Kako sam zavela Rusa

8. poglavlje: Prvi deo

Irena

Samo je zgrabio peškir, uvio ga oko kukova. Ramena su mu bila opuštena, vrat blago nagnut. Nije bežao, jer nije imao razloga za to, ali nije ni ostajao. A ja… ja sam ostala da stojim u tuš kabini, gola, mokra, leđa prislonjena uz hladan zid. Kao da mi je potrebna neka spoljašnja čvrstina, jer mi se unutrašnjost upravo raspala. Disanje mi je bilo plitko, nepravilno, kao da sam doživela napad panike, ali iznutra. Telo mi se još treslo. Peškir sam dohvatila sporo, sa skoro bolnom pažljivošću, kao da će me dodir zapaliti. Ogrnula sam se kao da stavljam oklop. Obeležena. Uzeta. Njegova. U tom trenutku sam bila njegova i to mi se nije svidelo. Ne želim da budem pročitana, otvorena do poslednje stranice i da se raspadnem pred njim.

Maksim je stajao ispred ogledala. Prao je zube. Kao da ja nisam u istoj prostoriji iza njega. Kao da pre par minuta nije bio u meni dok su mi se dlanovi lepili za pločice. Izašla sam i prošla pored njega. Nismo se dodirnuli. Nismo se pogledali. I to mi je odgovaralo. Stala sam sa strane, ispred fioke. Otvorila sam je, uzela drugi peškir i počela da brišem kosu. Osetila sam da me posmatra kroz ogledalo, ali me nije zanimalo. Nisam želela da bude ovde i da provodim ovoliko vremena sa njim.

„U ormanu imaš moju odeću,“ rekao je. „Pa obuci neku majicu.“

Samo sam klimnula glavom i izašla iz kupatila, ušla u sobu i zatvorila vrata kupatila. Izvukla sam njegovu majicu iz ormara, onu široku, crnu, sa blago raširenom kragnom. Obukla sam je preko gole kože, bez grudnjaka, bez donjeg veša. Majica je bila prevelika, padala mi je preko bokova, skrivajući više nego što sam želela, ali i dalje je nosila njegov miris. Zapravo, cela sam mirisala na njega. Dok sam stavljala hulahopke, jedine koje sam imala, jer ovde na farmi nisam imala svoju odeću, povukla sam ih pažljivo. Suknju sam navukla preko bokova, a ni to nije pomoglo da se ne osećam ogoljeno. Dok sam nameštala suknju, vrata su se otvorila i njegov pogled je klizio po meni. Nastavila sam da nameštam suknju, sporo, usredsređena na pokret, prsti su mi klizili po tkanini, ali pogled, on je već bio svuda po meni. Jer on je stajao ispred mene. Go.

Potpuno.

Stajao je mirno, sa rukama spuštenim pored tela. Pogledala sam ga i nisam mogla da odvojim oči. Ramena su mu bila široka, puna, linije vrata i ključnih kostiju grube, muške. Grudi su mu se lagano dizale dok je disao, a ispod njih, pločice na stomaku izgledale su kao da su isklesane. Tvrde, duboke, jasno ocrtane pod tankim slojem zategnute kože.

Pogled mi je skliznuo niže.

Bokovi mu uski, snažni, sa onom linijom koja se spušta nisko, previše nisko, i tera te da pogledaš. I jesam. Njegov ud je visio teško i jasno. Nije bio potpuno ukrućen, ali bio je velik. Vena se jasno ocrtavala dužinom. Bio je miran. Samouveren. Uopšte nije imao problem sa golotinjom ispred mene, verovatno bi se mogao skinuti ispred bilo koga.

Samo je neočekivano prišao. Njegove šake su mi obuhvatile bokove, prsti dugi, snažni, stisak koji nije bio nežan, ali nije bio ni grub. Povukao me je ka sebi i telo mi se zalepilo za njegovo. Naslonio sam glavu na njegova prsa, iznenađena njegovim prisnim postupkom. Nagnuo se uz moje uvo, dah mu je bio vreo na mojoj koži, glas promukao, i prošaputao:

„Vozim te u stan odmah. Pretpostavljam da ne želiš da doručkuješ sa roditeljima? Gole pičke ispod te suknjice?“

Izgovorio je to ravno, bez imalo zadrške. Rečenica je pala kao šamar, ne fizički, ali telo mi je reagovalo. Čitava unutrašnjost stegla mi se u trenutku. Ne od stida. Ne od srama. Od izloženosti. Od te direktnosti koju nisam očekivala. Od načina na koji me je ogolio samo tim pitanjem. Klimnula sam glavom. Kratko. Mehanički.

„Ne. Svakako moram u stan… i imam dosta obaveza.“

Par minuta kasnije izašli smo iz sobe. Još uvek sam osećala njegovo telo na svom, kao da je svaki dodir ostavio trag. Suknja mi je bila na mestu, sve je delovalo u redu, barem spolja. A iznutra… iznutra sam bila preosetljiva. Sve me podsećalo na ono što se upravo dogodilo. Naši roditelji su već sedeli zajedno u dnevnoj sobi. Bilo mi je lakše što je predložio da idemo. Ne bih mogla da sedim ovakva pokraj njih. Ne sa tragovima njegovih prstiju na koži i svežim uzbuđenjem koje nisam uspela da potisnem. Sedeli su za stolom, opušteni, koliko god da su mogli, s obzirom na to da su se tek juče upoznali i zato su čudno spokojno delovali. Držao me je za ruku dok smo prolazili pored njih. To je, valjda, izgledalo nežno. Blisko. Kao par. Kao dvoje ljudi koji se vole. I bilo mi je teško zbog toga, jer moja mama se osmehnula. Onim blagim, toplim osmehom koji ti kaže: sve je dobro sad, srećna si, prošlo je. I delić mene poželeo je da to bude istina. Da zaista jesam srećna. Da sam zalečila sve svoje rane i da je on taj s kim mogu da budem mirna. Ali ne mogu i verovatno nikada neću moći, i zbog toga je on savršen za mene.

U autu je vladala tišina. On je vozio, ruka mu je bila na menjaču, pogled ispred, a ja sam zurila kroz prozor. Prijala mi je ta tišina. Bila mi je neophodna. Nisam želela da razgovaram. Samo da sedim. Da slušam zvuk motora i koristim svaku sekundu da pokušam da obradim šta se zapravo desilo.

Potrebno mi je da neutrališem ono što se upravo desilo između nas. Jer ako to ne uradim… ako se samo prepustim njegovom dodiru i njegovim rečima… izgubiću granicu.A granice su mi sada očajnički potrebne.

Ne želim da se stvari kao što je ono u kupatilu ponavljaju bez razloga. Ne želim da me dodiruje bez potrebe, ni da moje telo reaguje na njega. Tuđi dodir me boli. Doslovno peče. Postajem izuzetno napeta kada mi se neko približi i ako me dodirne, kao da me je opekao vatru. A njegov dodir nije takav, ali opet nije poželjan. Ne želim ga.

Zato sam ćutala. I gledala kroz prozor. Brojala sam sekunde kada ću napokon ostati sama jer je sutra veliki dan iza mene.

Kad smo stigli ispred zgrade, izašao je prvi. Vrata su zalupila za njim. Nije me pogledao. Samo je rekao, usput, preko ramena:

„Moram se presvući.“

Ruke mu u džepovima, hod mu poznat,opušten, lenj, kao da smo upravo došli s nekog opuštenog vikenda, a ne iz kuće u kojoj je moje telo još uvek odjekivalo od njegovog dodira. Koračao je ispred mene kao da ne primećuje ništa. Ili kao da se pravi da ne primećuje. Što je još gore. Zar stvarno ne vidi koliko mi treba da budem sama?

Da nismo zajedno. Ne sada. Ne još. Ne dok mi još stoji u glavi to da ćemo uskoro ići na medeni mesec. Lažni. Glupi. Ureženi u kalendar da bismo „radili na bebi“.

Na bebi.

A meni je trenutno muka od same pomisli na krevet, na disanje u istom ritmu, na tu fingiranu bliskost koju treba da glumim s nekim čija pojava me gura preko ivice.

Nisam ništa rekla ni kad je spustio dlan na senzor pored kvake. Površina je odmah odreagovala, registruje temperaturu, linije dlana, puls. Vrata su se otvorila s tihim zvukom.

Ušli smo. On prvi, naravno.

I naravno da je već na vratima počeo da se skida. To me uvek iznervira. Ta njegova navika da ostavlja odeću gde stigne, izričito me iritira. Skinuo je majicu i bacio je na naslon fotelje. Čarape su ostale kod stola. Pantalone negde na sredini hodnika, koje ću ja posle morati da sklonim. On se ponaša opušteno, a ja… stojim pored vrata, još obuvena, ukočena.

Par minuta kasnije čula sam škripu vrata i tihe korake na parketu. Nisam se okrenula odmah. Sedela sam na ivici kauča, spuštenih laktova na kolena, zureći u tačku na podu. Ipak, i bez da ga pogledam, znala sam da je tu. Mogla sam da ga osetim. Po mirisu.

Onda sam podigla pogled.

Stajao je u hodniku, oslonjen ramenom na štok vrata, obučen u tamno sivo odelo koje mu je stajalo toliko dobro kao i svako.

Tkanina mu je pratila ramena i ruke kao da je ušivena direktno na kožu. Sako uzak u struku, rukavi tačno do članka, kragna savršeno nameštena. Ispod bela košulja, čvrsto zakopčana, ali bez kravate. Vrlo svesno. Ostavio je dugme otkopčano, dovoljno da se vidi linija vrata, ključna kost, koža. Pantalone su mu padale savršeno, bez ijednog nabora, a cipele crne, polirane.

Ušao je korak bliže, i njegov miris je prošao pored mene. Drvenast, suv, sa nekom toplom, skoro zadimljenom notom. Bio je to onaj tip parfema koji ostaje i kad ode. Parfem koji se ne nosi na vratu nego iza potiljka, na zapešću, na mestima gde bi neko morao da priđe blizu da ga oseti. I mene je terao da dišem pliće.

„Vidimo se sutra, Irena.“

Glas mu je bio tih, kao da se radi o nekoj poslovnoj obavezi. Nečemu što se podrazumeva. Stajao je na vratima, pogleda mirnog. Samo sam klimnula glavom. Kratko.

Istina je, najradije ga ne bih videla više nikada. Ne bih ga gledala dok mi stavlja prsten. Ne bih slušala kako izgovara reči koje ne misli. Ne bih želela da stojim pored njega dok svi gledaju i aplaudiraju nečemu što nemam snage da slavim. Ali pristala sam. Sutra postajem njegova žena. I vreme je da se ponašam kao njegova žena, makar to samo u javnosti.

Ostatak dana prošao je tiho. Nisam radila ništa posebno, ali ni trenutka nisam bila besposlena. Sklapala sam stvari u glavi, proveravala sitnice, presvlačila se, raspremala, kao da mi rutina pomaže da ne mislim previše. Sve je bilo spremno. Sve je već bilo rešeno. I to me je, na neki čudan način, smirivalo. Nisam osećala uzbuđenje. Niti strah. Samo neku ravnu liniju kroz dan, kao da sam na tihoj vodi i ne pomeram se.

Legla sam ranije nego inače. Umorno, ali bez iscrpljenosti. Telo mi je bilo mirno. Glava prazna. Navukla sam pokrivač i zatvorila oči bez otpora.

***

Stajala sam kraj prozora u apartmanu na poslednjem spratu hotela Zimskaja Imperija. Ispod mene – Zimski Trg, topao i gotovo nežan u svom prolećnom izdanju. Prolaznici su se kretali tiho. Breze su zelenile uz pločnike, a cveće u kamenim žardinjerama bilo je precizno raspoređeno, boja po boja, sve savršeno u skladu sa danom pred sobom. Vazduh je bio blag, ispunjen mirisom lipe i skupih parfema koji su stizali sa dolaskom zvanica. Ogrtač koji sam nosila bio je od prave svile, boje vanile, težak. Kosa mi je bila podignuta u strogu, visoku punđu. Niti jedna vlas nije stršala, sve je bilo na mestu. Sve je moralo da bude na mestu.

Venčanica je ležala u kutiji na krevetu, na beloj posteljini izvezenoj zlatnim koncem. Ručno šivena u Parizu, pod nadzorom sekretarice Maksimove majke, koja je svaku probu nadgledala kao vojnu operaciju, ali to je odlika Mozorovih. Haljina je bila teška. I fizički, i simbolično. Toliko slojeva, čipke, dugmića, sitnih bisera. Toliko pažnje uloženo u komad tkanine koji će pokriti telo, ali venčanica je tačno onakva kakvu želim.

Šminkerka nije govorila mnogo. Bila je profesionalna. Precizna. Njeni prsti su bili brzi, hladni. Popravljala mi je ajlajner u tišini, dok su senke oko mojih očiju dobijale taj ledeni, savršeni oblik.

Majka je otvorila vrata. Nije ulazila. Ostala je u hodniku. Bila je obučena jednostavno, svetla bluza, uredna kosa, previše pudera. U očima joj se nije videlo ništa. Iako sam znala da je srećna zbog mene.

„Stigli su,“ rekla je tiho.

Iza nje su stajale dve žene iz Maksimove pratnje, jedna sa dosijeom, druga sa mobilnim koji nije ispuštala.

„Imate još dvadeset minuta,“ rekla je jedna od njih bez treptaja.

Kimnula sam. Bez glasa.

Šminkerka mi je popravila usne još jednom.

U parteru Palate Belog Orla Maksim je stajao među zvanicama, visok, miran, u savršenom tamnoplavom odelu skrojenom na Savil Rou. Bela košulja, bela kravata, manžetne od platine sa znakom Mozorovske korporacije, stilizovana sirena uvijena oko sidra. U kosi ni jedna nijansa nije se pomerila, a na licu osmeh koji ništa nije obećavao.

Uz njega  general Vološin, sivih obrva i hladnih očiju. Kum Viktor Malinin, politički stroj u skučenom odelu, zamenik guvernera i čovek koji se ne osmehuje ni kada pobeđuje. Sve je bilo korektno. Strateški. Proračunato.

A ja sam stajala iza vrata. U hodniku. Sa mnom sestra, obučena u sivo. Držala je srebrni poslužavnik, na njemu parčići hleba, mali kristalni bokal sa votkom i lista pitanja napisana rukom. Nisam je želela tu, ali ona je jedina bila prikladna za to. Doduše, ponašala se krajnje prijatno, što je bilo neuobičajeno za nju.

Po običaju vykup. Otkup mlade. Ovo nije obična svadba i ja se ne udajem za običnog čoveka. Ovo je njegov prikaz moći.

„Koliko vredi žena koja će nositi tvoje prezime?“ upitala ga je Milica.

„Dovoljno da se sve ostalo stavi na kocku,“ odgovorio je Maksim, bez oklevanja.

Vrata su se otvorila. Sala je utonula u prigušeni polumrak. Samo jedna staza  osvetljena, bela. Koračala sam ka njemu polako. Muzika je počela  klavirska verzija Proleća iz Čajkovskog. Ništa glasno. Samo note. Zvanice su ustale. Ne naglo. Ne istovremeno. Više kao dresirani talas discipline. Ambasadori, generali, industrijalci. Niko nije došao zbog ljubavi. Došli su zbog interesa, pozicije i mogućnosti da prisustvuju događaju o kojem će se pričati. Haljina je bila teža nego što sam mislila. Prsti su mi se znojili u rukavicama. Buket  tačno sedamnaest belih ruža. Sekretarica je birala broj. Rekla je da osamnaest ne donosi mir. Stala sam ispred njega. Tačno ispod velikog kristalnog lustera iz Murana, koji su uneli još pre rata i nikada ga više nisu skidali. Pogledao me je kad sam prišla. Pružio je ruku i ja sam stavila u njegovu.

Voditelj ceremonije je istupio korak napred, a prostorija se stišala kao da je ceo svet napeto iščekivao njegove reči. Njegov glas bio je tih, ali jasan. Nije držao papire, ali svaka rečenica izlazila mu je iz usta sa preciznošću pečata, potpisa, dogovora koji je postojao mnogo pre nego što su se vrata ZAGS-a zatvorila za javnost. Govor je tekao o Maksimu Mozorovu, o njegovoj lozi i istoriji njegovog prezimena. Govorio je o časti i odgovornosti, o tome kako prezime nosi nevidljive lance  i na kopnu, i na vodi, i u tišini razgovora ljudi koji su znali za moć koju to ime predstavlja. Pomenuo je korporacije, fondacije, diplomatiju, sve je bilo institucionalno, hladno i precizno. O njemu sve najbolje, a o meni gotovo ništa.

Samo ime. Poreklom iz inostranstva. Diplomirana, obrazovana. Sve što je moglo da se kaže, jer nisam iz porodice poput njegove. Nemam političke korene, niti istoriju.

Ceremonijalni trenutak došao je brzo, bez patetike. Prsten.

Kutija mu je već bila pružena. Otvorio ju je bez oklevanja, pokretom preciznim, naviknutim. Uzeo je moju ruku, ne naglo, ne nežno, već tačno onoliko koliko je trebalo. Navukao je prsten na moj prstenjak i na sekund zadržao pogled na mojoj ruci, kao da proverava da li se uklapa. Zatim sam ja uzela njegov prsten. Bio je teži, hladniji, širi od mog. Navukla sam ga na njegov prst  pažljivo.

Niko nije ustao dok voditelj nije izgovorio one reči koje su odjeknule prostorijom: „Brak je sklopljen.“

Aplauz je bio tačan i pristojan. Poljubac je deo formalnosti, a on me je poljubio kao da smo u sobi. Što mi je bilo neprijatno i to veoma. Spolja nas je dočekao običaj hleba i soli. Platno sa dvoglavim orlom. Roditelji nas dočekuju. Odgrizla sam svoj deo, manji. Aplauz je bio kratak. Pola od ovih običaja za mene nisu imala apsolutno nikakvu svrhu i da se ja pitam, venčanje ne bi bilo ovakvo. Naravno da je bilo i crkveno venčanje. Krune i vino, sveštenik i hod u krug tri puta.