posle nje, Egor se zakleo da se nikada neće oženiti. I nije. Umesto ljubavi, živeo je za posao, za porodicu, za mene.

Pre devet godina izgubio je borbu s rakom pankreasa. A poslednje što mi je rekao:

„U to vreme verovao sam da ne treba da se ženim. Ljubav sam ostavio sa njom na onom krovu. Ali danas… da mogu da vratim vreme, sklopio bih brak, makar dogovoren. Imao bih naslednika. Imao bih dete. Ne bih otišao sa praznim rukama.“

Poslušao sam njegov savet i pristao da se oženim malom Irenom – devojkom kojoj zaista nije bilo važno ko sam. Bila je lepa, sa dugom talasastom kosom boje meda, svetle puti i krupnim, mačkastim očima koje su joj davale ozbiljan, gotovo hladan izraz. Savršeno građena, zgodna, baš po mojoj meri. Ali više od izgleda, privukla me njena smirenost, kultura, držanje. Nije bilo strasti, ni osećanja, s njene strane isto. Ali to nam je i odgovaralo. Lepa, pametna, tiha, poslušna. Trofej koji zna gde mu je mesto. Irena je savršeno znala koje je njeno mesto i sa tim nisam imao problema.

Irena je došla iz druge zemlje da studira u Moskvi. Mirna, staložena, besprekorna u ponašanju. Nije nosila poznato prezime, nije dolazila s imetkom, ali se ipak ponašala s više dostojanstva nego većina devojaka iz „pravih“ porodica. Nije mi padalo na pamet da bih se oženio baš njom. Devojkom bez porodične pozadine i društvenog uticaja, kao što se od mene očekivalo. Ali Irena nije ni pokušavala da me impresionira  i zato je ostala u igri i jedina dobila status buduće gospođe Mozorov. Znala je kad da ćuti, kad da se javi, kako da stoji, da hoda, da gleda, da reaguje. Ponašala se kao savršena žena čoveka na mom položaju. Nije bila zaljubljena u mene, a to mi je savršeno odgovaralo. Bio sam njen izbor iz praktičnih razloga, kao što je i ona bila moj.

Imala je dvadeset jednu i još uvek bila nevina. Svoju čistoću je čuvala za brak, ili makar za jednog jedinog. Nisam znao da li da joj se divim ili da je žalim. U glavi mi je sve zvonilo – zašto, dođavola? Zašto nije kao ostale? Zašto nije prošla preko gomile kuraca i zaboravila kome je gutala? Ali onda me je preplavio onaj mračni ponos. Bolesna satisfakcija. Moj kurac će biti prvi i poslednji koji će je rasparati. Moj pečat. Moj trofej. Ipak, činjenica da ću joj ja „skinuti mrak“ nije me impresionirala. Nije me palilo. Nije mi imponovalo. Nije me ni doticalo.

Irena nije želela seks. Osim ako ne „radimo na bebi“. Dakle, oženiću devojku koja ne uživa u seksu. Možda frigidnu. Možda čak lezbejku. Sve je bilo moguće. I njen jedini uslov? Da se kreše sa mnom samo kada budemo želeli dete. Nisam imao problem s tim jer je poslušna, savršeno prilagođena, besprekorna supruga. Za javnost. Za predstavu. Moje potrebe ispunjavale su druge – voljne, gladne, željne svega što Irena nikad ne bi ponudila. Ona mi neće biti žena koju ću da jebem do iznemoglosti. Biće žena koju ću da pokazujem kad treba da igram ulogu muža.

Nismo se često viđali, a prošla je skoro nedelja od kada mi je pokazala svoju nespretnu veštinu ljubljenja – kao da sam ljubio drvo. Bila je ukočena, stidljiva, neprijatna, gotovo nedostupna. Ipak, ta njena nevinost na neki način me je privlačila, a istovremeno nervirala njena nesigurnost. Nije znala kako se ljubi, nije imala nikakvog iskustva, što je bilo tužno jer nije planirala da se posveti seksu čak ni u braku. Ipak, Irena je nespretno pokušavala da uzvrati moje poljupce, i nekako je to dovelo do toga da se trlja uz moju kitu. Normalno je da mi se digne kita na ženu koja sedi na meni; dovoljno mi je da pogledam njene usne i da poželim da ih zapušim kurcem. Irena je tiho jecala dok sam je obrađivao nevinu pičkicu prstima, a njeni uzdisi su me neočekivano palili.

Irena je lepa, prelepa, toliko da bi svakog muškarca mogla da baci na kolena, ali iza savršene kože i savršenih manira – ništa. Prazna. Hladna. Ali paradoks je bio u tome što me je upravo ta distanca provocirala. Možda i jesam poželeo da je jebem do iznemoglosti, samo da je slomim, da je zapečatim. Irena nije žena koju ću voleti, ali ona je već oblikovana za savršenu suprugu, kao da je rođena za tu ulogu.

Crna haljina savršeno je isticala njeno visoko i vitko telo, iako je sve bilo uglavnom skriveno, obline su ipak dolazile do izražaja. Kosa joj je bila skupljena u visoku punđu, ramena gola, a oko vrata je nosila malu, diskretnu ogrlicu. Visoka je oko metar i sedamdeset i pet, što je za moju visinu, preko dva metra, savršeno pristajalo.

Smešila se pristojno i govorila odmereno, poput prave lutkice koju nisam mogao pronaći ni da sam organizovao kasting za idealnu suprugu. Nije se mešala u muške razgovore, ali ni previše u one ženske. Znao sam da je moda i šoping nisu preterano zanimali, ali to je bilo jedino o čemu je mogla da razgovara sa ženama mojih poslovnih saradnika, kao i o putovanjima na koja su odlazile. Večera je protekla u laganom tonu. Nikita, moj poslovni partner u poslu vezanom za oružje, i njegova supruga Tatjana proslavljali su treću godišnjicu braka. Nikita je s lakoćom vodio razgovor, dok je Tatjana zračila zadovoljstvom. Irena nije pila alkohol, što mi se svidelo, jer nisam želeo da dođe u situaciju da se napije. Ipak, najbolje je glumila ženicu kada su naši roditelji bili prisutni, jer je moja majka verovala da smo jako zaljubljeni par. Uglavnom su se razgovori preplitali između poslovnih tema koje je Nikita pokretao i nekih glupih tema koje je Tatjana pokretala. Žena je čoveku pečat, a Tatjana je droljasti tip žene, na kojoj je sve otkriveno. Irena nije pokazivala da joj se Tatjana ne dopada, ali pričala je sa njom hladno se držeći.

Irena se okrenula prema meni u jednom trenutku i tiho mi šapnula: „Želim da večeras izgubim nevinost.“

Na trenutak me je šokirala njena iskrenost, ali ja sam hladno nastavio da sedim, kao da se ništa nije dogodilo. Irena ničim nije pokazala da je spremna na ono što je malo pre izgovorila.

„Kako ste sladak par,“ rekla je Tatjana i pljesnula rukama kao seljanka, a Irena nije smatrala bitnim ni da joj se zahvali.

Tatjana i Nikita su i dalje vodili razgovor, smeh i čaše su se preplitali preko stola, dok smo Irena i ja sedeli s mirnom distancom, razgovarajući potpuno staloženo. Nisam očekivao njen dodir. Irena nikada nije volela fizički kontakt, čak ni kada bi to situacija zahtevala. A sada? Sada me je namerno dotakla, spustivši ruku na moje rame s onom hladnom proračunatošću žene koja oseća opasnost. Znao sam da nije spontano. Osetila je Tatjanin pogled, možda čak i način na koji sam je pogledao, i odlučila da “obeleži teritoriju”. Ironično, jer između nas nije bilo ničeg stvarnog, par nespretnih, mrtvih poljubaca i jednom kad sam je bezvoljno obradio prstima, više iz same radoznalosti nego želje. Ali sada, taj njen dodir bio je otvorena poruka. Irena je osetila i, kao pas koji čuva kost koju ne voli da jede, spustila je ruku i stegla me kao da ima pravo na mene. Tatjana bi zaista ustala i pošla za mnom u toalet da sam to zaista i želeo, ali Tatjana nije bila ništa drugačija od cura u bordelu.

Irena nije izgovorila ni reč. Ni u kolima, ni kada smo stigli do njenog stana. A onda, čim smo zakoračili unutra.

„Zašto baš sada želiš da izgubiš nevinost?“ pitao sam je.

„Zato što sada savršeno odgovara mojim planovima! U petak idem u Beograd, ostajem nekoliko dana zbog devojačke večeri, a sledeće nedelje imam još jednu ovde. I već sam rekla da ne želim da to bude na dan venčanja.“

Govorila je mirno, organizovano, kao da planira šta će obući za sledeći dan. A poznajući je, nije bilo sumnje da već ima isplanirane odevne kombinacije za čitavu nedelju, uredno složene, po bojama i prilikama.

„Otkud put za Srbiju odjednom?“ upitah.

„Nije odjednom. Ne smem da idem?“ odgovorila je mirno.

„Smeš,“ zastao sam na tren, gledajući je kako izuva sandale. „Ali pre toga moraš da me obavestiš.“

„Pa, upravo ti govorim,“ slegla je ramenima.

„Hoćeš da izgubiš nevinost sada, samo da bi mogla da se jebeš tamo?“

„Molim?“ okrenula se prema meni, zbunjena.

„Pitam te  hoćeš da se kresneš tamo dok još imaš priliku?“ uhvatio sam je za podlakticu i povukao bliže sebi.

„Šta ti je? O čemu pričaš?“ pitala je tiho, ne bežeći iz mog stiska.

„Irena… pitam te jasno, planiraš li da isprobaš nekoliko kurčeva pre nego što zaključaš vrata braka?“

„Ne!” odgovorila je mirno. „Znaš da neću. Rekla sam ti već da ne želim seks. Ni sada, ni tamo.“

„A šta je onda? Pošto ti se kurac gadi, da nisi možda rešila da istražiš žene? Da te licka neka u Beogradu na devojačkoj večeri?“

„Ti stvarno misliš da volim žene?“ upitala je i iskrivila usne u nešto nalik na podsmeh. „Ne znam odakle ti to. Nikad me nisu zanimale.“

Pustio sam joj ruku. Nije bežala, nije se povukla, ostala je da stoji ispred mene, savršeno smirena, kao da mi upravo nije priznala da je odlučila kada će izgubiti nevinost po rasporedu, a da je ja nisam optužio da je lezbejka.

„Onda, Irena, zašto baš sada?“

„Zato što hoću da to skinem sa spiska,“ rekla je jednostavno, bez okolišanja. „Ne želim da mi visi nad glavom kad budem među prijateljicama koje su sve to prošle pre nego što su postale punoletne. I ne želim da se to desi na dan venčanja kao da treba da predamo krvave čaršave.“

„Skidaj se,“ rekao sam ravno.

„Molim?“ zastala je na pragu spavaće sobe, zbunjena, ali ne uplašena.

„Skini se, Irena. Hajde da rešimo tu stavku sa tvoje liste zadataka.“

Gledala me je nekoliko sekundi, pokušavajući da pročita u mom tonu da li se šalim, provociram ili stvarno mislim to što govorim. Zatim se okrenula i tiho ušla u sobu, ne rekavši ništa. Krenuo sam za njom, koracima sporim.

Stajala je pored kreveta, okrenuta leđima, ramena napeta, kao da se bori sama sa sobom.

„Ne,“ izgovorila je tiho, bez okretanja. „U pravu si. Nisam spremna.“